Јутрос у 6:10 стигне ми СМС од мог пријатеља Борка са непознатог броја, јер нема кредита на свом:

Брате мој, знам да си и ти у проблемима, али молим те ако можеш купи ми један хљеб и јогурт и донеси ми, већ други дан немам ни за хљеб, нити једем.

Борко.

Позовем га ја одмах. Послао ми поруку од комшије.

Борко је 1973. годиште, рођен у Београду, а родитељи су му се из пиротског краја доселили у Београд 60-их. Отац му је радио у ИМР Раковица као мајстор, а мајка у Студентском дому на Карабурми у мензи. Имају једнособан стан на Карабурми, који је његова мајка отплаћивала 20 година.

Борко је завршио војну гимназију 1992. и био распоређен, прво у Нишу у војној полицији, а затим у Лесковцу. Отац му је умро када је имао 11 година од можданог удара на радном мјесту. Подигла га је мајка. Ријетко поштен и добар човек. И дан данас.

Те 1993. и 1994. добија неколико прекоманди, од Хрватске до Требиња. У Сарајеву је први пут рањен 1995. у десну ногу из снајпера. Проводи по ратиштима цио период. Његова мајка о њему ништа није знала скоро годину дана.

Када је све то прошло, као „награду“ добије прекоманду у Београд да буде ближе мајци и ВМА због контроле ноге. Распоређен у касарни на Топчидеру. Ту се мало средио, примирио и оженио.

Добија близанце Марка и Милицу. Срећи нема краја. Супругу запошљава у Генералштаб на конкурс за цивилно лице – кафе куварица. Све иде ка бољем. Стара мајка пресрећна.

У јануару 1998. добија прекоманду у Ђаковицу на Косову и Метохији, а затим у марту у Призрен. О том периоду никад не говори. У Србици приликом чишћења терена и акције у јулу 1998. буде рањен са два метка. Један му погоди стару рану у десној нози, а други десну страну грудног коша.

И то он јуначки поднесе у ВМЦ у Нишу. Изађе са клинике у децембру 1998. Само 7 дана је био на поштеди кући и прославио Нову годину са породицом и баш на Божић 1999, по њега долази патрола и уручује му наређење да одмах дође у Генералштаб да му се одреди нови ратни распоред.

Он пође са патролом. Не оду у генералштаб већ га одвезу у касарну 7. јули на Вождовцу. Тамо по његовој причи, млада војска са свих страна и резервисти.

Ту добије наредбу да наредних неколико дана мора да ради са војском. Радио је нормално од 7 до 15 и ишао кући. Никад се није пожалио на болове или да не може или неће. Осећао је константно болове у десној нози.

Почетком фебруара добија наређење да са својом четом иде на гађање и вјежбе у предјелу Пасуљанских ливада. Пуних 7 аутобуса младе војске и он са њима крену пред зору. И на путном налогу је писало да иду на вјежбу на Пасуљанским ливадама.

На пола пута, стиже их војно возило, пресреће и предаје им нову наредбу. Правац Косово и Метохија. Млада војска, једни певају, други плачу, трећи занемели од страха, четврти и не знају где иду. Он се труди да им подигне морал.

У Гњилане стижу око 10 ујутру, директно бивају распоређени на положаје, стража, пријавнице. Није било неких тешких окршаја, било је ту и тамо пушкарања. И млада војска се мало ослободила, схватили су гдје су.

Средином марта 1999. крећу све чешће борбе у околини Гњилана. Свакодневне.

Почиње бомбардовање. Генерал Лазаревић издаје наредбу да се праве макете тенкова и возила од дасака и да се импровизује. Авиони гађају управо те макете. Штета је само била што нисмо имали ПВО који би могао да дејствује кад се авион открије, наше ракете су биле малог домета. Пуца се одозго, пуца се одоздо, са свих страна. Наша војска се храбро бори и не посустаје.

Тог 28. марта 1999. приликом бомбардовања, Борка погађа гелер у главу а поред њега гину његова 3 млада војника. Пребаце га на ВМЦ Ниш, а затим на ВМА у Београд. Једва преживи, 22 дана био у коми. Заврши се рат, Борко неспособан за службу, води борбу за инвалидску пензију. Једва му одобре. Пензија минимална, 16.000 дин. Некако он почиње да се опоравља од гелера, почиње да хода, терапије, лијечења, почиње сам да функционише колико може.

Те 2002. умире му мајка. Од те пензије и женине плате некако су живјели. До 2007. Тада му установе на десној нози неки облик карцинома и веома брзо му одсијеку десну ногу до кука. Остаје 100% инвалид. И даље прима 16.000 дин. због „малог радног стажа“.

У кући катастрофа, дјеца још мала, примања мала, он неспособан да помогне, борба, туга.

Онда 2010. његова жена одлучи да је боље да она и дјеца оду од њега и наставе да живе код мајора Кртолице (побјегао из оних крајева које је Борко ослобађао 90-их) и са којим је била у вези. Остави га и одведе и дјецу. Борко одмах хтео да се убије али смо га одвратили. Након пар мјесеци његова жена судским путем затражи од њега да плаћа алиментацију за дјецу. Суд одреди 30% од пензије да иде дјеци. Није се бунио за то.

Никад није просио по улици. Нас неколико су му свакодневно доносили све што смо могли. У сред ноћи кад затреба.

Сад су дјеца већ велика, обоје студирају. Обилазе га понекад. Није им ускратио оних 30% ни сад кад су пунољетни. Каже: Тата толико може овакав…

Борко живи сам, рањаван 4 пута, без ноге у колицима. Поносан и храбар и племенит.

Испричах вам ову причу, чисто да вам кажем да у Србији живе и они чији су проблеми већи од наших.

Живе…

П.С. Борко Ранђеловић живи на Карабурми, у улици Хусињских рудара 12. Свакодневно га можете наћи или у огранку градске библиотеке у Кнез Михаиловој или у Цркви на Карабурми гдје помаже или у Ташмајданском парку где игра шах. И немојте случајно да извадите паре и пружите му онако као просјаку. Прозборите коју ријеч са њим, неће вам он узети новац ни пуно времена, он је веома интелигентан, тражиће да му купите да поједе нешто или да му узмете неку конзерву коју би могао да однесе кући…

Аутор: Марјан Минић