Довољно је за једну жену рећи да има црни појас, па да буде јасно која је то воља, упор­ност, неустрашивост и спре­мност да се окуша у нечему у чему би многи видјели ризик и опасност.

Необично је било, препричава Сања, кад на бо­рилиште изађе ката тим који су чиниле три сестре – она, ње­на сестра близнакиња Вања и трећа Богданка. Као врхун­ски тим годинама су побје­ђивале на свим такмичењима иако је њих дjеце у породици било шесторо, биле су уздани­ца и очева највећа нада. Та­та је био задовољан што кћер­ке освајају бројне медаље у каратеу, али некако је најви­ше желио да донесу дипломе са факултета.

– У вријеме мог дјетињства било је мало необично имати петоро браће и сестара. Да ли је то развило борбени дух код мене, не знам, али већ као млада поставила сам циљ да ћу надмашити своју мајку у броју дјеце. Родићу седморо, рекла сам, а тата ми је го­ворио: „Заврши ти, кћери, прво факултет, па онда рађај ко­лико хоћеш“.

Сања је уписала факултет, а дипломирала тек 20 година касније. Звучало би ово као неуспјех да у међувремену није родила осморо дјеце и не­очекивано окренула редосљед. Сад кад има диплому факул­тета, осморо деце, мужа који подржава све њене планове, углед у друш­тву и само 44 године, онда видимо да је, заправо, њен поредак ствари био најбољи. А дјеца су сва за понос.

Ири­на (22) и Христина (21) завр­шавају Музичку академи­ју у Београду, син Владимир (19) је студент, Николај (17) је ученик Богословије, а Да­мјан (14), Максим (12), Ва­силије (9) и Павле (4) тек ће би­рати своја занимања.

Срушила је све стереотипе

– За многе је необично да чују реченицу: „Тренутно их је само четворо код ку­ће“. Често ме људи питају да ли сам опет у другом ста­њу, па се шале са мном да је трудноћа моје право ста­ње, а ја се смијем јер сам свјесна храбрости с којом сам искорачила у мајчинство. Сру­шила сам и стереотип о томе да вишеструке трудноће на­рушавају изглед жениног тије­ла – прича Сања с осмијехом.

Одавно су већ уигран тим и све дјелује лако, али није оду­вијек тако било. Сања и Зоран су се упознали случајно, као што се сви млади заправо упо­знају, на седељци с друштвом. Није овај сусрет доживјела оз­биљно када је рекао да по­хађа Богословију у Книну. Имала је само 16 година и обећавајућу каријеру кара­теа пред собом.

– Знала сам да свеште­нички позив захтјева огромну дисциплину и одрицање, а зна­ла сам и да је одрастао у до­му за дјецу без родитељског старања, заједно са сестром и братом, и да има потпуно неизвјесну будућност, али ипак је био свјестан да је права же­на вреднија од бисерја – сјећа се Сања њиховог почетка.

Она је, с друге стране, била кћерка имућних родите­ља, дјевојка великог потенци­јала, с планом да иде у Бео­град на студије и настави да напредује у каратеу, зајед­но са сестрама. И поред ин­систирања родитеља да настави школовање, наредно љето, кад је Зоран опет дошао на рас­пуст, било је пресудно.

– До краја његовог шко­ловања сваки дан сам му пи­сала писмо и чекала.

Зоран се, као млади бо­гослов, оженио и постао све­штеник, а Сања напустила све и отишла с њим у мало разру­шено село покрај Дервенте, где је потребно покренути повратак расељених.

Дневно спремамо по 30 оброка

Током разговора за "Жену Блиц" Сања и Зоран ниједном ријечју не го­воре да им је било тешко. Ту су добили троје дјеце, живјећи с времешним повратницима, у лошим животним условима. Ал' ко воли, тај и Бога моли, па се они овог времена сјећају као срећног и непоновљивог. Убр­зо су добили премјештај у Би­јељину, гдје живе и данас, он као старјешина Саборне цркве, а она као студент на масте­ру из педагогије, на Педагош­ком факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Причају како дневно припремају 30 оброка, само за њих. Кажу да је пријатељима забавно да виде њихов шпајз који изгле­да као омања продавница.

– Тек да нас видите у на­бавци, све купујемо на па­кете, а сад, у септембру, пакет од стотину школских свезака  – смију се углас.

Викендима и током рас­пуста Петровићи су заједно. Свјесни су да је њихова сам­соновска, гигантска снага у јаким породичним везама. Састајући се и боравећи ску­па, изнова се напајају с тог непресушног извора љубави који само здрава заједница даје. Да све буде невјероват­није, Зоран има рођеног бра­та који такође има двије кћер­ке и шест синова, но то је за неку другу причу.

Велика породица је, каже за крај Сања, као спортски клуб, као репрезентација. А сваки клуб, да би био успјешан, мора имати и тренера и капи­тена. Тајна њиховог успјеха је смјењивање на те двије по­зиције. И љубав која им увијек освјетљава пут.

Аутор: Сања Хајдуков