Што смо вашу младост уградили у ровове и грудобране. Што смо од ваших мртвих тијела подигли војничка гробља, а од откинутих удова границе српске правили. Што смо вашом крвљу пошкропили свету земљу прадједова и што смо вас заборавили. Што смо ваша имена уклесали на споменике које не облазимо. Што смо преживјели тамо гдје сте ви заувијек пали.

Што смо дозволили да нас побједе издајници и дезертери. Што смо пустили да нас гори од нас купују за мале паре, а онда да продају и распродају све што је српско. Што више вјерујемо ратним профитерима него својим очима. Што се кунемо у нељуде, дупеувлакаче и сјецикесе. Што постојимо овакви какви смо на земљи коју сте ви створили. Што се клањамо фукарама вјерујући да су бољи од нас. Што се склањамо с пута гњидама и вашкама и кунемо се у њих за биједну кору хљеба. Што смо дозволили да нас покраду и направе од нас сиротињу. Што смо постали овакви никакви.

Праштајте мајке јединака

Што су ваши синови својим тијелима и крвљу нахранили ову проклету земљу на којој више није свето Србин бити. Што их се сјећамо само кад нама треба и што сте остале саме у свијету вуцибатина и нељуди који су њихове животе добрано уновчили. Што им на гробље доводимо шверцере о Видовдану и што их оплакујемо само кад их се ви сјетите. Праштајте нама који смо остали живи и који све то гледамо и не говоримо ништа. Што ћутимо пред неписменима и склањамо се пред лоповима. Што мирно посматрамо како крчме и ово мало што је остало крстећи се тек о крсној слави. Што постојимо док ваших синова нема.

Праштајте српски синови

Што смо вас узидали у заборав и што вас никада неће бити у уџбеницима историје. Што сте погинули да би живјели они који образа немају. Што у ваше име лажу и куну се само кад то њима треба. Што су нас зајахали и не силазе са грбаче, а ми им све то допуштамо. Што смо слаби, јадни и престрашени. Што се више бојимо српских главешина него ви метака на које сте јуришали. Што сте погинули два пута, једном од метка а други пут у нашим успоменама. Што смо вас издали ми који смо преживјели и што смо се на вашим костима опет и поново подијелили на наше и њихове. Што су нас завадили они које сте бранили да би натрпали своје дубоке џепове. Праштајте и ви који нисте иза себе оставили никога и ви чији потомци служе и кулуче код фукара. Што вас никада нико неће оплакати онако и онолико колико сте заслужили. Што сте узалуд погинули. Што сте ви то што јесте а ми ово што јесмо.

Праштајте српски синови јер Бог нам опростити неће.

Пише: Горан Врачар, књижевник