Jutros u 6:10 stigne mi SMS od mog prijatelja Borka sa nepoznatog broja, jer nema kredita na svom:

Brate moj, znam da si i ti u problemima, ali molim te ako možeš kupi mi jedan hljeb i jogurt i donesi mi, već drugi dan nemam ni za hljeb, niti jedem.

Borko.

Pozovem ga ja odmah. Poslao mi poruku od komšije.

Borko je 1973. godište, rođen u Beogradu, a roditelji su mu se iz pirotskog kraja doselili u Beograd 60-ih. Otac mu je radio u IMR Rakovica kao majstor, a majka u Studentskom domu na Karaburmi u menzi. Imaju jednosoban stan na Karaburmi, koji je njegova majka otplaćivala 20 godina.

Borko je završio vojnu gimnaziju 1992. i bio raspoređen, prvo u Nišu u vojnoj policiji, a zatim u Leskovcu. Otac mu je umro kada je imao 11 godina od moždanog udara na radnom mjestu. Podigla ga je majka. Rijetko pošten i dobar čovek. I dan danas.

Te 1993. i 1994. dobija nekoliko prekomandi, od Hrvatske do Trebinja. U Sarajevu je prvi put ranjen 1995. u desnu nogu iz snajpera. Provodi po ratištima cio period. Njegova majka o njemu ništa nije znala skoro godinu dana.

Kada je sve to prošlo, kao „nagradu“ dobije prekomandu u Beograd da bude bliže majci i VMA zbog kontrole noge. Raspoređen u kasarni na Topčideru. Tu se malo sredio, primirio i oženio.

Dobija blizance Marka i Milicu. Sreći nema kraja. Suprugu zapošljava u Generalštab na konkurs za civilno lice – kafe kuvarica. Sve ide ka boljem. Stara majka presrećna.

U januaru 1998. dobija prekomandu u Đakovicu na Kosovu i Metohiji, a zatim u martu u Prizren. O tom periodu nikad ne govori. U Srbici prilikom čišćenja terena i akcije u julu 1998. bude ranjen sa dva metka. Jedan mu pogodi staru ranu u desnoj nozi, a drugi desnu stranu grudnog koša.

I to on junački podnese u VMC u Nišu. Izađe sa klinike u decembru 1998. Samo 7 dana je bio na poštedi kući i proslavio Novu godinu sa porodicom i baš na Božić 1999, po njega dolazi patrola i uručuje mu naređenje da odmah dođe u Generalštab da mu se odredi novi ratni raspored.

On pođe sa patrolom. Ne odu u generalštab već ga odvezu u kasarnu 7. juli na Voždovcu. Tamo po njegovoj priči, mlada vojska sa svih strana i rezervisti.

Tu dobije naredbu da narednih nekoliko dana mora da radi sa vojskom. Radio je normalno od 7 do 15 i išao kući. Nikad se nije požalio na bolove ili da ne može ili neće. Osećao je konstantno bolove u desnoj nozi.

Početkom februara dobija naređenje da sa svojom četom ide na gađanje i vježbe u predjelu Pasuljanskih livada. Punih 7 autobusa mlade vojske i on sa njima krenu pred zoru. I na putnom nalogu je pisalo da idu na vježbu na Pasuljanskim livadama.

Na pola puta, stiže ih vojno vozilo, presreće i predaje im novu naredbu. Pravac Kosovo i Metohija. Mlada vojska, jedni pevaju, drugi plaču, treći zanemeli od straha, četvrti i ne znaju gde idu. On se trudi da im podigne moral.

U Gnjilane stižu oko 10 ujutru, direktno bivaju raspoređeni na položaje, straža, prijavnice. Nije bilo nekih teških okršaja, bilo je tu i tamo puškaranja. I mlada vojska se malo oslobodila, shvatili su gdje su.

Sredinom marta 1999. kreću sve češće borbe u okolini Gnjilana. Svakodnevne.

Počinje bombardovanje. General Lazarević izdaje naredbu da se prave makete tenkova i vozila od dasaka i da se improvizuje. Avioni gađaju upravo te makete. Šteta je samo bila što nismo imali PVO koji bi mogao da dejstvuje kad se avion otkrije, naše rakete su bile malog dometa. Puca se odozgo, puca se odozdo, sa svih strana. Naša vojska se hrabro bori i ne posustaje.

Tog 28. marta 1999. prilikom bombardovanja, Borka pogađa geler u glavu a pored njega ginu njegova 3 mlada vojnika. Prebace ga na VMC Niš, a zatim na VMA u Beograd. Jedva preživi, 22 dana bio u komi. Završi se rat, Borko nesposoban za službu, vodi borbu za invalidsku penziju. Jedva mu odobre. Penzija minimalna, 16.000 din. Nekako on počinje da se oporavlja od gelera, počinje da hoda, terapije, liječenja, počinje sam da funkcioniše koliko može.

Te 2002. umire mu majka. Od te penzije i ženine plate nekako su živjeli. Do 2007. Tada mu ustanove na desnoj nozi neki oblik karcinoma i veoma brzo mu odsijeku desnu nogu do kuka. Ostaje 100% invalid. I dalje prima 16.000 din. zbog „malog radnog staža“.

U kući katastrofa, djeca još mala, primanja mala, on nesposoban da pomogne, borba, tuga.

Onda 2010. njegova žena odluči da je bolje da ona i djeca odu od njega i nastave da žive kod majora Krtolice (pobjegao iz onih krajeva koje je Borko oslobađao 90-ih) i sa kojim je bila u vezi. Ostavi ga i odvede i djecu. Borko odmah hteo da se ubije ali smo ga odvratili. Nakon par mjeseci njegova žena sudskim putem zatraži od njega da plaća alimentaciju za djecu. Sud odredi 30% od penzije da ide djeci. Nije se bunio za to.

Nikad nije prosio po ulici. Nas nekoliko su mu svakodnevno donosili sve što smo mogli. U sred noći kad zatreba.

Sad su djeca već velika, oboje studiraju. Obilaze ga ponekad. Nije im uskratio onih 30% ni sad kad su punoljetni. Kaže: Tata toliko može ovakav…

Borko živi sam, ranjavan 4 puta, bez noge u kolicima. Ponosan i hrabar i plemenit.

Ispričah vam ovu priču, čisto da vam kažem da u Srbiji žive i oni čiji su problemi veći od naših.

Žive…

P.S. Borko Ranđelović živi na Karaburmi, u ulici Husinjskih rudara 12. Svakodnevno ga možete naći ili u ogranku gradske biblioteke u Knez Mihailovoj ili u Crkvi na Karaburmi gdje pomaže ili u Tašmajdanskom parku gde igra šah. I nemojte slučajno da izvadite pare i pružite mu onako kao prosjaku. Prozborite koju riječ sa njim, neće vam on uzeti novac ni puno vremena, on je veoma inteligentan, tražiće da mu kupite da pojede nešto ili da mu uzmete neku konzervu koju bi mogao da odnese kući…

Autor: Marjan Minić