Pozorišta su sve punija, publika je "gladna" i "žedna" teatra, ali je pitanje koliko oni "koji su iznad nas" hoće to da vide i čuju, ističu srpski glumci Dragana Dabović i Ivan Mihailović.

Dabovićeva i Mihailović boravili su u Istočnom Sarajevu, Foči i Banjaluci sa predstavom "Teško je reći - zbogom". U predstavi je riječ o neobičnom bračnom trouglu, a žanrovski je na granici između komedije i melodrame.

Mihailović konstatuje za Srnu da publika reaguje na sličnim mjestima u predstavi, ali da predstava nikada nije ista, kao ni publika i glumci.

- Svaki put mi smo novi ljudi i uvek sa nekim novim iskustvom - napominje Mihailović.

Osvrćući se na predstavu "Teško je reći zbogom", on konstatuje da je nisu izvodili godinu i po dana, a da su je sada odigrali u Istočnom Sarajevu, Foči i Banjaluci, te da su za vrijeme te pauze proživjeli u vlastitom životu i divnih i tužnih trenutaka.

- Bilo je sreće i veselja, suza i smeha i ovde smo došli kao neki novi ljudi i zato je za mene pozorište najlepša umetnost - zato što je trenutna, zato što ne može da bude zarobljena u fotografiji, kadru ili slici. Ona je sada pred vašim očima i kada se predstava završi, to delo više ne postoji - kaže Mihailović.

On navodi da predstava nastavlja da živi u glavama, dušama i srcima ljudi.

- Zato se može konstatovati da je predstava umetničko delo koje traje dok mi trajemo - napominje Mihailović.

On ističe da su "Atelje 212" u kome je zaposlen i ostala pozorišta sve punija.

- To objašnjavam činjenicom da je, u potpuno nenormalnom vremenu, brzom i hipermašinskom, gde je sve na klik - pozorište mesto gde publika sedi u mraku i bar sat vremena 95 posto ljudi ne pogleda u mobilni telefon - napominje Mihailović.

Mihailović je publici u Istočnim Sarajevu poželio da ima što više pozorišta i što više predstava.

Glumica Dragana Dabović navodi da predstava nosi sa sobom ono što ne može ni jedno drugo djelo ili medijsko sredstvo.

- Predstava sazreva sa glumcima i glumci sa njom i uvek je igramo drugačije - napominje Dabovićeva i dodaje da nema nikakve razlike između publike u Republici Srpskoj i Srbiji.

Ona ističe da je publika "i žedna i gladna umetnosti".

- Pitanje je koliko oni iznad nas žele da budu pozorišno osvešćeni. Važno je da se ljudima ponude predstave i oni će dolaziti - smatra Dragana Dabović.

Napominje da zna jedan grad /Herceg Novi/, koji je doslovno bio grad kulture, ali da se sada sve izmijenilo.

- To je mali gradić iz koga sam ja potekla i u kome se sada jedva dvije predstave godišnje igraju. Publika dođe da uživa u predstavi zato što je i gladna i žedna pozorišta - navodi Dabovićeva.

Prema njenim riječima, kultura naroda zavisi od onih koji materijalno mogu da obezbijede glumcima i publici egzistenciju.

- Mi smo spremni da za 24 sata sjednemo u kombi i dođemo u Istočno Sarajevo, bez obzira na obaveze koje imamo. To je lepota našeg posla jer mi smo zaista `u koferu`. Naš život je čergaški. Mi smo spremni da dajemo jer smo za to školovani. To je naša potreba, samo želimo da nas neko zove - navodi Dabovićeva.

Ivan Mihailović otkriva da više voli pozorišnu scenu od filma, dok Dabovićeva napominje da je to pitanje u stilu: "Da li više volimo mamu ili tatu".

- Uživam i kad snimam... A u pozorištu `rastem`, iz pozorišta sam potekla u pozorištu sam od svojih 35 godina života - 28. Bez pozorišta ne znam, a bez kamere mogu - navodi Dabovićeva.

Za nju je, kao i za Ivana, pozorište izbor života.