У Трсту, на древном тргу Понте Роса је шарена пијаца, прва тачка путовања у иностранство многих наших суграђана и златног доба реалног социјализма. Међу путницима тог времена, на сјевер Италије пристигао је у жељезничку станицу и Јевто Јевтовић, солунац, огрнут антеријом и обувен у опанке. Није он дошао у Трст да пазари „фрулице” (фармерке) и „танкерице” (вјетровке). Хтио је да види шта има „тамо” куда сви хрле као помамљени. Знатижељан, обишао је старина све тезге Понте Роса и, пролазећи кроз њих на крају пијаце спазио велелепну цркву као од једног комада камена срезану. Није знао да је то храм Светог Спиридона, који подигоше српска властела и трговци на челу са Јованом Милетићем и браћом по вјери и еснафу Грцима прије 264. године.

Као сваки домаћин, скинуо је шајкачу, цјеливао крст престони, оставио пару и намијенио шаку воштаница својима за здравље и многима за душу. Отишао до дока, заитио длан мора и принио уснама. Знао је укус, али га није испљунуо. Прогутао горчину и вратио се у воз. Свети Спиридон се осмијехнуо, задовољан. Препознао је свог госта. А у повратку, цариници италијански и цариници словеначки, као и сапутници Јевтови до Београда нису имали појма ко је тај чудак без пртљага. У купеу би га неко понекад од шверцера „боцнуо” поскочицом, а он, ћутећи, само вадио из увета шајкаче папир да завије себи дувана.

Јевто Јевтовић је Гојногорац (1892–1977), једини редов српске војске који је изнио на плећима брдски топ, не бацивши га у бездан Проклетија. И тако је топ пренијт грбачом, освануо у Драчу. Неокрњен. Када је то чуо француски генерал Гијон, тражио је да га види. Салутирао је ветерану оба балканска рата, одбране Београда, артиљерцу Цера и предао му своју Легију части. Горштак у ставу мирно рече толмачу (преводиоцу): „Не треба мени ордење, већ џебане (муниције), да се вратим Гојној Гори”.

Топ, пет зрна и Јевто Јевтовић се укрцавају на лађу за Крф, заједно са саборцима 10. шумадијског пука. Убрзо, топ и рањеници настављају пут Француске, а Јевто на грчком острву са оцем Сретеном – трећепозивцем и своја два млађа брата, близанцима Љубинком и Љубивојем чека команду да се сви врате родној груди. А браћа, Јевто и Љубивоје (1896–1986) независно су водили ратне дневнике. (Едиција, „Слово ратниково – дневници војника сељака”, Миодраг Јаћимовић, Чачак 1980”.) Њихови потомци у Гојној Гори чувају оба оригинала. На пожутјелим листовима мастиљавом оловком, краснопис... Тако су их у школи учили. А школа гојногорска, одужила се својим ђацима. Једина у Србији има зидове са 22 спомен-плоче. У периоду 1912–1918. Гојна Гора је дала отаџбини 223 мушке главе. Није се вратио 141. Изнад свих плоча је био двоглави орао у бронзи, скинут у доба реалног социјализма. Душан Савић прича да је као предсједник мјесне заједнице села наручио исте грбове 1989. и вратио их на зидове школе. Смијењен је убрзо. У селима општине Горњи Милановац списак се наставља: у Брајићима од 21 ратника, само тројица освануше пред родном кућом. У Богданици од 48 њих 35. Полом је дао 151 војника, 81 је погинуо. Дружетићи 145, а 48 остало је живо. Ово село у засеоку Каменица има Цркву Светог пророка Илије и зидове спојене као црква Каранска уграђених плоча – спомења и порту са четири крајпуташа. У горњим селима рудничко-таковског краја највише је страдао Теочин. Мобилисаних 185, погинулих 135. Прањани су најбројнији, 464 војника. Половина се није вратила 204. Коштунићи од 242 мобилисана, 143 изгинула.

Сваки рат је неприродна појава. То су знали и они који су без ријечи и на одјек црквених звона остављали виле и мотике, изљубили чељад и замакоше брдима у знању да се можда никада неће вратити. Знао је то свако, али је „неписмен” сељак имао свијест: црква – краљ – отаџбина.

Јевтовићи Гојногорци вратили су се живи Србији. Отац Сретен и три сина. Љубинко (телеграфиста) слободу је дочекао у постељи покошен тифусом, а умро је 1918. године у Војној болници у Земуну. Четврти Јевтовић, Слободан, као најмлађи у кући није учесник рата, са мајком, још дјечак, дочекао је оца и своју браћу. Посљедња страница Јевтовог ратног дневника гласи: „Још један Божић без својих чељади у Гојној Гори. Кад ћемо једном кући. Нико ништа не вели”.

А топ с почетка приче данас се чува у Војном музеју у Марсеју у Француској.