Кад негдје у 22. вијеку археолози буду истраживали археолошке остатке Шабановића виле, у њеној близини ће открити чудне остатке неке загонетне грађевине. Биле би веома занимљиве теорије, те нагађања, чија је људска рука направила такво нешто и из ког периода потиче, дал’ грчког, дал’ римског, дал’ предхришћанског доба или је можда нешто из средњег вијека, нешто што је у вези са оном горе тврђавом „Проклете Јерине“, данас званој Градина. Нико неће ни помислити да је ова загонетна грађевина настала крајем 20. вијека и то прављена руком неимара Срете Петронића.  Додуше, тада више неће бити ни нас који памтимо то вријеме. Неће бити никога да демантује те археологе. Ето, зато ја ово сада пишем. Пишем да се не заборави, пишем да остане неки траг, да се људи џаба не муче, да џаба не копају, те узалуд нагађају и крше руке, шта је ту могло бити. Пишем и зато, јер што није записано није се ни догодило. Није га ни било.

Не бих тачно знао рећи, које године је настало ово здање, али знам то да сам ја и моји другови, у већини већ били ожењени, дал’ сретно ил’ несретно и да смо све мање причали о лијепим путерицама (које су узгред речено, расле и пупале, као гљиве послије кише), а све више вријеме трошили, бистрећи и мутећи салонску политику. У то доба су, као џоинт кружиле међу нама двије књиге. Нож од Вука Драшковића и књига Слободана Милошевића, Године расплета. По први пут су се почеле, после толико година, причати приче и постављати питања, чија је то Босна, ко су то Муслимани, а ко Срби. У позадини се нешто кувало, а људи су се готово преко ноћи мјењали, све више се у себе повлачили. Све мање гласно причали, све више међу себи повјерљивим, готово шапатом дискутовали. У међувремену је тешка економска криза погодила цијелу Југославију. Почеле су несташице готово свега, те нема кафе, нема уља, нема бјеле технике, хронична несташица бензина, као и стална беспарица. Сви били презадужени, сви плаћали све , чековима на одгађање. Раднике, поготово ону бирократију су фирме слале на неплаћене одморе. Уводе се некакви бонови за гориво, па онда неке парне и непарне таблице. Мени и мојим другарима у неких задњих пар година, од олимпијаде, па на овамо, био мало скочио стандард, па смо се у међувремену и готово сви, моторизовали. А џаба ти сад ауто, или мотор, кад немаш горива. Актуелно је тада у политици било Косово и немири на њему. Дневник у пола осам је временом постао најгледанија емисија. Моји другови, а и ја са њима, нисмо више ишли ни у Багрем ни Код Мише Ћеле. У међувремену су Пале врвиле од новоотворених кафића, пицерија, хотела. КБ се отворио у та доба, па Кватро, ранији Барбус, па Галерија, па Код Пеле на Корану. Може бити да је и покојни Саша отворио онај кафић у Криводолима. Међутим ми ожењени, онако смјерни, са супругама смо сад ишли по мотелима (Трон, Код Браце Лазаревића, Олимпик), који су сви од реда били оно са живом музиком. Народњацима, наравно. Пале, као у осталом скоро цијелу бившу Југу је већ била загадила турбофолк музика, некакави Јужни вјетрови, те Шемса Суљаковић, Брена, Драгана Мирковић, Џеј, Синан Сакић, Цеца Величковић, Весна Змијанац, Нада Топчагић, Зора Брунцликова, ма удавише. Мирослав Илић, Шабан Шаулић, Халид Бешлић и Харис Џиновић још постали евергрин, њих се још и могло слушати. Наступа општа декаденција друштва, све се посељачило. Међу народ се увлачи апатија, безвољност, општо безнађе, а тамо на фудбалским стадионима, гдје се почело скупљати највеће зло, примитива и највећа фукара, почињу сјевати националистичке варнице. Публика до јуче до крви завађених ривала, рецимо Звезде и Партизана, или Жеље и Сарајева , Хајдука и Динама, се почиње толерисати па и братимити, ал зато кад Звезда гостује у Загребу или Хајдук у Београду, ма буде свашта. Сретан је онај , чије је ауто туђих регистрација, а да му не заплати шофершајба или не буде преврнуто на кров. А то на стадионима, почело је прво међу Србима и Хрватима, а пренијело се брзином вјетра и на остале. Упоредо са порастом национализма расте и инфлација и то вртоглаво. Динари постају готово безвриједни, све се почиње рачунати у њемачким маркама. Оне комунистичке теорије, да је идеално друштво гдје држава одумире, су коначно добиле своју форму. Држава Југославија је одумирала пред нашим очима и као таква постајала идеално друштво за једну мањину, без скрупула, за криминалце свих врста, за трговце, који су склањали робу, правећи вјештачку несташицу и чекали вријеме да исту робу продају по двоструким цијенама, за разне директорчиће државних фирми, а поготово за политичаре свих калибара, до тада све сами чланови Савеза комуниста. Јавља се и црно тржиште девизама, које сам ја упознао, крајем седамдесетих, у Пољској, Чехословачкој и Мађарској. Сиромах, сам тада вјеровао да то никад код нас неће доћи.

Само Пале, ко Пале, је у то вријеме постало велико градилиште. У околини ничу викендице ко печурке . Из центра Пала (иза старог кина) се измјешта фудбалско игралиште Романије. Прави се ново игралиште , поред Општине. На мјесту старог игралишта прави се пошта, па дом здравља. На читавом том простору, од основне школе, па до дома културе и цркве, Фамос гради блокове зграда за своје раднике. Тадашњег директора Младена Тодоровића дижу у небеса. Са разлогом. Проширио фабрику. Сад раде и моторе за тенкове (Капела), запослило се много нових људи. Пале доживљава привредни бум. У свој тој привредној кризи у Југославији, овај паљански бум изгледа готово нестварно. С времена на вријеме и у Палама сјевне по која афера, прво она на Јахорини, а онда у новооснованом Енергоинвестовом ОУР-у „Грађење“. Управо онима који граде Фамосове зграде. Све изашло на видјело, штампа се расписала. Неки учесници у афери бивају, по хитном поступку и осуђени на дугогодишње казне затвора. Међу њима и будући политичари, Момчило Кајишник и Радован Караџић. Наравно, то привредно чудо које се дешавало пред нашим очима и то у држави која се лагано распадала, за мене и моје друштво је било варљиво, било је то затишје пред буру, лабуђи пјев. И сви смо то знали. Главна тема наших разговора је била, како и гдје збрисати из тог срања. Цера се управо био вратио из Њемачке. Био у посјети код пунца. На њему блиста нови кожњак и утегнути Левис 501. Са завишћу га гледамо. Од мене посудио чекове и наручио нови Југо 55. Мислимо, лако је њему, има пунца у Њемачкој. Међу нама још увјек нема национализма. Додуше, како ће и бити, кад сам ја једини Муслиман међу њима Србима. Ја и Тупче смо, ма више од десет година, се зезали на фору: „Ма још ћемо се ми преко нишана гледати“, међутим смо се престали и са тим зајебавати, јер се то другима чинило да није тема за зајебанцију, нарочито Гери и Ћапи. Можда баш и не говорим праву истину да и међу нама није било ситних провокација, оно на националној бази, међутим, у мом ужем кругу пријатеља, све је то било занемарљиво. Ма све се сводило на неку ситну зајебанцију, прошарану оним нашим црним хумором. Међутим, ни сам не знам одкуд је међу нас, онако изненада, дошло неких пуно млађих ликова од нас, све јуноша до јуноше. Један био Церин познаник, већина нас старијих се гнушала његовог присуства, јер је стално млатио празну сламу. Ми га због тога и назвали Ши Јана, према неком индијанском поглавици из скеча надреалиста. Наводно је Ши Јана у преводу значило „Празна прича“, што је овом нашем јуноши право пристајало. Ето, он је свакодневно читао Политику, те с времена на вријеме Дугу и Нини то нама преносио. Такође и неке, ко бива до сада забрањиване фељтоне. Оно, доле на Косову се право било закухало, а београдска штампа у најбољем гебелсовском маниру, је дољевала уље на ватру. Е те „новости“ је нама Ши Јана свакодневно преносио. Наравно, ми у почетку, једноставно бјежали од њега и исмијавали га гдје год смо могли. И ТВ је тада, сваки дан, такорећи уживо преносила те немире на Косову. Нама то тада изгледало, ко да је хиљадама километара далеко од нас, није нас додиривало ништа од тога. Бар не у почетку. Онда су доле на Косово почели да шаљу и милицију из цијеле Југославије. Тако су отишли и ови наши са Пала. Кад су се они одоздо вратили, са њима је дошла и прича, која се никоме није свидјала. Ко јуче се сјећам приче једног од њих, а који је био пријатељ мом оцу. Он прича о побуни студената и омладине на Косову, који траже да Косово постане република, да би се послије могли отцијепити, а потом припојити Албанији. У преводу је то значило почетак распада Југославије. Временом су извјештаји са Косова постајали све озбиљнији. Доле је готово бјеснио рат. Све више оклопних возила, а која су припадала милицији је у акцији, сузавац и претучени демонстранти, готово су преплавили мале екране. Косово, тј политичка ситуација доле, је постала камен спотицања, међу тадашњим југословенским републикама. Док се Словенци и Хрвати залажу са мирно, политичко рјешење, Србија, на челу са њеним тадашњим предсједником Милошевићем, се залаже за неограничену употребу силе, па ако треба и војску ангажовати да се побуна угуши и да се косовска иредента (тад први пут чујемо тај израз) уништи у корјену.

Послије оволико година се ја ето сјећам да је распад бивше нам државе почео доле на Косову. И да су се догађаји доле све више коментарисали међу нама. Полако се увлачио немир и међу нас. Боже драги, неће ваљда бити……рата. Нико, али нико то ни усну није могао претпоставити, тада, крајем осамдесетих, на Палама, међу мојим пријатељима. И ко ће , ако га буде, уопште ратовати, против кога? Ма све ће се то полако смирити, тјешили смо се. Излазили смо, као и до сада , петком и суботом, по околним мотелима, са живом музиком. Нисам ја никад волио та турбофолк пресеравања, некад сам знао поручити и ја по коју пјесму, ту народну, ал оно више севдалинку, по систему „Двије су се воде завадиле“, „Низ поље иду сејмени“, али некако све више чујем, па некад и по неколико пута за ноћ, мени тужне и носталгичне и не тако мрске пјесме „Тамо далеко“ и „Марш на Дрину“. Па и ону „Ко то каже ко то лаже“. Те пјесме нису никад ни биле забрањене и могле су се тих година чути и на радију, али ипак то њихово понављање по неколико пута за ноћ, као ужарена лица и набрекле вратне жиле оних наручиоца, кад крену те пјесме, све ме више чудило. Међутим, главни хит тих година , Брегина пјесма, „Ђурђевдан“, се није скидао са репертоара. Постала је бренд, речено данашњим жаргоном. Ма мање више, свако вече у кафани са живом музиком се почињало и завршавало са том пјесмом. Све ми се временом почело пети на неку ствар, то родољубиво и патриотско завијање, јер сам коначно видио у ком правцу иду ствари. Оне четничке о Краљу Петру и о шубарама се нису јавно пјевале, али на испраћајима у војску и славама, све више и више. Кад сам се хтио онако зајебавати међу рајом и кад паднемо на неки такав испраћај или славу, оно непозвани ( а било се џаба попити) и ја сам знао започети ту неку четничку, а знао сам их све и једну. Наравно да су сви у раји знали да је то била зајебанција.

Једно вече били Цера и ја у КБ, горе на Каловитим, кад нам испричаше да је Срето Петронић отворио, горе код Шабановића виле, на својој земљи, нешто као кафану. Кафана наводно ради док има гостију, па и до зоре ако треба. И наговорише нас, били ми мало припити, па нас није тешко било наговорити да и то чудо видимо. Знам да смо се возили Цериним аутом. Ауто југо, пуно, препуно. Чак нас шесторица. Негдје код Шабановића виле кренусмо уз брдо макадамом. Љето било, вријеме прекрасно, топло. Дошли смо аутом до пред саму кафану, ма рецимо, условно речено, кафану. Около у ливади је било паркирано мноштво аутомобила. Чак и голф од паљанске милиције. Кад смо изашли из аута, пред нама је стајала дрвена колиба као из оних прича о Ивици и Марици, слична рецимо оним колибама из „Штрумфова“.

Као вањско освјетљење је служила само једна сијалица наврнута на сијалично грло. Пошто је била онако склепана од даски, између дасака се назирала свјетлост из колибе. Изнутра се орила пјесма и то она „Краљу Петре, пиши из Лондона“. Ми стигли на почетак пјесме и кад смо отворили она дрвена врата која су висила на багламама, а они изнутра нас видјели, пјесма умукну у тренутку. Ја одмах сконтах у чему је ствар, те сам наставих да пјевам, „…кол'ко теби, кол'ко теби треба батаљона“. Унутра, прво невјерица, па онда одушевљење и сви даље наставише пјесму. Нас дочека, главом и брадом, газда кафане, Срето. „Добро дошли момци, ма види ти ко ми је дошао, мој Цера и Суки. Реците шта ћете попити, прво пиће је од мене.“ Из полутаме те колибе, зарасло у браду типа Гризли Адамс, нас је добродушно посматрало то драго, и поред дивљег изгледа, питомо лице Срете Петронића.

***********

Познавао сам га дуже, него што је он мене знао. Негдје пред Нову 1970. годину се одржавао рок маратон групе „Чичци“, који су обарали рекорд у непрекидном свирању. А свирали су 26 сати без престанка. Моји рођаци из Сарајева били код мене на Корану и то вече уочи тог концерта су повели и мене са собом на концерт, мој први концерт у животу. Сјећам се, ми кренули возом у шест навече, у купеу преко пута нас, на концерт пошли мој комшија, покојни Славиша Ћирић, Небанов брат и Срето Петронић. Ето њих двојица су, колико се ја сјећам били први рокери на Палама. Мене се Срето, ма колико пута послије сам га на тај догађај подсјећао, није могао сјетити. А и како може, кад сам ја био клинац од неких 11 година. Али знам да је он , Срето, имао буран живот. Први пут, послије не знам колико година сам га видјео у пицерији бившег хотела „Трећи Април“. Пицерија се тек отворила и у њој, ваљда да привуку госте, намонтирали први покер апарат на Палама. Ја се ту случајно нашао, цуго, сам. Видим, Срето игра и дословно разбија аутомат. Добио је тај дан у вриједности преко хиљаду њемачких марака. Било нас пар гостију у пицерији и Срето је сјео са мном, сатима и сатима је наручивао и пиће и јело, ко год је ушао у пицерију. То је било можда и годину дана прије него је отворио кафану, колибу. Ту ноћ смо ја и он остали задњи гости у пицерији. Тад ми је и испричао своју животну причу, која се мени тада те 1988. године чинила готово невјероватна. Скоро цијелу младост је, каже, провео на западу. Био највише у Њемачкој. Радио по бауштелама али се бавио и ситним криминалом и готово увјек, на ситним стварима падао. „ А кад се ти мене, још из твоје младости сјећаш, сјећаш ли се ти „Делириума“, пита ме он то вече. „Како да не знам”, рекох, „ био сам клинац, можда седми осми разред основне, али се сјећам да је то било оно диско на Корану, преко пута жељезничке станице, прво ја мислим, уопште на Палама.“ „ Е, јесте, ја и Славиша Ћирић га отворили у оној кући Јанковића. Како отворили, тако затворили. Коме је тада требо диско на Палама 1971. Имали су два теферича годишње и то је то. На страну одвоји „Манире“, Лукија и екипу, па и њихово ти је кратко трајало. Ал’ ето то су били зачеци rock and roll-а на Палама. Па ни Сарајево није било пуно раније у том фазону. Онда сам ја схватио да ова средина, ово друштво, па и држава, није било за мене. Копао и ногама да се некако извучем. Нађем неког рођака који је радио у Њемачкој , прави гастарбајтер. Он ми пошаље папире за Њемачку и некако ја тамо стигнем. Важно је било, у почетку наћи посао, обезбједити егзистецију. И тако уз помоћ рођака и нађем посао на бауштели. Добра лова, али брате тежак посао. Радиш од звијезде до звијезде. Ма нема џабе код Швабе. Као и сви гастарбајтери без знања њемачког смо послије посла ишли у југословенске кафане, којих је било у Essenu и околини , гдје сам ја тада био , колико хоћеш. Наша кафана, ресторан била недалеко од радилишта, све се наши људи скупљали. Могао си појести прави пасаљ са кобасицама или пребранац, добро мјешано месо, све за неку рецимо, ситну пару. Газда био неки баја из Србије, из Велико Плане (ко зна гдје је то) опасан тип, кажу, свачим се бавио, а кроз кафану је само прао паре. Жена му била и куварица и конобарица. Тиха ћутљива, чудно некако лијепа. Крупне очи као срна, имала. Звала се Јелица или Јела, али су је сви звали Хелена и она је вољела да је тако зову. Некад ми је и испричала да јој се свиђа значење тог имена гдје је у коријену грчка ријеч бакља, а значење је, нешто као, она која зрачи, али и сјајна, блистава. Сунцем обасјана. Зачудо да и Јелена или Јелица имају исто значење (а не оно погрешно тумачење да је име настало по животињи, јелену), али се њој свидјела грчка верзија тог имена.

Често сам тамо ишао у ту кафану. Не знам, можда баш због ње. Имао сам осјећај да је Хелена све друге гледала, некако кроз њих, а мене некако са чудним занимањем. Хтјела би са мном и нешто причати, али је очекивала да ја пробијем лед. А ја сам данима ћутао и увјек стидљиво обарао поглед кад ме погледа својим крупним срнећим очима. А онда је једног дана дошла да ме послужи. А испод ока је имала плаву шљиву. Поглед одсутан, окреће лице у страну. Видим , нешто није у реду и онда стиснем петљу и упитам је шта јој се десило. Само уздахну, ипак осјетих чудан поглед, као да јој би драго, у свој тој невољи, да сам се одважио да јој се уопште обратим. Морам рећи да сам то вече био мало попио, тако да сам је први пут гледао директно у очи и нисам скривао поглед. Некако ми се учинила и рањива испод те своје маске хладне љепотице и сретно удате жене. Знао сам да та шљива испод њеног ока није настала несретним случајем, него је имало други узрок. У тренутку кад сам је хтио још нешто питати, уђе њен муж, приђе јој и пригушено рече, али ја ипак чух : „ Будеш ли ме и даље тако звала, на улици ћеш заноћити. Не заборави да те ја хљебом храним. А могу ти забранити и да дијете виђаш. Још увјек ти мене не познајеш.“ Она га бјесно погледа, стргну ону кухињску прегачу, тресну је о под изађе из шанка и сједе поред мене. Дал’ случајно или намјерно, то не бих данас знао рећи. Муж јој негдје нестаде, а она се окрену мени и рече, ни дан данас не знам , дал’ молећиво или заповједно: „Води ме одавде гдје год знаш и то одмах .“ просто ме изгурала из кафане. Чим смо изашли , пала је у хистерични плач. Рамена јој се тресу. Покушавам је умирити. Она само говори: „Води ме одавде.“ Гдје сад да је водим. Ја тада становао у контејнеру, ту поред бауштеле. Дали нам из фирме, за почетак, док се не снађемо. Тјесно, немаш се гдје окренути, а смрди на зној и воња на прљаве радничке чарапе. А тај смрад кад се једном увуче, не можеш га никаквим мирисом неутралисати. У контејнеру су била два кревета. Ја сам ту додуше спавао сам, док ми не увале неког цимера, смрдљивог бауштелца, али гдје ћу је ту одвести. Ма нема теорије. Паде ми на памет да одемо у неки јефтинији хотел, али ја нисам знао ниједан такав. Упитах је зна ли она један такав хотел, она климне главом. „Имаш ли каквих ствари са собом, мислим да се преобучеш“, упитах несигурним гласом. „Пусти сад то, ево таксија, хајд’ улази“, рече таксисти да нас вози у хотел „Jägerhaus“. Хотел мали, десетак соба. Али, оно њемачки, чист. Ма са пода лизати, што кажу. На рецепцији, кад смо узимали собу, се подразумјевало, ваљда да ћемо узети двокреветну, а газдарица нам дала и брачни кревет и не питавши, хоћемо ли. Чим смо ушли у собу, Хелена поче поново плакати. Њен плач је долазио из дубине душе. Цијело јој се тијело тресе. Ма кад је човјек само види такву, срце му се цијепа. И само је са времена на вријеме бјесно кроз зубе мрмљала: „Јебале га његове паре. Стока једна. Курварчина, јебо му пас матер. Arschloch“, поче и њемачки мјешати. „Дјете му родила, онаког момка у Плани оставила због њега, прала га кухала му, кафану, готово сама водила. И кухарица и конобарица. И по цијеле ноћи слушам пијане бауштелце. А он само цуга и курва се. Кондоме му по џеповима налазим, женске адресе и бројеве телефона у сваким пантолама. Више и не крије. Сад му више не ваљам. Стара сам му, ружна. Боље су му Швабице, јебле га оне. А пипни ме ето ти, видиш да сам једра, здрава. Најбоље ми године уз гада пролазе. Прије три дана сам га затекла са Швабицом у кревету, са оном Ингрид фризерком. И она удата. Нисам више могла отрпити и послала сам га у пичку лијепе матере. А он ме ударао, ето видиш одакле ми шљива под оком. Боже, шта сам ти скривила да ме овако кажњаваш“, сад је само тихо јецала, али ја болнију исповјест са толико горчине и муке, одавно нисам чуо. „И шта ћеш сад“, некако ми се оте ово питање. „Не знам, заиста не знам, само са њим више ни у гроб заједно. Срце ће ми сломити због сина. Зна моју слабост за дјететом. Па оно ми је …СВЕ. Мој живот не вриједи више пишљива боба, и давно бих ја то ријешила. Ал’ остаде ми дијете. Ето, само због тога живим. Знам да ће ми сад гад крв попити, да своје дијете нећу моћи видјети, али из ове се коже не може. Али, све ћу му то вратити и то са каматама. Запамтиће он Хелену још, кунем се јединим што је још на овом свјету моје, мојим сином.“ Затим се мало као смирила. Сједјели смо свако на својој страни кревета, она изу ципеле и увуче се под покривач, онако обучена. „Хајде и ти се мало раскомоти, хајде лези ту поред мене, не бој се, не уједам. Видим да си упао у необрано грожђе ни крив ни дужан. Али знам, моја женска интуиција ми каже, да ти се допадам. Како знам, па знам читати мушке погледе, али знам и да си стидљив. Годинама радим у кафани и често осјетим пожудне мушке погледе на себи. Твој поглед је друкчији. Да се ово вечерас са мојим мужем није десило, ти би годинама, својим тужним очима гледао у мене преко шанка. И никад ми не би пришао, као мушкарац жени. Јесам ли у праву?“, упита. „Јеси у једну руку, али забога Хелена, па ти си удата жена. Тешко је наћи начин да приђеш удатој жени. Бар ја то никад нисам радио. А ако баш хоћеш знати, истина је да ми се свиђаш. Имаш очи као уплашена срна. И волим гледати твоје очи. А потпуно си у праву. Могао бих их годинама гледати, а да ти не приђем. Нисам ја неки напастан тип“, рекох што сам искреније могао. „Хајде загрли ме, сва се тресем од неке језе и хладноће. Ево и срце ми још увјек лупа ко лудо, толико сам се насекирала. Ево сам опипај“. Узела је моју руку и ставила је испод своје дојке. А ја онако неспретно помјерих руку на више и осјетих њену не баш велику, али чврсту дојку. Вјероватно је осјетила да сам поцрвенио до корјена ушију и да би ублажила моју неугоду, окрену ми леђа и угњезди се у мени са својом гузом. Ја пребацих руку преко ње и још више је привукох себи. Видим да јој је пријатно у мом загрљају и полако се умирила. Осјећао сам да ће заспати. Њено дисање је постајало све лаганије. „Хелена, колики ти је син“, упитах је, бојећи се да не заспи. „Четири су му године, Дуго година нисмо имали дјеце. Нешто је било до мене, па смо се одлучили на вјештачку оплодњу. Он је дуго гунђао, те ко ће то платити, видим жао му пара. Некако је ипак пристао. А овдје доктори добри, ма од прве успјели. И ето, то дјете ми је једина радост. И сав је на мене, нема ништа оно његово погано. Могла бих своје властито дијете удавити, кад бих открила да има његов покварени карактер. Али срећом нема, или још нема.“ „Па гдје га нађе таквог, кад га сад толико мрзиш. Па сама си га изабрала. Није те отео, јелда?“ упитах је поново. „Ма не, ни говора. Иако је, можда, моја најбоља пријатељица из Плане донекле крива. Али и досада, па и моја усамљеност. Имала сам ја момка, Стојан се звао. Љубав из младости, ма био ми љубав, откако се знамо. Отишао у војску и обећао ме женити чим дође из војске. А ето, сиромах није дочекао. Ова бараба дошла из Њемачке, са новим мерцедесом. Био вашар у Плани, на Госпојину. И тако, бацио око на мене. Другарица ме наговара, ма пусти Стојана, оваку прилику пропустити. Ма бићеш госпођа, свјета ћеш видјети. Ће те води у Њемачку. И тако ја преварим Стојана и одем за ову барабу. Е, гдје ми је памет била, али ето. После је.... нема кајања. Вјенчали смо се одмах чим смо дошли у Њемачку. Која иронија судбине, нећеш вјеровати, свадба била баш у овом хотелу , доле у ресторану. Ухх кад се само тога сјетим. Него, превише ми је свега за једну ноћ, вјеруј ми. Мислим да бих коначно могла заспати. Очи су ми оловно тешке. Немој се љутити. Причаћемо сутра ујутру“, рече сањиво . Ни пет минута није прошло а ја сам већ чуо њено умјерено дисање. Сиротица, баш је имала тешку ноћ и још тежи живот изгледа. Мислио сам да ја не могу одмах заспати, послије свега што се цијелу ноћ догађа. Више несвјесно него свјесно је, још више привукох себи, а она се само још љепше угнијезди у мом наручју. И ја сам лагано тонуо у сан уз угодну топлину њеног тјела.

Ко зна колико времена је прошло и ја се трзнух из сна, готово у шоку, потпуно несвјестан и мјеста и простора. Нисам знао гдје сам, а неко је ужасно, из све снаге лупао у врата. И она се престрашено пробуди. Пред вратима се дерао њен муж: „Излази курво, знам да си са њим. Излази, немој да разваљујем врата“. Хелена ме престрашено гледала. „Хоћу ли отворити“, упитах је. „Ма ни за живу главу, обоје ће нас убити, зваћемо полицију, дај тај телефон.“ Пред вратима се већ створила гужва и ја чујем глас газдарице хотела која му је пријетила , да ће да зове полицију, ако одмах не оде и да нема право да узнемирава њене госте, поготово не у ова доба ноћи. А онда се поново све умирило. Ми онако снени, још увјек не долазимо себи. Она поново поче да јеца. „Убиће ме, не знаш ти њега, убиће ме“, стално је понављала и све се више, као преплашено дијете увијала мени у наручје. Грозничаво сам размишљао шта да подузмем. Морамо што прије одавде, сад зна гдје смо. Ма како ли нас је само тако брзо пронашао. Пролази ми кроз главу. Упитах и њу. „Ма у овом дјелу града он све и свакога зна у мали нокат. Мислила сам да ће ме оставити на миру, а ето, чула сам му по гласу да је попио и видиш, одмах му сујета прорадила“. Рекох јој да морамо одмах одавде отићи. Морамо се притајити пар дана и добро сакрити у каквом већем граду, гдје нас неће лако наћи. „Па ти бирај, хоћеш ли у Дортмунд или Düsseldorf“, рекох смирено. Већ је била и пристала, кад се пред вратима зачу поново бука. Овај пут чујем и дјечији гласић. Није ваљда….. У том моменту јасно зачусмо. „Мами, ајде ми отвори. Папа је јако љут. Каже за тебе да си курва. Шта је то курва? Хајде мами отвори и реци му да ниси курва“. Она је скочила као фурија, свом снагом сам јој стегао руку, а једном руком сам јој зачепио уста. Грчевито се опирала и до бола ми гризла руку. Једва сам је умирио. Постадох свјестан шта се догодило. Који гад, довео јој дијете, да је пред рођеним дјететом понижава. Какав подлац. У том зачух више гласова и људе који су се представили као полиција. Газдарица хотела је звала полицију и они су одмах дошли. Затим су гласови утихнули и вјероватно је полиција одвела Хелениног мужа и њено дијете. Недуго потом неко покуца на наша врата и моли нас да отворимо врата и да је он из полиције. Отворих врата и понудих полицајцу да уђе. Он се представио и замолио нас за документе. Био је веома љубазан. Хелена је блиједа сједила на ивици кревета и поче тражити своје документе. Мој пасош сам ја предао доле на рецепцији и на мом веома лошем њемачком језику сам му то покушавао објаснити. Хелена је прилично добро говорила њемачки и у пар рјечи му објасни шта се све десило вечерас. Он јој пажљиво руком напипа шљиву испод ока и ја сам разумио да је питао, хоће ли тужити онога ко јој је то направио. Разумио сам отприлике њен одговор, да ће она још о томе размислити, а полицајац јој је објаснио њена права, као и то да мора отићи доктору, да он потврди узрок повреде. Нешто је у свој блок записао, срдачно нас поздрави и оде.

Поново остадосмо сами у соби. Она је шутала као заливена. Оно са дјететом је дотукло. Никоме од нас двоје, није више било до спавања. Али ни до разговора. Свако у својим мислима. Свако у својим бригама. Ја за два сата морам на посао. Покушавам јој то рећи, она само немоћно слијеже раменима. „Иди ако мораш“, рече одсутно. „А ти, шта ћеш, хоћеш остати овдје, хоћеш да уплатимо још једну ноћ. Али, шта ти вриједи кад он зна гдје си“, упитах је готово безнадежно, видјећи њен одсутни поглед. „Идем ја ујутру тамо код њега, да покупим своје ствари. Нек ме убије ако хоће, мени је свеједно. Ја свакако више немам ништа од живота. Само знам једно. Да ја под истим кровом са њим више никад нећу заноћити. И то ћу му рећи. И рећи ћу му да ћу се развести од њега и да ми да моје дјете. Ако је човјек, даће ми дјете. А ја знам да није. Хајде спавај сад. Одспавај бар мало, пред тобом је напоран дан. И опрости ми молим те, јер сам ја за све крива и у све ово сам те без потребе увалила“. „Гдје да те нађем, кад дођем са посла. Имаш ли некога код кога ћеш се смјестити док шта не нађемо“, упитах је. „Имам једну пријатељицу, ево написаћу ти њен број телефона, па зови кад завршиш са послом, ако не будем код ње, знаће гдје сам “, извади из ташне оловку и на комаду папира нашврља број телефона. „Хајд сад одспавај мало, све ће бити добро“, рече ми да ме умири. Легао сам онако на покривач, она је угасила свјетло. Можда сам тек затворио очи, а телефон за буђење је већ звонио. Хелена није проговарала ни ријеч. Знао сам да није ока склопила. Пољуби ме уснама хладним као лед, у образ и рече да је назовем, кад завршим са послом. Ако хоћу.

Предамном је би тежак дан, додуше петак. Изгураћу некако, а онда ћу два дана само спавати. Обећах себи. Није тај дан, на моју велику срећу било неког посла и шеф нас је већ око 12 поподне пустио кући. Кад сам се дочепао свог контејнера, спавао сам до шест навече, а онда одох до говорнице и назвах број који ми је Хелена дала. Јави се њена другарица, наша жена и рече ми да Хелена жели са мном разговарати, у четири ока. Чух њен глас, овај пут мало ведрији. Пита ме знам ли гдје је кафана „Löffel Bar“ и да хоће са мном да прича и ако могу тамо да дођем за један сат. Знао сам гдје је кафана. Тамо се наши људи нису скупљали. Били су у већини Њемци. Обећах јој и заиста се нађосмо у кафани. Била се мало средила, шљива под оком се готово и није више видјела. Утегнута у уску (и кратку) хаљину са широким деколтеом, није ми одавала изглед безнадежне, уплакане и понижене жене. Готово да ми је кнедла стала у грлу, кад сам је видио. Пружи ми руку, а ја је њежно пољубих у образ. Ипак у гласу јој се још увјек осјећала туга. Исприча ми све по реду. Била је кући. Он јој се извињавао, наводно схватио да је погријешио. Обећао је полицији да јој неће правити проблеме и да је на њој да се одлучи шта хоће. Може ли му ту превару опростити, а да је он њену превару већ опростио. Ако могу да крену испочетка, и да забораве и опросте једно другом, као да се ништа десило није. Није имала ту намјеру, да му објашњава, да она њега није ни преварила, него му је избифлала све у лице. Да се жели развести од њега, да не жели више живјети са њим и да ће тражити стан и посао. И кад то нађе, да ће тражити дијете од њега. Рекла му је да зна да њему то дијете не значи ништа, да му никад ништа није ни значило и нек му Швабице рађају дјецу, коју ће он жељети а да њој да њено дјете, које њој значи све у животу. Он је рекао, да не може ништа против њене одлуке, а да ће дијете бити код њега док се она не снађе за стан, а послије ће бити како суд одлучи, ако остане при одлуци да се разведе са њим. „Ма знам да лаже он, мој Срето. Или му је полиција запријетила или је опет неки прљави посао у питању. Не вјерујем ја њему ни ријеч. А тебе сам звала да те питам, имаш ли шта пара да ми посудиш? Пријатељица има пријатеље Њемце, који издају једнособан стан у Düsseldorfu, само траже да платим кауцију, најмање три износа кирије. Ако би ти могао да ми посудиш бар за једну кирију. Вратићу ти кад будем имала, а зато ти се кунем животом мог дјетета. Друго, не знам шта да ти кажем“, заврши Хелена. „Хелена“, почех ја, „ја такође морам да тражим стан. У оном контенеру и ја сам само у принудном смјештају. Мислио сам, ако би ја и ти нашли заједнички стан. И теби и мени би било и лакше и јефтиније“, преломих ја. Хелена ме погледа дубоко у очи, а онда помилова мој образ, својом као баршун, меком руком, а онда ми искреним гласом рече: „Добри мој и драги Срето. Знам све и шта мислиш и шта осјећаш према мени. Лагала бих те и ако бих пристала на твоју понуду и ако бих рекла да и ја гајим иста осјећања према теби. Срето, ја сада нисам спремна ни за какав нови живот. Ја се морам прво да саберем. Да одлучим шта хоћу. Моје срце је тренутно празно за неку нову љубав. У њему има мјеста само за моје дијете. Ако смо суђени једно другом, сачекај да све ово прође, сачекај ме, ако можеш. А ако не, ја ти од срца желим све најљепше у животу. А друго, онај гад, ако чује да живим са другим мушкарцем у истом стану, учиниће све да ми на суду одузме дијете. Јеси ли ме разумио?“ „Јесам Хелена“, рекох поражено. „Сад за који дан ће ми плата, па ћу ти дати новац, онолико колико теби треба, јел у реду?“ „Знала сам да си златан и да се могу ослонити на тебе. Знала сам то од првог тренутка кад сам те видјела. Вјерујем, да ћу добити прилику да ти се реванширам. Кад, тад “.

За два дана ми је била плата, назвао сам Хеленину другарицу. Хелена је још увјек била код ње, иако је помало сређивала стан у Düsseldorfu. Молила ме да дођем код њене другарице и да јој донесем паре. Ја сам се веома обрадовао позиву. Кад је Хелена последњи пут рекла, да ако будемо суђени једно другом, мени је то улило огромну наду и ја сам само о томе мислио. И кад год бих на то помислио увијек би предамном стајала она, озарена лица како ме гледа оним својим крупним очима. И некаква слатка језа би ми тад пролазила низ леђа. Ма ја сам за њу био спреман учинити све. Тај дан сам јој дао паре, попио кафу са њом и њеном другарицом. Она ми написа своју нову адресу и рече ми да су њена врата за мене увијек отворена. Учинило ми се, не знам, нисам сигуран, да је то рекла, више куртоазно, него што је то искрено мислила. Волио бих да гријешим. Није ни ријеч проговорила о претходним догађајима. Није ни свог мужа ниједном поменула. Није више изгледала, као неки дан, као преплашена срна, опхрвана различитим емоцијама. Сада ми је изгледала веома озбиљна, одлучна и сигурна у себе. За не препознати. Све бих дао да знам какве се мисли роје у њеној глави. Али њена маска је за мене била непробојна. Потом су дани низали један за другим. Ја сам и даље радио на бауштели. У контејнеру сам добио цимера. Земљак, уз то још из Сарајева. Ради већ дуже по Њемачкој. Зна све, што један гастарбајтер треба знати, па и пуно више од тога. Некад ми прича у загонеткама. Пита кад ћемо на Ајаберг и у Вулканштрасе. Касније ми би јасно да су то јавне куће у Бохуму и Дуисбургу. Ишли смо и тамо. Ја се у почетку доста стидио пред тим страним женама. Временом сам се и ја ослободио. Цимера сам знао под надимком Цирка, право име му никад нисам упамтио. Ишли смо и по њемачким дискотекама и кафићима, што ми се веома свидјело, али ме водао и по нашим рупама од кафана, кад је гостовала нека наша турбофолк звијезда из Југославије. И једном тако му се повјерих у пићу о мојој потајној љубави према Хелени. И да не знам начин како да потпуно освојим њено срце. „Е мој Срето, па то је бар једноставно. Жене ти воле поклоне. Што јој вриједнији поклон поклониш, то више вриједиш у њеним очима. Хајд помоћи ћу ти да одабереш прави поклон за праву даму. Идемо заједно у куповину, сад у суботу“, рече он лежерно, као да се ради о најобичнијим стварима. И заиста кренули ми заједно у куповину. Била нам плата. Хајд, рекох да баш обрадујем Хелену. Цирка се спремио за куповину. Мали кожни му руксак на леђима. Ушли у Кауфхоф, велику робну кућу. Ту се разиђемо. Ја на одјел парфема купим тад веома цијењени, Channel 05 за Хелену. Сигурно ће је обрадовати. Жене воле парфеме. Цирка ме пронађе и даје ми једну велику кесу да му помогнем а он оде даље у куповину. За једно сат времена он опет дође. Упртио двије такође велике кесе Кауфхоф. Изашли смо напоље и он ме позва на пиће у оближњу кафану. При том ме потапша другарски по рамену и рече: „Свака част, супер си се држао. Нико ништа није посумњао. Ето ту у тој кеси је поклон за Хелену. Онако како си ми је описао, надам се да ће јој број одговарати. Немој сад овдје гледати шта је. Кад дођемо кући. ОК?“ Изједала ме радозналост, шта је у кеси и једва сам дочекао да попијемо пиће па да идемо у наш контејнер. Кад сам код куће отворио кесу у кеси је била црна нерцова бунда. Ствари су ми одмах постале јасне, а онда ми кнедла стаде у грлу. Боже, па ја сам украдену бунду изнио из робне куће. Шта да су ме ухватили. Само што сам заустио да га нешто питам, он из руксака извади још пар великих, али празних кеса исте марке Кауфхоф и једна клијешта , он каже специјална, за скидање оних пломби којим осигуравају робу против крађе. „Ето видиш Срето што ти је капитализам. Они ове бунде неће ни осјетити, а ми радимо више од мјесец на бауштели да би их купили. Јеси видио како је једноставно. Твоја Хелена ће пасти на око кад јој је поклониш. Видјећеш. Нисам једну на то освојио“, самоувјерено ће Цирка. „А сад упамти. Уђеш у робну кућу, понесеш празних великих кеса, узмеш шта ти се свиђа, уђеш у кабину, ко бива да пробаш и тамо овим клијештима скинеш пломбу и готова ствар. Стрпаш робу у кесу и најнормалније изађеш. Ето сад сам ти показао како то иде и још само да ти набавим иста ова клијешта и Бог те веселио. Видјећеш како је лијеп живот у Њемачкој. Још да ниси тако зателебан, свашта бисмо још заједно могли проћи“, весело ће Цирка.

Кад сам, послије пар дана отишао код Хелене, она је већ била спремила паре да ми их врати. У међувремену се, каже, запослила у некој кантини, гдје је радила као испомоћ у кухињи. Радила и по 12 сати, само да исплати дугове, да некако стане на зелену грану и да колико толико почне нормално да живи. Рекох јој да нисам дошао због пара него да сам јој купио поклон. Дадох јој кесу, а она прво изненађено узе кесу ни не размишљајући шта је у њој, а кад је видјела, стала је запрепаштено и полуотворених уста ме гледала својим крупним очима. Сиротица, није могла да дође до даха. А онда кад је коначно дошла себи, рече ми да је све у реду и да се не љутим на њу, али да она такав поклон не може примити. Ма колико сам је убјеђивао, чврсто је стајала при својој одлуци. Није било никаквог начина да је убједим да прими поклон и ја сав разочаран, извадих Channel 05 и рекох: „Е ово, мени за љубав, мораш узети“. „Е, то хоћу, мада је и то прескуп поклон“, и лице јој се озари. Можда сам и благо руменило видио на њеном лицу. Ни данас нисам сигуран. „ Види се да имаш укуса Срето, овај парфем воли већина жена, а и мени се свиђа“. Онда ми је причала о себи. Мисли се развести. Нада се да ће ускоро добити свог сина. Била је код социјалног радника, који јој је објаснио да је њемачки закон, скоро увијек на страни мајке, кад су дјеца у питању. Једино мора имати стан и редовна примања. Међутим она познаје свог мужа, зна и какве све везе он има и да је он неће тек тако лако оставити на миру. Осврнух се по њеном стану. Стан је био оскудно намјештен, већином ствари из Икее и Обија. На зиду увећана слика њеног дјетета. Устадох да видим. Бистре паметне очи су ме гледале са зида. Примјетих: „Хелена, има исте крупне очи као ти, ма и лице. Ма ти прекопирана.“ Она ме захвално погледа и њежно, готово са сузама у очима рече: „Моје СВЕ“, не скидајући и даље поглед са слике.

************

Кад смо ја и Цера први пут тада ушли у Сретину колибу нисмо у тој полутами ни могли одмах разазнати публику која се ту скупљала, а онда кад су се очи навикле на таму, видимо ту позната лица. Готово иста публика као код „Мише Ћеле“, овај пут појачани најјачом поставом паљанске милиције. Чувени Кусма, још чувенији Пујдо, па Жути. Ма сви они на броју. Од оних који су ти, чим ти узму возачку дозволу у своје руке, одмах гурали балон да дуваш, па до оних који те прво изударају па те онда питају за име и презиме. Овај пут у сасвим другој улози, откопчане униформе, распојасани, шапки негдје одложених, румени у лицу и набреклих вратних жила од тек отпјеване пјесме. И што ме тотално оборило са ногу, неки од њих са службеним пиштољима у рукама. И пуцају у плафон импровизоване колибе уз гласан смијех присутних. Сиромах Срето их умирује и моли да му више не буше кров, јер ће колиба да му прокишњава. Наравно, нико га озбиљно не узима.

Како је колиба с вана изгледала, тако је изгледала и изнутра. Срето скоро цијелом дужином те назови кафане направио дрвени шанк. Уз сами зид, прекопута шанка су биле дугачке дрвене клупе за сједење и ниски столови. Све готово на исти начин импровизовано, на брзину, као што се некад спремала фешта, кад се неко у војску испраћао. Једина новина и једино нешто што није урађено од даски је био бетонирани базен кроз који је текла вода. Описати то као базен је помало прејако. Уствари је бољи опис, нешто као бетонирани поток, који је вијугао кроз колибу. У поток је Срето пустио рибе пастрмке, које је он куповао код свог комшије. Његов комшија, ту у близини, готово на самом врелу Миљацке је скренуо један крак ријеке на своју земљу и ту направио рибњак за комерцијалну употребу. Наравно да је у Сретиној колиби била највећа атракција за пијане госте (а горе никад нико није долазио тријезан) покушати голим рукама ухватити пастрмку, коју си по жељи мога сам себи спремити или тај посао препустити Срети. Пастрмка се обично уваља у кукурузно брашно, со и мало уља и као таква, без зачина или каквих мирођија спремала. У једном дјелу колибе је било је импровизовано огњиште гдје је стално горјела ватра. Ту је било више оних решетки на које се слагала риба и тако на жару пекла. У кафани је наравно све смрдило по диму и морао си данима зрачити одјећу да тај дим некако извјетри. Као што читалац сам може видјети, ништа ту није личило на неку кафану, али је у мојим очима али и у очима мојих пријатеља имала неку своју топлину. Она жива ватра у углу, вода која је текла кроз колибу, па рибе, па сав тај импровизовани намјештај и увјек довољно мјеста и наравно стање у којем смо долазили (увијек раније подгријани) нас је толико опуштало, да смо једва чекали да опет дођемо. Ту смо почели да славимо и рођендане. Ту смо долазили и по дану, да уживамо у лијепој природи и да сами себи спремамо свјежу пастрмку на роштиљу. И то оно фамилијарно, са женама. Обично недељом прије подне. Срето је мене и моје друштво увијек срдачно дочекивао. Некад није хтио ништа наплатити, некад само наплати вино, а риба је била на његов рачун. Ти недељни изласци код Срете су то љето 1988 године, постали готово традиционални. Мени једном озиљним гласом рече да његова колиба увече није више угодно мјесто за боравити. Нисам га никад упитао зашто, а знао сам да говори истину. По Палама са већ почело причати да је колиба постала највећа рупа и да се ту почео скупљти највећи олош. По дану је Срето нама пуштао рок са свог касетофона, а онда ми признаде да навече са истог касетофона пушта гусле. „Па ти сконтај мој Суки, каква ме невоља снашла и шта би од онаког рокера“, рече ми ојађено. Ја му рекох, да мало пређемо са теме: „Ти мени Срето, никад ниси завршио ону твоју причу из Њемачке. Шта је било са тобом и Хеленом?“

„Ма зар нисам“, глас му живну. „ Ма није се ту баш пуно новога десило између нас двоје, али сам ја успио сам себи да искомпликујем живот. Кад сам ја оном мом цимеру Сарајлији испричао да Хелена , ма ни на силу није хтјела да прими мој поклон, ону украдену нерцову бунду, он се нашао у чуду, а онда ми рече да ће ми он наћи муштерију за бунду, ако хоћу да је продам. „Продај бунду, дај јој паре. Њој паре сад право требају. Прави се да јој само позајмљујеш“, убједи ме цимер. Рекох му да ћу ову бунду ипак оставити, ако се она кад предомисли, а да ћу мазнути још једну, па нек је он прода. Само ако може да ми позајми сутра она клијешта за скидање пломби и једну велику Кауфхоф кесу. „Ме нема проблема, само се пази. Уосталом, сад знаш како то хода, ниси дијете, да ти даље објашњавам“, заврши цимер. Сутрадан ми је дао клијешта и ја се запутио на оно одјељење бунди. Овај пут сам украо бијелу бунду. Скино сам у кабини за пробу ону заштитну пломбу, спаковао бунду у кесу и кренуо према излазним вратима. На пар корака од излаза су ме зграбила два типа, ко од брда одваљени. Утом се појави и полиција, ко да су знали. Преноћих ту ноћ у затвору. Већ су знали и гдје станујем и у контенеру су нашли још двије бунде. Једну, намјењену Хелени и још једну коју је цимер украо и није је успио продати. Ја сам у изјави све преузео на себе. Цимера нигдје нисам ни споменуо. За све то су ми спаковали три године затвора и протјеривање из Њемачке, али и из ЕУ у трајању од 10 година. Тако сам ето пао. На робији сам стално писао писма Хелени. Молио је да дође да ме посјети. У једном писму сам се оно право отворио. Написао јој колико је волим и колико ми је стало до ње. Објаснио јој да ја нисам неки лопов, нити имам са тим ранија искуства. Да не створи погрешну слику о мени. Међутим од ње ни слова. Прошла је не знам ни сам како моја прва година робијања. Писма Хелени сам и даље писао. Ни сам не знајући зашто. Више онако из навике. Да имам коме писати, а то ми је био и једини контакт у Њемачкој, који сам имао. Они моји рођаци, који су ме тамо довели, кад су чули гдје сам, нису више хтјели ни да чују за мене. Тако да, ако сам се коме надао, ето то је била она. Та нада је са временом постала све мања. И кад сам већ хтио престати писати јој писма, затворски стражар ми рече да имам посјету. Каже, једна жена. Ја сам преблиједио, ма неће ријеч да ми изадје из уста. Сав сам се тресао од узбуђења. У једном моменту сам био спреман и да је не примим. Био сам потпуно ван себе. Боже, шта да јој сад кажем. Све оно, што сам мјесецима смишљао да јој кажем, одједном ми се чинило бесмислено. Ипак сам изашао у салу за посјете. До тада нисам ни знао како изгледа та сала. Посјетитеља и затвореника је дјелило стакло (вјероватно непробојно). Улазило се у полуотворену кабину. Са моје стране је била округла дрвена столица, гдје се могло сјести и телефонска слушалица објешена на зиду. У кабини преко пута је већ сједјела Хелена и држала слушалицу у руци. Сједох и ја и подигох слушалицу. Кроз стакло су ме гледале њене лијепе тужне очи. Заклео бих се да је плакала раније. Видно је смршала, поготово у лицу. Јабучице су јој постале изражене, испод тих лијепих очију тамни колутови. Много је видим препатила ова жена. Одједном сам заборавио на све моје проблеме и моје раније дилеме. Мене је интересовало само једно. Зашто је овако пропала? Она је прва проговорила: „Драги мој, добри Срето. Куд не послушах срце, онда кад сам те први пут видјела и онда кад смо били сами у хотелској соби. Све би данас било другачије. Ти не би овдје сједио и ја би имала неког ко би ме читав живот волио , мазио и пазио. А, ето, види гдје смо сад доспјели. Ти у затвору а ја се вратила оној бараби, оном монструму од човјека. „Па што му се врати, бона Хелена“, упитах очајно. „Дуга је то прича мој Срето, а и нећеш је употпуности разумјети. Живјела сам можда пет мјесеци у Düsseldorfu, онако јадна, сама, без дјетета. Радила у кухињи у једном ресторану. Ма све за ситне паре. Не може мени бити, кад све поплаћам, а да буде за мене и за дијете. Није ми бранио видјати дијете. Уписао га у обданиште. Возио га свако јутро тамо и враћао поподне. Ето постао прави брижни отац. Један дан ме зове телефоном и каже да је у Düsseldorfu, повео је дијете и пита, могу ли ме посјетити. Хајд нек дођу, пристадох. Он купио и цвијеће, дјетету купио нову гардеробу. Дијете све то сад код мене пробава. Позвах их и на ручак. Дијете ми ни излази из крила. Срце ми се разњежило. Он само чеко прилику, а онда послије ручка рече да би озбиљно са мном да поразговара. И тако исприча да се он доста промијенио, да зна да је пуно гријешио по питању мене, зна и то да дијете треба мајку, али и оца. Он ме моли да му опростим, ма на кољена пао. Па чак и заплакао. Моли ме да му се вратим и да почнемо живот испочетка, као да се ништа десило није. У једном моменту и дијете поче да ме моли да се вратим и ја будала попустим. И тако ја одјавим стан и вратим му се. Идила је трајала пар мјесеци. Све било нормално, док ми другарица, знаш она што ми је помогла, не исприча да је у једном ресторану видјела њега загрљеног са неком женом, по свему судећи Швабицом. Опис је одговарао оној Ингрид са ком сам га ја нашла заједно у кревету. Цијели свијет ми се сручио на главу, послије тих ријечи моје другарице. Која сам ја гуска. Кад сам му то рекла да знам за Ингрид, није се пуно бранио и признао ми је да се види понекад са њом, онако пријатељски. Затим је и мени пребацио да је и он мене затекао у хотелу са другим мушкарцом, мислећи ваљда на тебе и онај догађај у хотелу. Он , наводно, не види ништа лоше у томе што се понекад види са старом пријатељицом, која тренутно пролази кроз брачну кризу. Не би се ни он бунио, ако бих ја се састајала са старим пријатељима. Који је то само олош од човјека. На те његове ријечи сам потпуно занијемила. Послије тог разговора, он је за мене потпуно умро. Разговарам са њим само кад морам. Неколико пута од тад, али само кад попије, жели ме на силу одвући у кревет, да спавамо. То су ми најгори тренуци у животу. Обично се заврши са шамарима. Боже, како га мрзим. И никада, док сам жива се нећу накајати, што сам се вратила. Једина свјетлост у свему томе је моје дијете. Које одгајам и васпитавам да ни по чему не личи на свог оца. Ето мој Срето, сад видиш како ми је. Најгоре, што сад за сад, не видим никаквог излаза из свега овога“, заврши своју суморну причу Хелена. Ја сам јој све натенане испричао моју ситуацију, коју је она већ из писама знала. Рекох јој, да ми најтеже пада то што ће ме протјерати из Њемачке, по одслужењу казне. Замолих је да ми се јави, с времена на вријеме и да не знам на који начин јој могу помоћи. Обећала ми је да ће ми писати и дала своју нову, стару адресу. Понудих јој и то, ако не буде имала другог излаза, нек дође код мене на Пале, кад одслужим своје. Да јој немам пуно тога понудити, али имам љубав. Ако јој је то довољно, код мене је увјек добро дошла. Моје ријечи су је скоро дотукле, гледала ме је кроз непробојно стакло, очију пуних суза. И те сузе, које су биле упућене мени и биле су искрене, ја ето никада нити сам заборавио, нити могу, до краја мог живота. Кад сам отворио ову колибу у њу сам уложио сву своју енергију и своју душу. Посао био кренуо, добро ишло. Мислио сам све то проширити, легализовати. Направити и мали мотел овдје. Паркинг, ма све што иде уз то, ма оно по њемачки. А видиш и сам да је све ово оргинално. Све сам ручно урадио. Ја сам и све са љубављу. Људи воле природу и рустикални амбијент. Мислио сам, кад ми све то крене, њу овдје довести. Стално јој пишем, али ми она не одговара. Да ми само хоће једно писмо написати. Све ово и радим због ње и стално ми је у мислима. Радили би обоје. Она се добро разумије у послове око кухиње, ал ето, видиш мој Суки. Почеле се барабе скупљати. Свако вече, или неко извади пиштољ или трзне за нож. Ја овакву сорту још нисам видио. И ту њу да доведем. Бавим се идејом, да све ово затворим и да сличан објекат отворим горе на Јахорини. Јахорина је свјетски позната и горе се скупља фини свјет. Ето, управо радим на томе да од општине добијем дозволу, па ако буде судбине, горе бих то отворио. Само да ми је ово затворити и да се овог олоша ослободим. Да се сам пред собом више не брукам. Чуј ја, да некоме пуштам гусле у свом објекту“, заврши ми Срето своју причу.

Од тада и од тог нашег задњег разговора је прошло пар година. Мене живот одвео са Пала. Негдје иза нове године деведесете на деведесет прву сам са друштвом био на Јахорини. У хотелу Бистрица. Харис Џиновић пјевао, сјећам се. Сретох једног познаника са Пала и он ми упита јесам ли био у Сретиној колиби, направио је близу Шаторске жице, близу Шумарнице. И тако ја предложих друштву да одемо и до Срете. У готово истовјетној колиби нађох се поново са Сретом. Он потпалио ватру у огњишту, још нема струје. Није добио потребне дозволе. Колиба освјетљена фењерима. Атмосфера унутра, ма готово мистична. У сваком случају јединствена и незаборавна. Само је унутра хладно. Оно мало ватре није могло загријати онолики објект. А на Јахорини, зими, у јануару. Ма можеш замислити који је ту минус. Срето ми се, као и увјек обрадовао. Питам га одмах, има ли вјести од Хелене. Тужно одмахује главом. Нисмо дуго остали у колиби, највише пола сата, јер је женској екипи из нашег друштва било прехладно ту сједити. Кад сам му то рекао, није се противио. Рекао ми да опет дођем и у пар ријечи ми готово на ухо објаснио: „Суки, ово ми се нимало не свиђа. Нико више не прича ни о скијању, ни о забави. Сви само причају о неком рату, јебо их рат, да их јебо. Сви начисто полудјели. Па ти види.“

Послије пар мјесеци од тог мог задњег виђења са Сретом, сам ја отишао, са мојом фирмом на рад у Либију. Предратно вријеме било. Био сам у сталном контакту са мојим пријатељима са Пала и у једном писму ми стари друг Мики пише да је на Јахорини изгорјела Сретина колиба. Да ли несретним случајем, да ли је неко подметнуо пожар, још се не зна. Зна се само да је дрвена колиба изгорила за пола сата. Нико је није ни гасио. Послије је дошао рат, како је Срето и предвидио. Ја из Либије дошао у Њемачку. Почео нови живот. Често ми се у сновима јавља Срето и његова прича о његовој великој љубави, Хелени. Случај је хтио, да и ја одаберем Düsseldorf, као град у којем ћу живјети. Да имам њену адресу могао бих је и посјетити. Није она далеко одавде, ако је још у Essenu, помислих. Негдје три године послије рата сам први пут, послије толико година, посјетио Пале. Мој стари друг Тупче ми је испричао да је Срето дотакао дно живота. Спава по хаусторима, вјечно пијан. Дјеца га изазивају, гађају га камењем. Он се свађа са њима. Псује им мајку. Нико не зна ни гдје живи, ни од чега живи.

Не знам ни сам, кад ми је пала на памет идеја да напишем причу о Срети, о његовој несретној љубави и његовој колиби. Замолим Грофа да ми све то горе слика. Темеље, гдје је некад била колиба. И стварно послије пар дана ми Гроф посла слике. И уз то ми још и посла слику његове нове колибе коју је он сам направио да живи у њој.

Каже ми Гроф још, да Срето више не пије. Отријезнио се послије више од двадесет година пијанства. Сјетио се и мене и замолио Грофа да се услика један чланак из „Bild Zeitunga“, њемачких новина, који је залијепио на зид, изнад кревета, гдје спава. „Нек Суки то прочита, зна њемачки, а зна и пуно тог још“, нагласио је Срето. Причао је затим Грофу, да је годинама писао писма Хелени и да никад није добио одговор. Тек је 2012 добио једно анонимно писмо у којем је био само овај чланак из Bild Zeitunga. Од тада више не пије. Питао сам Грофа, гдје је Срето био за вријеме рата и шта је радио. „Мој Суки, мислиш ли ти да Срето уопште зна да је било рата“, мирно ће, само њему својствено, Гроф.

Кад сам увећао натпис из „Bild Zeitunga“, у чланку је кратко писало. „Zugunglück in Essen“.  У преводу је: „Несрећа на прузи, жена се бацила под воз. У ноћи имеђу 20 и 21 јануара под точковима локалног воза је страдала жена стара око 30 година. Несрећа се догодила тако што је жена, наводно скочила са надвожњака у једној градској четврти Ессена у вријеме кад је воз наилазио. Сумња се да се ради о самоубиству. У полицијском извјештају, даље се каже да се ради о југословенској држављанки. Истрага је још у току. Осим самоубиства, полиција истражује и друге мотиве. Обдукција је веома отежана јер се тјело несретне жене налази у таквом стању да је немогуће утврдити прави узрок смрти.“

Текст у новинама датира из 21. јануара 1989. Размишљам, ево сад, док ово пишем. Ко је могао Срети послати овај исјечак из новина? Кад све саберем, могао је то само њен син.

Напомена уз ову причу: Сви ликови и имена, осим аутора ово приче, имена неких мојих пријатеља и главног лика, Срете Петронића су плод случајности. Све радње и догадјаји су такође фикција аутора и немају никакву истиниту подлогу. На вама је читаоцима, хоћете ли вјеровати или не овој причи. Истина ја једино, да се овакве приче догађају.

Аутор: Суад Џанко