"Дај ми мајко други живот,
да проживим ја,
јер у овом среће немам,
немам никога...“
Сједим и размишљам како да почнем текст о једној дјевојчици, а онда из друге собе са ТВ-а чујем ову пјесму. Њен живот би вјероватно могао стати у овај стих. Могао би стати и у један кофер, једну собу, једну трошну кућу... Уствари, тамо је већ спакован.
Скромност је једна од малобројних врлина на овом свијету која људе чини непримјетним. Што је човјек више има, изгледа мањи свима око себе, и обрнуто. Они који је посједују, цијели свијет имају на длану, а када вам је свијет на длану, држите га у шаци. То је једини начин да га контролишете, или да имате ту илузију. Мада, обично све склизне кроз прсте.
Знајући све то обузима ме страх да нећу успјети у неколико реченица испричати велику причу о малом бићу које од рођења шибају олује и таласи, а које као хрид пркоси суровом океану. Не постоји ударац који Дуња Вуксић, тринаестогодишња дјевојчица из Братунца до сада није примила. Од живота, а и онај прави.
Дуња је рођена 20. августа 2008. године у Београду. Њено дјетињство су обиљежиле велике трагедије. Од таквих удараца људи обично 'пуцају'. Ово неписано правило најбоље је потврдио живот њеног оца. Због чега је Дуња (п)остала јака, можемо нагађати. Можда је била превише мала да схвати шта се дешава око ње, а можда је рођена као борац који се никада и никоме не предаје, па ни животу!
Због нарушених брачних односа између њених родитеља, веома рано је остала без мајке Оливере. Мајка је напустила њиховог оца, али и брата и њу када су имали једну годину, и више их никад није видјела. Заувијек их је напустила 2014. године када је преминула. Након одласка, и касније смрти мајке, старатељство о шестогодишњој дјевојчици и њеном брату добија отац, али праву бригу о њима на себе преузимају баба Милена и деда Србислав. Када се учинило да ће живот постати мало милосрднији према овој дјеци, нови талас несреће запљуснуо је Дуњу и њеног брата. Нажалост, баба и деда су за кратак временски период умрли. Старатељство над Дуњом и њеним братом тада добија очева сестра Данка.
Тешко је писати о детаљима једне породичне трагедије, а остати довољно пристојан и дискретан у изношењу таквих ствари у јавност. Ипак, за све ово сам добио дозволу од Данке и мале Дуње и молим вас да то имате на уму.
Дуњин отац Србољуб, свима познат као Бато Вукса, је био један од најљепших момака у нашем граду. Мангуп и шмекер у правом смислу те ријечи. Судити данас о његовом посрнућу и страшном паду који је доживио био би велики гријех. Зашто се то десило, због чега се десило... ја одговор немам. И не тражим га. Немојте ни ви. Запамтио сам ријечи своје баке, кад тако нешто чујем и видим, само да кажем: „Не дај Боже никоме!“.
Патњу и бол коју је ова дјевојчица преживјела са оцем који се лијечио од алкохолизма најбоље она зна. Остали су затурени негдје по братуначким улицама којима је тумарала заједно са њим.
Али памти она и све оне лијепе тренутке, када је он био диван отац и када се трудио да буде читав њен свијет. Из тих лијепих тренутака један детаљ ће остати заувијек урезан у њено сјећање - дан када је отац малу Дуњу одвео на први тренинг у боксерски клуб. Знао је Бато у дубини своје душе да живот који живи ничим не служи за примјер његовој дјеци, и желио је ту дјецу усмјерити, колико-толико, на исправан пут. Није био добар примјер својој дјеци али им је желио показати примјер и пут којим требају ићи кроз живот.
Љубав између оца и кћерке, коју зна сваки отац и свака кћер, сваким даном бивала је јача. Повјерење и поштовање према оцу показивала је сваким новим тренингом, а отац је инсистирао да буде упорна, храбра и да никад не одустаје. Нажалост, живот у свој својој суровости је наставио да показује мишиће малој Дуњи. Њен отац је умро 2020. године. Био је то велики и страшан ударац за њу. Можда зато што је сада била старија, свјеснија посљедица и губитка родитеља овај ударац је баш заболио, али је није оборио. Наставила је да тренира још више, још јаче и недавно је постала првак Републике Српске у свом узрасту и својој категорији.
Фото: Facebook/Деспотовина
- Сјећам се њених ријечи када се вратила кући са тог такмичења и показала ми медаљу.
„Тетка, ја сам сигурна да ме тата гледао одозго док сам побјеђивала. Знам да је он сада поносан на мене. Осјећам то!“.
Оно што је мене лично много потресло, и због чега ми је зазвонило у ушима као од најјачег шамара била је та неугасла љубав и приврженост, коју је једно дијете спознало према некоме ко је то мало чиме заслужио. Толико је данас родитеља који чине све за своју дјецу, а којима та дјеца узвраћају на најстрашнији могући начин. Овдје, једна дјевојчица зрном родитељске љубави коју је имала, усолила је све наше ране.
О Дуњи и њеном брату данас брине очева сестра Данка, учитељица која је радила у ОШ „Бранко Радичевић“ у Братунцу и која је стицајем политичких игрица пребачена у једно удаљено братуначко село да тамо зарађује хљеб за ову дјецу путујући свакодневно на посао. Када сам је питао:
- Данка, како успијеваш? Одакле ти толика снага? Сломи ли те понекад све? - рекла ми је: „Најтеже ми је било када су друга дјеца почела да запиткују Дуњу и Вука, а они мене, гдје им је мајка. Њихове очи, пуне туге и бола, када сам им саопштила истину, биле су најпотреснији призор који сам видјела у животу. А свашта сам до сада претурила кроз њега.
Поред Дуње и њеног брата Вука, ова јака и храбра жена одгајила је и одшколовала своје двоје дјеце. Њен син Огњен био је најбољи студент Поморске академије у Котору. Њена кћерка била је одличан ђак. Важно је напоменути да су мала Дуња и њен брат Вук такође одлични ђаци.
Помоћ овој жени је углавном изостајала, како од институција, тако и појединаца. Бивши начелник општине Братунац није имао слуха ни воље да помогне овој породици, иако је Данкина мајка Милена била дугогодишњи радник општинске управе. По ријечима Данке, често је доживљавала увреде и понижења када год би се обратила за неку врсту помоћи.
Дуња Вуксић је тренутно члан боксерског клуба „Кум“ из Братунца и једна је од најперспективнијих младих боксера у нашој земљи. Велику захвалност за постигнуте резултате дугује професору Воји Пантелићу који се према њој опходи као прави родитељ. У клубу у којем тренира, под надзором поменутог професора и тренера Синише Лопатића, мала Дуња стасава у прелијепу дјевојку и врхунског спортисту. Не сумњамо да ће овај град једног дана са поносом изговарати њено име. Уствари, већ сада то можемо урадити.
И на крају, да се вратим на почетак текста и ону пјесму. Сада видим колико сам погријешио на почетку. Нисам ја ни близу достојан да пишем о једном оваквом великом шампиону. Ја кренуо са патетиком, тугом и јадиковком да описујем борца, рођеног шампиона, будућег узора милионима младих људи широм свијета. Опростите ми сви!
Лекцију коју сам научио, док сам успут писао овај текст, сада ми поново одзвања из друге собе док мој млађи син појачава рефрен:
„Најјачи само опстају, никад се не предају...“
Дуња је данас матурант основне школе и планира уписати средњу медицинску школу, Смјер физиотерапеутски техничар.
Фото: Facebook/Деспотовина
Ако се икада буде снимао наставак култног филма "Дјевојка од милион долара" сигуран сам да би сценарио могао бити написан по њеном животу. Дуња ће у августу напунити 15 година, а шта је све до сада спаковала у њих, тешко се може написати у неколико реченица ове објаве.
Али, Дуња је до сада успјела постати европски јуниорски вицешампион у боксу, државни шампион, освајач неколико престижних боксерских турнира, репрезентативац...
На недавно одржаној Лиги Републике Српске освојила је прво мјесто, побједивши у финалу противницу из категорије омладинаца (двије године старију, Дуња је још увијек јуниор). На поменутом такмичењу освојила је и награду за најбољу јуниорку турнира.
Дуња је дјевојка која може бити узор сваком дјетету, лијепо васпитана, паметна, вриједна...
Једноставно, шампион!
Пише: Ацо Ћирковић
