Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.Географске референце

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Аћим Радуловић — трговац, солунски добровољац и четнички војвода

Аћим Радуловић, познатији као Аћим Бабић, рођен је 1886. године у селу Кусаче, код Хан Пијеска.

Аћим је учествовао у балканским ратовима у четничким јединицама Воје Танкосића, гдје је стекао своја прва ратна искуства. На Видовдан 1914. године, током народног збора у Хан Пијеску, аустроугарски жандарми покушали су да прекину окупљање након вијести о смрти престолонасљедника Фердинанда у Сарајеву. Када су му наредили да прекине коло, Аћим је кратко одговорио: "Пас био па погинуо." Након ових ријечи услиједио је неуспјели покушај хапшења.

Послије тога прелази у Србију, у Бајину Башту, гдје се прикључује Златиборском четничком одреду. Пошто га нису могли ухватити, жандарми хапсе чланове породице Радуловић, жене, дјецу и старце, како би га натјерали да се преда. Када је сазнао за ултиматум, Аћим окупља своју групу и током ноћи прелази у Босну. Преко планине Батуре стиже до Хан Пијеска и посљедњег дана ултиматума са својим људима упада у насеље и ослобађа све затворене Србе из затвора. Током Првог свјетског рата обављао је дужност команданта батаљона.

Аћим Бабић био је припадник Добровољачког одреда војводе Вука. По завршетку рата, као добровољац добио је земљу која му је додијељена као награда за учешће у борбама.

Након рата вратио се у Хан Пијесак, гдје је наставио да развија своје послове. Стицао је богатство од шума и пилана, али и кафана које су се налазиле у Хан Краму, Хан Пијеску, Романији.

Почетак устаничких активности 1941. године

Након распада Југословенске војске, 26. априла 1941. године кроз Хан Пијесак, на путу ка Равној Гори прошао је пуковник Драгољуб Михаиловић са својом групом. На подручју Хан Пијеска водили су прве герилске акције против њемачких јединица. Истог дана у послијеподневним часовима стигли су у село Кусаче, гдје су преноћили.

Том приликом Аћим је добио прва упутства од Михаиловића. Већ у јулу почео је да организује курире преко којих је од Михаиловића добијао даље инструкције за припрему и вођење устанка, у циљу усклађивања са устаничким покретом у Србији.

Прве јединице оформио је у Кусачама 12. јула. Изводио је диверзије на пруграма и са својим борцима престретао усташе.

Дванаестог јула у Кусачама оформио је прве јединице, затим је изводио диверзије на пругама и са борцима пресретао усташе. Повезивао је различите устаничке групе на подручју региона, а захваљујући свом утицају и организацији, временом се наметнуо као један од главних вођа устаничког покрета у Источној Босни.

Ослобађање Хан Пијеска

Први већи оружани сукоб са усташама догодио се 9. августа, када су устаници ослободили Хан Пијесак. Том приликом заробљене су двије сатније 4. домобранске бојне војне Крајине, као и двије очуване композиције путничких возова са двије локомотиве. Захваљујући томе, устаници у источној Босни били су једини на простору бивше Краљевине Југославије који су располагали сопственом жељезницом. Возови су саобраћали на линији Хан Пијесак - Пјеновац - Жеравице - Оловске Луке.

Ослобађањем Хан Пијеска устаници су дошли и до значајне количине оружја. Већ наредног дана јединице са планине, уз помоћ браће Челоње, ослободиле су Власеницу. Након успостављања власти, по узору на предратну жандармерију, устаници су се распоредили и заузели положаје у правцу Зворника, Тузле, Кладња, Олова, Вареша и Кнежине, гдје су организовали одбрану.

Аћим са пуком у ослобођеној Власеници августа 1941. године.

Милићки батаљон формира је након ослобађања Власенице и Милића. За његовог команданта постављен је Рајко Вуковић Челоња. У међувремену Перо Ђукановић са Кравичким одредом 15. августа ослободио је Дрињачу.

Неколико дана касније, 18. августа, снаге под командом Аћима Бабића, Радивоја Косорића, Пера Ђукановића и Јездимира Дангића ослободиле су Сребреницу, док је 19. августа под командом Дангића ослобођен и Братунац. Убрзо је услиједила и борба на Полому, гдје су четници заплијенили већу количину муниције и два брдска топа са гранатама. Пошто су топови били без нишана, послати су према Хан Пијеску, док су се усташке снаге повукле у Зворник.

Формирање Главног штаба у Источној Босни

Доласком мајора Јездимир Дангић из Србије и након заузећа Сребренице, он преузима вођство над устанком. У Милићима је 20. августа 1941. године формиран Главни штаб четничких одреда за источну Босну. Наредбом из августа Дангић је постављен за главнокомандујућег, док је Аћим Бабић именован за главног четничког војводу. У састав штаба ушли су и капетан Сергије Михајловић као начелник штаба и Перо Ђукановић. Доласком Дангића успостављена је јача веза са Равна Гора, најприје путем курира, а касније и преко радио-станице.

Устаници су пјевали војводи Аћиму Бабићу:

Ој Аћиме соколово крило,
Да те није, шта би с' нама било...

У ослобађању Рогатице 24. октобра 1941. године, Аћимови одреди су, заједно са одредима Радивоја Косорића и Мића Станара, чинили окосницу српских устаничких снага.

Он је обављао дужност предсједника Привремене управе источне Босне, познате као „Влада Источне Босне“, све до јануара 1942. године, док је функцију команданта војске вршио Јездимир Дангић.

Народ га је још од почетка устанка називао војводом. Звање војводе званично је стекао 17. августа 1941. године, када је проглашен за „првог горског војводу“. У децембру исте године додељено му је и звање „војвода кусачки“.

Односи између Дангића и Бабића и хапшење Аћима

Постављањем мајора Јездимира Дангића за вођу устанка крајем августа 1941. године дошло је до незадовољства дијела народа на подручју источне Босне. Многи су сматрали да је Аћим Бабић једини природни вођа устанка у том крају, јер је од самог почетка имао велики углед међу устаницима и народом.

Неслагања између Дангића и Бабића постепено су се продубљивала. Бабић је био склонији сарадњи са малобројним партизанским одредима, што је Дангићу сметало. Због тога је, према неким свједочењима, Дангић у почетку преко капетана Момчиловића ширио клевете о Бабићу како би умањио његов углед.

Капетан Милорад Момчиловић поред осталог пише:

„То је бели сељак са моралним квалификацијама испод нуле. Има одрасле синове и кћери (до 40 година) а има метресу. Пије по седам литара ракије дневно и кадгод се не трезни недељама и тад је потпуно неурачунљив. Једном га је жена пијаног код метресе истукла. Интелигенција никаква. Први је почео да пљачка са синовима заједно. Из његове породице нико није у борби учествовао. За вођу се наметнуо као богат човек и бивши истакнути земљораднички партијаш. Код људи му је ишло у прилог што је одобравао осуство и пљачку. Кукавица какав се може замислити. Никад није био ближе положају од 30 км.“

Веће несугласице у командовању избиле су у децембру 1941. године. Према свједочењу Пере Ђукановића, Дангић је тада, уз посредовање капетана Богдана Дакића и Ћуковића, покушао да уклони Бабића са положаја. Они су крајем децембра дошли у Власеницу и уручили му поруку да треба да отпутује у Београд, гдје би наводно био представник српског народа на тајном састанку са владом Недића.

О подвали Бабићу Ђукановић пише:

„Једног дана при концу децембра 1941. године стигну капетан Ћуковић и Богдан Дакић у Власеницу. Салете Аћима да иде са њима у Београд, јер тражи српска влада једног чоека из источне Босне који ће престављати устанак и на кога се влада море ослонити, у давању помоћи у рани, одјећи, обући, одијелу, оружју, муницији и новцу. Тај чоек треба да дође у Београд, упозна се са владом и овјери свој потпис, а мора имати и свога преставника у Београду, кога ће он опуномоћити да може у име њега престављати команданта устанка. Поготову што иде гола и ладна зима. Добаце Аћиму да би то учинили њике двојица, али они не престављају устанак. Аћим, наивчина и похлепан на каријеру и положај, доста ово свати за озбиљно.“

Хапшење, заточеништво и погибија Аћима Бабића

Вјерујући у истинитост позива, Бабић је одлучио да крене у Београд. Са собом је повео Душана Чоловића, човјека од повјерења. Путовали су преко слободне територије до Лознице, гдје су их њемачке власти ухапсиле. Спроведени су у Шабац, а затим 10. јануара 1942. године у логор Бањица у Београду.

У логору су у почетку били смјештени у приземљу, у соби број 6, заједно са генералом Глигоријем Јовановићем и београдским адвокатом Александром Трифунцем. Дана 20. јануара 1942. године пребачени су на други спрат, у собу број 63, гдје су били са историчарем Васом Чубриловићем и Светом Протићем. Из логора су пуштени у јуну 1942. године.

Након пуштања, Душан Чоловић се вратио у Босну, док је Бабић убрзо поново ухапшен и враћен у логор Бањица. Из логора је успио да побјегне у октобру 1944. године. Међутим, након повратка у источну Босну, ухапсило га је Окружно повјереништво ОЗН-е за бирчански округ. Недуго затим је убијен. Према једном казивању, убијен је на путу за Тузлу, док друга верзија наводи да је ликвидиран по доласку у тузлански затвор.

Улица Аћима Бабића у Сокоцу

Име војводе Аћима Бабића данас носи једна од улица у Соколац. Тако ова општина чува сјећање на народног хероја који је својим дјелима оставио траг у историји овог краја и чије се име и данас изговара са поштовањем.