У посљедњим данима "љубичастог мјесеца", портал Катера вам доноси нове херојске приче о борби за живот пријевремено рођене дјеце, о страховима њихових родитеља, али и огромној љубави која чини чуда.

Јер чуда су могућа ако у њих свим срцем вјерујете.

Гдје год дођу, неки људи са собом донесу мир. Такав мир је у наше просторије унијела наша саговорница Слађана Босиљчић Брајовић. Дошла је да исприча причу о својим "мрвицама", о једном дивном дјечаку и дјевојчици враголанки.

А прича почиње овако:

- Након двије године нимало охрабрујућих прогноза, остала сам трудна. Нисам ни смјела да се радујем, јер сам знала да је трудноћа ризична, а сам исход неизвјесан. Уз строго мировање, одговарајућу терапију, боравак у болници, стална крварења и контракције, успјела сам изнијети трудноћу до 30/31 гестацијске недјеље када сам се породила. Након два-три дана беба је пребачена на Кошево због апноичних пауза у дисању и стављена на респиратор. Свих седам мјесеци трудноће провела сам у грчу и страху, али један од тежих тренутака био је када сам морала изаћи из породилишта без дјетета. Те 2006. године није било Удружења ,,Мрвице'', нити сличних удружења родитеља дјеце која су рођена прије времена, а која сада много значе свим женама као вид подршке и охрабрења.

Слађа је направила кратку паузу, нама се учинило тек толику да одлуталу мисао врати у причу.

Дјечак је провео четрдесетак дана у болници. Није лако бити одвојен од бебе, долазити неколико пута у току дана и учити је да пије на флашицу, што је некада био и немогућ посао. Знала сам провести сат времена да би дјечак попио 5 милилитара млијека, јер рефлекс сисања код овакве дјеце није развијен. Све мајке су упорне у томе, зато што знају да дијете, без обзира на постигнуту килажу, не може да оде кући док не савлада ову технику, урођену другој дјеци. Двије ноћи након изласка из болнице, беба је поплавjeла и престала да дише.

Тешки су то били тренуци.

Иако сам остала прибрана како бих помогла дјетету, од преживљеног стреса, изгубила сам млијеко. Један од разлога престанка дисања је и секрет који се накупио у дисајним органима. Сјећам се да нам је медицинска сестра, по изласку из болнице, рекла да гледамо у грудни кош бебе како бисмо знали да ли дише. Од тог тренутка, скоро четири наредне године, све ноћи су биле непроспаване, јер смо провјеравали да ли дијете дише.

Из отпусне листе сазнали смо да је беба имала крварење у мозгу, двије трансфузије крви...

Редовни прегледи су трајали двије године. Данас је Вук Богдан здрав четрнаестогодишњи дјечак који је по рођењу био дуг 40 центиметара и тежак 1500 грама. 

Једна Слађина прича завршава, а одмах почиње друга. Срећом, и ова са срећним крајем. Из обје смо видјели колика је снага родитељске љубави.

Требало је времена да се одлучим за другу трудноћу, али је то најбоља одлука коју сам донијела у животу.

Опет сам пролазила кроз исто: строго мировање, терапије, повремено крварење, страх приликом сваког одласка у тоалет и на крају порођај у 30/31 гестацијској недјељи и поред узалудне борбе да се зауставе контракције. Дјевојчица,наша Селена Марија ( 1750 грама, 43 центиметра), добила је прилично слабе оцјене на апгар тесту: 1/4, а прогнозе нису биле оптимистичне. У тих четрдесетак дана проведених на Језеру, престала је да дише у мојим рукама, прошла прегледе физијатра, кардиолога, неуропедијатра, офтамолога  и добили смо дијагнозу: хипотонија уз тзв. рупице на срцу (ductus botalli). На физијатрији и код куће је вјежбала од трећег до шеснаестог мјесеца живота када је проходала. Због хипотоније, потребна је стална физичка активност до пунољетства, односно наредних осам година. 

Није било лако пролазити кроз тешку трудноћу и гледати борбу за живот своје дјеце, али се све брзо заборави, посебно када су дјеца здрава и када знате да је ово ништа у односу на оно кроз шта су пролазиле друге жене.

Тешко је када у своме граду немате неуропедијатра, дјечијег кардиолога и друге специјалисте потребне овој дјеци зато сам неизмјерно захвална докторима и сестрама са неонатологије на Језеру, али и нашим гинеколозима који су били доступни у свако доба дана, педијатрима, физијатрима и физиотерапетима са којима годинама вјежбамо, а посебно ме је дирнула несебична помоћ медицинске сестре из неонатолошке амбуланте на Језеру – закључила је наша саговорница.

Разговор са овом храбром мајком из Удружења „Мрвице“ допринос је портала „Катера“ у подизању свијести о пријевремено рођеним бебама.