Предраг Слијепчевић има 55 година. Прије 11 је оболио од леукемије први пут, а наредне четири године, водио је борбу са овом болешћу и побиједио – четири пута. Данас је здрав и помаже онима који пролазе кроз исто.

– Љекари знају о леукемији, ја је познајем, почиње разговор Слијепчевић за BBC на српском.

Боловао је од акутне мијелимонобластне леукемије, а љекари су га неколико пута отписивали. Ову болест крви и коштане сржи сматра архинепријатељем, али сматра да му леукемија не може ништа и додаје – Ако се опет врати, побиједићу је.

– Када виде да је крај, доктори кажу породици да дође, да се опрашта, да проводи вријеме с пацијентом. Мојој супрузи су то говорили неколико пута. Никада није хтјела да дође јер је знала да ћу се можда предати ако буде са мном тих неколико сати. Не бих се предао, али она то није могла да зна. Није знала колико сам чврст – каже Предраг.

Први шок

Предраг је до 2008. живио “обичним” животом. Радио је, бринуо о породици, размишљао о будућности и није имао времена да буде болестан.

– Једног дана ми је одједном постало много лоше. Дошао сам кући и супруга ме је натјерала да одем да вадим крв. Видјела је како изгледам, ја нисам. Био сам жут, надувен, знојио сам се, поглед ми је био избезумљен. Сутра сам извадио крв и када су стигли резултати, звали су ме из Клиничког центра, поново су ми вадили крв. Поподне тог дана отишао сам у Ургентни центар и тада је све почело – присјећа се јуна 2008. године, преноси овај портал.

Остао је у болници три дана, не знајући шта му се дешава. Собу Клинике за хематологију у Београду дијелио је са још два цимера, али није знао од чега болују, међутим њих двојица одмах су знали зашто је Предраг ту.

Питали га за браћу и сестре, па је уследио шок

– Тог јутра, дошла је група љекара. Стали би поред сваког кревета, нешто причали на латинском, питали сваког од нас како смо и наставили би даље. Када су пролазили поред мене, нису ми рекли ништа. Пролазила је и једна љекарка, за коју сам претпоставио да је главна, питала ме је да ли имам брата или сестру. Онда сам се шокирао, јер – шта ког ђавола имају мој брат или сестра с мојом болешћу. Чуо сам ноћ прије тога да су ми јетра и слезина увећани девет, односно 12 центиметара. Мислио сам да је то то, даће лијекове, бићу мало у болници и то је то. Тјерам даље. Нисам ја имао времена да будем болестан – прича Предраг.

Казао је да има и брата и сестру, а докторка је одговорила “одлично” и на његово питање због чега га то пита доживео је шок – због трансплатације.

– Онда сам доживио двоструки шок. Какве трансплатације? – малтене сам процвилио. Излазила је и рекла: Зато што имате леукемију. Ето, тако сам сазнао од чега болујем. Они су отишли, ја сам остао у шоку. Сва тројица смо ћутали. Њих двојица су знали, знали су гдје су. Ја нисам имао благе везе.

Послије шока отишао је по кафу са аутомата, изашао напоље, запалио цигарету, нашао мјесто на коме га нико неће видјети и – да заплаче.

– То је био тренутак да плачем, ако ми се плаче, и да завршим с плакањем, каже он.

“Био сам сигуран да ћу умрети”

Предрагов дједа је са 76 година оболио од леукемије и није успио да се избори с болешћу. Он је мислио да ће се и њему исто догодити.

– Питао сам докторку колико времена имам. Погледала ме је зачуђено и питала како то мислим. Поновио сам питање и она је исто узвратила. Она није разумјела да ћу ја да умрем, па сам морао да јој објасним. Питао сам је колико времена имам прије него што умрем. “Што мислите да ћете да умрете?” одговорила је. Хтио сам да знам колико ми је остало да завршим шта могу за то време и то је то. Шта могу. Мозак ми је тада побјегао, а љекаркине реченице су га онда мало вратиле. Начулио сам једно уво. Дјецу сам учио да се никада не предају, да увијек покушавају о чему год да се ради. Зато сам некако знао да не смијем да се предам. Могу све да урадим, али предаја као чин не долази у обзир, јер сам знао да ће моја дјеца да знају да сам се предао. Тог момента би то што сматрам најважнијом лекцијом којом као отац могу да их научим – пала у воду. Пошто је то већ тако, рекао сам – добро, шта буде биће, али је моје да се не предам. Од тог дана ја не знам шта значи ријеч – предаја, тврди Предраг.

Двије реченице је понаваљо као мантру

– Сада сам се само примакао том осјећању, али не желим да се потпуно присјећам. Леукемија ме је толико пута тукла, да ја више немам никакав осећај. Не видим бол и патњу на исти начин као раније – каже Предраг и додаје да су му у борби с болешћу помогле су му и двије реченице које је стално понављао. Једна је његова, а другу је прочитао у књизи Дине Френка Херберта.

– У тој књизи има много јаких реченица, а једна од њих је – Страх је убица ума. Ја сам у ту реченицу повјеровао. Сви причају да ми који смо болесни, пролазимо кроз пакао, а нико не говори у каквом су паклу наше породице. Ја сам морао да бринем само о болести. Био сам ослобођен свих других брига. А моја супруга је морала да ради све. Да брине о мени и мојој породици.

Друга, његова реченица је „бол је пролазна”. Предраг данас помаже пацијентима и њиховим породицама кроз удружење Леука.

Тврди да му је најтеже пала прва терапија и лијечење кад се болест вратила, међутим сваки пут је излазио из болнице као победник.