Професионална, али прије свега људска и морална обавеза била је да снимањем документарног филма о страдању сарајевских Срба сачувамо сјећања на злочин који је црним словима записан у свијести свих породица које и данас трагају за правдом.

Каже ово за “Глас Српске” Гвозден Шарац, новинар Радио-телевизије Републике Српске и аутор документарног филма радног наслова “Чико, ја сам жив, немој да ме убијеш”, а који говори о страдању српских цивила почетком јуна 1992. године у селу Ледићи на обронцима Трескавице код Сарајева.

Према ријечима Шарца, иницијатива да буде снимљен овај документарни филм, а чија је прва клапа пала почетком ове године, потекла је од чланова породица убијених Срба из тог села, Тешановића, Миовчића и Васића.

- Оно што посебно боли јесте то што још нико није одговарао за овај стравични злочин у ком је најмлађа жртва имала само 18 мјесеци, а најстарија 92 године - каже Шарац додајући да би премијера овог потресног свједочанства требало да се догоди крајем љета.

Филм ће, како је рекао, приказати страдање мјештана села Ледићи, а добрим дијелом ће бити базиран на потресном свједочењу Драгана Васића, који је у то вријеме имао само 12 година. Напад на село се десио 3. јуна 1992. године иако је само дан раније са комшијама муслиманима из околних села договорено да буде настављено са мирним суживотом. Први напад муслиманско-хрватских снага тзв. Армије РБиХ и ХОС-а одбијен је, али како су се нашли у окружењу, мјештани Ледића су одлучили да крену у пробој. Подијелили су се у двије групе. Једна је кренула према Српском Сарајеву, а друга према Калиновику. Друга група, у којој се налазио и Драган, мучки је побијена.

- Драган је том приликом само пуким случајем преживио стријељање. Како нам је испричао, у очи је гледао муслиманског војника који је пуцао на њега. Нешто касније, у једном тренутку чуо је двојицу муслиманских војника како причају. Један од њих је рекао, цитирам Драгана: “Нисмо требали, ипак су то дјеца”, а на шта је други одговорио: “Нема везе, Срби су”. Када је чуо тог првог војника, у Драгану се пробудила нека снага и нада да онако рањен и крвав устане и јави им се ријечима: “Чико, ја сам жив, немој да ме убијеш!” Један од тих војника га је хтио докрајчити, али му је други пришао, придигао га, превио и однио у болницу. Можете ли само замислити ту сцену када се он у једном тренутку, у исто вријеме, нашао и пред џелатом и пред спасиоцем. Бог га је сачувао и омогућио му да данас свједочи о тим немилим ратним догађајима. Када смо након снимања његове приче изашли, били смо слеђени. Скамењени. Колега је чак заплакао, јер није могао да вјерује шта је тај дванаестогодишњи дјечак све преживио - каже Шарац откривајући само дио ове потресне Драганове исповијести.

Додао је и како је формат документовања оваквих догађаја важан како би била сачувана сјећања на те ратне и немиле догађаје, а зарад будућих генерација.

- Оно што бих нагласио јесте и да су сви моји саговорници-свједоци рекли: “Опраштамо, али не заборављамо”. У филму нема мржње, чак ни код самог Драгана који је прошао прави пакао. Нажалост, наша дјеца о свим овим и сличним догађајима мало знају. Ако им ми на овај начин не кажемо шта се десило, ко ће - поручио је Шарац.

Снимање

Свједочења су снимљена у студију РТРС-а у Источном Сарајеву, на посебно припремљеној сценографији која садржи фотографије 24 убијена цивила из Ледића. Дио кадрова за потребе филма снимљен је камером и дроном у Ледићима, а планирано је и снимање играних сцена чија је драматизација урађена на основу свједочења Драгана Васића. За те потребе ангажовано је 15 статиста, а велику помоћ пружио је МУП Републике Српске.