Позоришта су све пунија, публика је "гладна" и "жедна" театра, али је питање колико они "који су изнад нас" хоће то да виде и чују, истичу српски глумци Драгана Дабовић и Иван Михаиловић.

Дабовићева и Михаиловић боравили су у Источном Сарајеву, Фочи и Бањалуци са представом "Тешко је рећи - збогом". У представи је ријеч о необичном брачном троуглу, а жанровски је на граници између комедије и мелодраме.

Михаиловић констатује за Срну да публика реагује на сличним мјестима у представи, али да представа никада није иста, као ни публика и глумци.

- Сваки пут ми смо нови људи и увек са неким новим искуством - напомиње Михаиловић.

Осврћући се на представу "Тешко је рећи збогом", он констатује да је нису изводили годину и по дана, а да су је сада одиграли у Источном Сарајеву, Фочи и Бањалуци, те да су за вријеме те паузе проживјели у властитом животу и дивних и тужних тренутака.

- Било је среће и весеља, суза и смеха и овде смо дошли као неки нови људи и зато је за мене позориште најлепша уметност - зато што је тренутна, зато што не може да буде заробљена у фотографији, кадру или слици. Она је сада пред вашим очима и када се представа заврши, то дело више не постоји - каже Михаиловић.

Он наводи да представа наставља да живи у главама, душама и срцима људи.

- Зато се може констатовати да је представа уметничко дело које траје док ми трајемо - напомиње Михаиловић.

Он истиче да су "Атеље 212" у коме је запослен и остала позоришта све пунија.

- То објашњавам чињеницом да је, у потпуно ненормалном времену, брзом и хипермашинском, где је све на клик - позориште место где публика седи у мраку и бар сат времена 95 посто људи не погледа у мобилни телефон - напомиње Михаиловић.

Михаиловић је публици у Источним Сарајеву пожелио да има што више позоришта и што више представа.

Глумица Драгана Дабовић наводи да представа носи са собом оно што не може ни једно друго дјело или медијско средство.

- Представа сазрева са глумцима и глумци са њом и увек је играмо другачије - напомиње Дабовићева и додаје да нема никакве разлике између публике у Републици Српској и Србији.

Она истиче да је публика "и жедна и гладна уметности".

- Питање је колико они изнад нас желе да буду позоришно освешћени. Важно је да се људима понуде представе и они ће долазити - сматра Драгана Дабовић.

Напомиње да зна један град /Херцег Нови/, који је дословно био град културе, али да се сада све измијенило.

- То је мали градић из кога сам ја потекла и у коме се сада једва двије представе годишње играју. Публика дође да ужива у представи зато што је и гладна и жедна позоришта - наводи Дабовићева.

Према њеним ријечима, култура народа зависи од оних који материјално могу да обезбиједе глумцима и публици егзистенцију.

- Ми смо спремни да за 24 сата сједнемо у комби и дођемо у Источно Сарајево, без обзира на обавезе које имамо. То је лепота нашег посла јер ми смо заиста `у коферу`. Наш живот је чергашки. Ми смо спремни да дајемо јер смо за то школовани. То је наша потреба, само желимо да нас неко зове - наводи Дабовићева.

Иван Михаиловић открива да више воли позоришну сцену од филма, док Дабовићева напомиње да је то питање у стилу: "Да ли више волимо маму или тату".

- Уживам и кад снимам... А у позоришту `растем`, из позоришта сам потекла у позоришту сам од својих 35 година живота - 28. Без позоришта не знам, а без камере могу - наводи Дабовићева.

За њу је, као и за Ивана, позориште избор живота.