Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Др Миодраг Лазић – од хирурга до симбола патриотизма

Доктор Миодраг Лазић рођен је 31. маја 1955. године у Земуну гдје је завршио основну школу.

Када је његов отац Драгић Лазић, официр ЈНА, добио прекоманду за Ниш, породица се тамо преселила, а Миодраг је ту завршио гимназију и студије медицине.

Хирургију је специјализовао на Војно медицинској академији у Београду у својој тридесетој години. Након специјализације је годину дана радио у Војној болници у Нишу, а након тога се запослио на Хируршку клинику Клиничког центра у Нишу.

У периоду од 1991. до 1996. године је радио као ратни хирург добровољац, најприје у Републици Српској Крајини, од јуна 1991. до јула 1992. године, те у Републици Српској од септембра 1992. до фебруара 1996. године.

Након што се из Српског Сарајева у фебруару 1996. године вратио у Ниш, Лазић је наставио да ради у Клиничком центру у Нишу. Постао је начелник Торакалне хирургије са трауматологијом и начелник Одјељења ургентне хируршке јединице Клиничког центра у Нишу.

Анђео спаса за Србе преко Дрине

Лазић је 1991. године напустио сигуран посао хирурга у Ниш и добровољно се упутио у ратом захваћена подручја, стављајући свој позив и хуманост изнад личне сигурности.

Почетком распада Југославије 4. јуна 1991. године одлази у Републику Српску Крајину, гдје је провео 13 мјесеци. Као хирург добровољац је годину дана радио у ратним болницама у Двору на Уни, Глини и Костајници (Банија).

Глинска болница је покривала око 200.000 становника и због близине линији фронта стално је бомбардована од стране хрватских снага. Др Лазић је био је једини хирург, а операције је, осим у болницама, вршио и на самим линијама фронта, под шаторима, по зградама школа и другим објектима.

Носио је маскирну униформу Српске војске Крајине и учествовао у пробоју коридора, познатог и као „Коридор живота“, једној од најзначајнијих операција тог периода. У Ниш се враћа 10. јула.

јул 1992. године

            Учествовао сам у пробоју коридора као хирург. И да знате, био сам уверен да је то крај рата. Вратио сам се у Ниш 10. јула. Нисам могао ни да наслутим шта ме чека. Радовао сам се повратку у Србију и искрено туговао што напуштам Српску Крајину. Сећам се када сам дошао у Београд. Гледам, кафане пуне, пића хладна. Деца лижу сладолед. Излози пуни свега и свачега. Видим новина на киосцима. Људи пуше праве цигарете. Као да сам пао с Марса. У Нишу исто. То је за мене било непојмљиво благостање на које никако нисам могао да се привикнем.

Два месеца боравка у Нишу, након повратка из Крајине, прошла су као руком однесена. Крајем августа и почетком септембра 1992. године добио сам позив Министарства здравља Републике Српске – молбу да на месец дана дођем у Бањалуку, а одатле у Мркоњић-Град, где се формира болница, да им помогнем неко време. Касније сам схватио, то је била битка за Јајце и за тај део Републике Српске. Одговорио сам да ћу доћи и, негде око 15. септембра, кренуо у Београд. Тамо су ме људи из Министарства здравља обавестили да су формирали хируршку екипу за Мркоњић-Град, али да им је хитно потребан хирург за Сарајево, за Пале. Замолише ме да кренем тамо и краће време помогнем српском народу и српским борцима. Прихватио сам. Кренуо сам за Пале на месец дана, а видећете, остао сам пуне три године.

Запис из „Дневника ратног хирурга“

По доласку у Пале, радио је у ратној болници „Коран“. Након мјесец дана, као шеф хируршке екипе одлази у новоосновану ратну болницу „Жица“ у Блажују, тада дио Српске Илиџе. Разлог за оснивање ратне болнице „Жица“ је био близина линијама фронта, што је омогућавало и олакшавало бржи пренос рањених. Болница се налазила један километар од Врела Босне, а назив је добила по називу одмаралишта које се ту налазило у вријеме СФРЈ. У ратну болницу „Жица“ је дошао као испомоћ на један мјесец, а остао је пуних 40 мјесеци, као једини хирург на подручју тадашњег Српског Сарајева, обавивши више од 3.500 операција под пуном анестезијом.

Фото: srna.rs

Планирао је да остане неколико мјесеци, али је остао до краја рата спашавајући животе рањеницима, не гледајући које су вјере и нације.

Његовим доласком смањена је смртност рањеника за 90 одсто. За непуне четири године извршио је више од 3.600 интервенција и постао херој нације и рекордер по броју хируршких захвата, за шта је добио признање Свјетске здравствене организације.

септембар 1992. године

Одлазим на Илиџу, на другу страну Сарајева. Слепо црево. Са свих страна су „они“, само један пут слободан – северним ободом Сарајева. Њиве, потоци, путељци, четири сата путовања. Овим језивим путем, названим „српска магистрала“ (хумор својствен нашем човеку и у најтежим ситуацијама) путују рањеници са „најжешћег“ дела сарајевског фронта до првог хирурга и спаса. Четири до пет сати ужаса. Путују камионом, санитетским, који прима пет до шест рањеника. Ко се једном возио том „стодесетком“, зна какоје тешко и најздравијем, на асфалту, а камоли рањенику по рупама, њивама и клизиштима. А кад падне снег, пролаза нема. Од пет рањених, два умиру, три преживе. Преживели су у тешком шоку, на граници живота. Рањеници долазе из пет сарајевских општина: Илиџе, Неђарића, Хаџића, Вогошће, Рајловца и Илијаша. Други пут за живот нису имали. На Илиџи имају болницу, али немају општег хирурга. Са инструментарком и једним колегом одлазим на Илиџу, у неизвесност, и, сигурно, најопаснији део босанског ратишта. Болница поред Илиџе, један километар од Врела Босне, на самој падини Игмана, ратна болница „Жица“. Леп објекат, али на чистини, осамсто-деветсто метара ваздушне линије од њихових положаја. С једне стране Игман, с друге – Отес. Игман, свуда око и иза нас. Одатле се муслимани спремају на пробој према Сарајеву. Ми смо им, буквално, на путу.

Запис из „Дневника ратног хирурга“

Одлазак оца ургентне медицине

Отац ургентне медицине, како су га многи звали, преминуо је 14. априла 2020. године у 5.30 часова, послије петнаестодневне велике борбе са инфекцијом вируса корона.

Др Лазић се инфицирао на радном мјесту, у Ургентном центру КЦ Ниш, а пошто је тестом утврђено да је позитиван збринут је на једној од клиника центра.

Предосјећајући да ће изгубити животну битку, једној од колегиница из Ургентног центра оставио је опроштајно писмо.

Опроштајно писмо, посљедње ријечи овог великог човјека, пренијели су тада медији.

Отишао сам часно и поштено. Као директор УЦ два мјесеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик али част и понос ми није дозвољавао да се склоним. Такав сам био на Крајишком ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту 4 године, за вријеме НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот, а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Крајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда заувијек искрено ће плакати сви јер су увијек вјеровали да сам неуништив. Колико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувијек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују него само напријед. Будите поносни на мене. Драге моје колеге, Марија, Боки, Брале, Кандо, Сунчица и Мацан, драге моје сестре које сте ми увијек вјеровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени порука: буди храбра и чврста због дјеце и унука, а горе на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно.

У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав.

Посљедња ми је жеља да ме испратите пјесмом "Марш на Дрину".

Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа

И заиста, исте вечери, када је објављено да је преминуо, широм Србије и Републике Српске, њему у част, орила се управо ова пјесма.

Сахрањен је на Новом гробљу „Бубањ” у Нишу, а у то вријеме су ватрогасно-спасилачке јединице у Републици Српској укључиле сирене и одале почаст овом хуманисти.

Од књиге до филма - сага о библијском егзодусу сарајевских Срба и прича о хероју који је спасио многе животе у ратном вихору

Др Лазић је своја искуства забиљежио у књизи „Дневник ратног хирурга“ („Книн 1991 — Српско Сарајево 1995“), остављајући драгоцјено свједочанство о страдању и борби за живот у ратним условима.

Дневник о својим искуствима ратног хирурга добровољца је активно почео да пише 1992, а у њега је унио и сјећања из 1991. године. Његов дјело је штампала Српска новинска агенција СРНА из Српског Сарајева 1996. године. Дјело је добило прву награду на Међународном сајму књига „Иницијал“ у Нишу. Дистрибуција новог издања књиге „Дневник ратног хирурга“ почела је у јуну 2020. године, а о др Лазићу је снимљен и документарни филм „Дневник једног хирурга“, аутора Синише Грабежа, а у продукцији Телевизије Републике Српске.

Инспирисано мотивима из „Дневника ратног хирурга“, 16. августа 2025. године у манастиру Ковиљ почело је снимање историјске драме – играног филма и телевизијске серије „Линија“.

Централна фигура филма „Линија“ је доктор Миодраг Лазић, херој рата у бијелом мантилу који је спасао на стотине живота, а ова антиратна драма снимана је на више од 30 локација у Србији и Републици Српској.

У саопштењу, које је потписао продуцент филма Горан Иконић, наведено је да је намјера да се кроз лик и дјело доктора Лазића прикаже једно друго лице Србије, које свијет ријетко има прилике да види, лице пожртвованости, хуманости и човјекољубља.

Идеју да кренем у ову причу, прво сам подијелио са др Лазом марта 2019. Он је скроман човек, имао сам утисак да му је чак мало било и нелагодно, али памтим тај његов поглед, нека чудна снага и топлина. Мислим да је био захвалан само зато што смо се сетили њега и жеље да његов лик и дело овековјечимо на великом екрану. И сам сам био његов пацијент и сведок свих тих описаних догађаја. Ова прича је о великом човеку који се саможртвовао зарад живота људи који су бранили своја огњишта. А онда су и они то саможртвовање дигли на виши ипостас. Њихов идеал је засенио жртву, кренули су у библијски егзодус, егзодус живих и мртвих зарад стварања Републике Српске и завршетка грађанског рата.

Рекао је за Блиц у септембру 2025. године редитељ филма Драган Елчић

Премијера филма је најављена за 15. септембар 2026. године, на Дан српског јединства, слободе и националне заставе у Источном Новом Сарајеву, након чега ће услиједити приказивање у Сава Центру у Београду 16. септембра и у Нишу 17. септембра.

Филм су подржале државне институције Србије и Републике Српске, многобројни градови и општине, српска дијаспора, предузећа и угледни привредници.

Такође, о њему је снимљен филм „Ратни хирург“, објављен 2025. године, који осим ратних дешавања, истиче Лазићеву посвећеност, хуманизам и орден Светог Саве који је добио.

Др Лазић на вјечној стражи својим Илиџанцима и свим сарајевским Србима

За заслуге у спашавању живота Срба и људи других националности патријарх српски Павле одликовао је Миодрага Лазића „Орденом Светог Саве“, Република Српска га је одликовала „Орден крста милосрђа“.

Држава Србија је, постхумно, одликовала др Миодрага Лазића „Орденом Карађорђеве звезде првог степена“.

Велико признање стигло је и из Источне Илиџе, одмах након вијести о његовој смрти, када је начелник ове општине Маринко Божовић покренуо иницијативу да шеталиште понесе име овог хуманисте.

Осим улице и шеталишта на Добрињи I, на рођендан Републике Српске, 9. јануара 2024. године, на шеталишту у Источној Илиџи је постављен споменик др Миодрагу Лазићу, као трајни подсјетник на храброст, пожртвованост и човјекољубље које је овај љекар носио са собом.

Није случајно изабран баш овај велики дан за овај свечани чин. Јер таква људска величина, такав хуманиста какав је био наш доктор Лаза, заслужује ову изузетност.

Рекао је тада Маринко Божовић, начелник општине Источна Илиџа

Фото: Предраг Крстовић/ Центар за културу и информисање Источна Илиџа, откривање споменика

Мурал др Лазе краси од маја 2020. године центар Пала и Добрињу IV у Источној Илиџи.

Мурал у Палама, Фото: Општина Пале и мурал у Источној Илиџи, Фото: Друштвене мреже