Након Париза, Штутгарт је био други град у коме је на Западу премијерно приказана пројекција историјско-документарног филма Свједок режисера Дениса Бојића. Филм говори о страдању Срба на простору бивше Југославије и раду познатог доктора Зорана Станковића.

Пројекцију филма организовало је Представништво Републике Српске у Њемачкој на челу са Мићом Ћетковиће, Министарство за европске интеграције и међународну сарадњу и Српско-њемачки и спортски клуб Слога из Штутгарта.

Идеја приказивања овог дјела је била да се и њемачка јавност у покрајини Баден-Виртемберг са сједиштем у Штутгарту упозна са великим страдањима Срба на простору бивше Југославије, о којима још увијек европска штампа одбија да коректно пише и посвети пажњу. И како је нагласио шеф Представништва Републике Српске у Штутгарту Мићо Ћетковић, премијери су присуствовале званице из друштвеног, привредног и политичког живота Штутгарта, као и представници српског расејања.

Међу присутнима били су сам режисер Денис Бојић, министар за европске интеграције у влади Републике Српске Златан Клокић, као и генерални конзул Босне и Херцеговине у Штутгарту Вера Сајић као и Драган Димитријевић, генерални конзул Републике Србије у Штутгарту.

Ова филм, који свједочи о страдању српског народа са освртом на историјску слику али и константе политичке притиске на Републику Српску никога није оставио равнодушним.

За све присутне у сали филм је био врло тежак, а многи  дуже времена ни послије приказивања филма нису могли да се смире. Међу њима је била и Вера Греговић, дугогодишња друштвена активисткиња из Штутгарта, која је своје утиске о филму пренијела медијском порталу "Расејање.инфо".

- Било ми је јако тешко да гледам злочине почињене над српским живљем деведесетих година у Хрватској и Босни и Херцеговини. Мислила сам да сам доста о том периоду знала али тек по гледању овога филма сам себи признала да нисам ништа знала. Филм је посвећен др Зорану Станковићу, патологу са ВМА у Београду, свим жртвама и преживелим породицама са ових подручја. Гледајући филм питала сам се од чега је био саткан др. Станковић јер оно што је он све урадио то је могао само неко ко је имао надпросечну снагу. Питала сам се шта је све пролазило и крос те монструозне мозгове злочинаца који су на најсуровије начине убијали децу, жене, старце, старице, убијали читаве породице, села остављали без живља. Поред свог тешког и напорног посла др Станковић је знао и да утеши и да пружи подршку породицама настрадалих и мучених. Од 50.000 Срба погинулих или несталих у рату деведесетих патолошку обраду др. Станковић је извршио на 7500 убијених. Потресна сведочења преживелих, поједини су тада били деца, потресна сведочења мајки, сестара, браће, комшија - додала је Вера Греговић, некадашња предсједница и оснивач удружења Морава из Штутгарта.

У филму је приказано свједочење др Станковића у Хагу.

- Не кажем да и на другим странама није било жртава али чисто сумњам да је било овако монструозних убистава. Ратови никада никоме нису добра донели али чињеница јесте да смо ми Срби увек били свима трн у оку - додала је Вера Греговић.

Др Станковић је преминуо 2021. године од посљедица короне.

И како на крају филма рече његова супруга. "Он који је предавао идентификована мртва тела мајкама – ја сам морала његово тело да предам његовој мајци", још  једна је чињеница која је поразила присутне на пројекцији филма.

- Отишао је један изузетан лекар, патолог а изнад свега човек са срцем. Остала је огромна документација генерацијама које ово не би смеле да забораве већ да преносе са колена на колено. А то је баш овај филм. Зато једно велико хвала Денису Бојићу и његовој екипи који су ревносно седам пуних година радили на сакупљању документације за овај филм. Жао ми је што др Станковић није дочекао да га види. Изашла сам из сале уплакана, сломљена са једном жељом да овај филм виде те вајне мајке Сребренице које су своје лажне сузе знале добро да уновче а и даље речима бесомучне по српским жртвама. Дуго ми је у ушима одзвањало, село Кравице, село Кравице - додала је Вера Греговић.

Она је истакла да ће свој први одлазак у Београд између осталог искористити и да посјети вјечну кућу др Зорана Станковића и да на ону мермерну плочу стави црвену ружу.

- Као и сви они људи којима је помогао у идентификацији најмилијих, који су држећи у рукама по црвену ружу у мимоходу дошли да се опросте од доктора који је бесомучно радио и по снегу, леду, киши сунцу, по брдима, селима, у блату до колена. Нека почива у миру и нека му је вечнаја памјат - додала је она за крај да јој је додато жао што се ми Срби као народ нећемо опаметити. „То нам је ваљда судбина”!