Данас је 9. јануар

Хоћу нешто да вам испричам.

Нешто о једном дијелу мог дјетињства.

О ратном санитету Трећег батаљона, Прве сарајевске механизоване бригаде Војске Републике Српске.

Моја мама је "радила" ту читав рат, а ја као дијете често код маме "на послу".

Тад сам имао десетак година и гледао свијет и људе око себе неким искреним дјечијим очима.

Сјећам се људи који су мени тад изгледали као неки "Супер-хероји" из акционих филмова.

Сјећам се Цеце, била је прелијепа плавуша са срцем лава. Храбрија него многи мушкарци тада. Знам да је била у многим акцијама у рату, раме уз раме са борцима. Причали су ми да је са војском прва ушла у Трново 1993. године.

Сјећам се Миладе, медицинске сестре којој је муж погинуо од снајпера на Требевићу, возећи у ауту њу и сина. Ауто је стао на "брисаном простору" и војска их је једва извукла до канала покрај цесте. Сјећам се да би легла под сједиште увијек кад смо пролазили туда.

Сјећам се Марка, возача санитета. Гледао је како му мајку убијају у Пофалићима. Гледао је Пофалиће како горе. Кад није радио у санитету, био је са борцима на првој линији.

Бранио је свој народ и спашавао животе возећи рањенике.

Сјећам се доктора Рајка Сарића. Имао је плаве очи. Волио је ђецу, волио је да црта и пише пјесме.

Написао је пјесму која је читав рат стајала уоквирена на зиду. "Возача нам санитета поведоше у акцију, али они не знадоше да ће доби'т реакцију..." Мислећи притом на Радета Бабића кога је у акцији на Игману ухватила реума и болови па су умјесто борцима морали њему да помажу.

Раде је у санитету био скупа са својом супругом. Обоје су учествовали у рату. Он као возач, а она као медицинска сестра.

Много су живота спасли.

Били су тако скромни људи...

Био је ту и доктор Ристић са сином Синишом. Обојица су спашавали рањенике и читав рат провели на првој линији. Синиша је сада доктор у Фочанској болници.

Сјећам се људи који су у немогућим условима спашавали животе и лијечили ране борцима. Ниједна рана им се није инфицирала и све и један рањеник је збринут и пребачен у болницу.

Сјећам се маскирног "Пинцгауера" који је превезао толико људи од прве линије до санитета и даље до болнице. Причали су ми анегдоте како су се неколико пута преврнули, журећи да стигну до рањеника и назад.

Увијек су били весели и насмијани.

Увијек су се шалили, иако нису била времена за шалу, ваљда бјежећи од ратне стварности. Никад се нису жалили.

Ту није било технике као данас, али било је душе.

Нико то није радио за новац.

Нико то није радио за каријеру.

Радили су из љубави према свом народу. Радили су то из хуманости.

А могли су отићи, могли су побјећи.

Причала ми је мама кад је момак, војник са Грбавице донио у наручју своју дјевојку, погођену снајпером.

Умрла му је у наручју.

Нису је могли спасити, било је већ касно.

Плакао је дуго, једва су га смирили.

Причала ми је кад јој је довезен пријатељ коме је граната одбила ногу.

Она уплакана а он насмијан и тјеши је.

Тај човјек се послије рањен

вратио на Јеврејско и погинуо!

Причала ми је о херојству њених колега који су са војском ишли у акције, под кишом метака и граната излагали животе ратним опасностима.

Причала ми је и како је у рату помагала и Муслиманима.

Те људе и тај ратни санитет данас нико не помиње, а много су живота спасили.

Нико од њих и не прича пуно о томе. Људи су скромни и не праве причу око тога. А прича је таква да би могла књига да се напише.

Расули се по свијету, неки остали овдје а неки умрли послије рата.

Нисам их све набројао, сви су били храбри људи са великим срцима!

Нико их се осим нас, њихових пријатеља и породица више не сјећа. Често са мамом причам о тим људима и памтим их по добру.

Од краја рата слушам "Велике Србе" који се бусају у прса и који штите неке "српске интересе"!?

Слушам људе који су се крили по мишијим рупама а сад су велики хероји и патриоте!

Читам по фејсбуку србовања, које пишу људи које рат опекао није. Све је добро док не почну мени да пишу и србују.

Довољно сам стар да се сјећам ко је тад био мој херој.

Сјећам се покојних Милета Радана, Моме Пандуревића, доктора Ристића, доктора Матића.

Сјећам се покојне Свјетлане Елаковић, Јелене Бабић.

То су били прави хероји у бијелом, уствари у маскирном.

Тих и таквих људи желим да се сјећам...

Поносан сам на њих!

Штета је да ова прича остане неиспричана...

Не постоји ни табла на кући гдје је био санитет.

А заслужују...

Преузето са Фејсбук профила Мирослава Дивчића.