Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Марко Ећимовић - народни херој

Марко Ећимовић рођен је 19. јануара 1909. године у селу Мандра код Сокоца. Одрастао је у имућној сељачкој породици, али након завршене основне школе није наставио даље школовање, већ је остао код куће и посветио се раду на имању.

Ећимовић 1932. године одлучује да направи заокрет и приступа жандармерији, гдје наредне четири године ради као поднаредник. Након тога напушта службу и враћа се старом начину живота, раду на земљи и обавезама на породичном имању.

Био је члан Земљорадничке странке, при чему је припадао њеном лијевом крилу које је предводио Драгољуб Јовановић. Временом се све више приближавао комунистичким идејама, па је 1940. године постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Припреме за устанак и први ратни успјеси

Након окупације Краљевине Југославије у априлу 1941. године, заједно са осталим комунистима на Романији учествовао је у припремама за устанак. Радио је на прикупљању оружја и муниције, али и на организовању и окупљању људи спремних за борбу.

У јулу исте године, на Гласинцу дочекао је Славишу Вајнера Чичу, Слободана Принципа Сеља и друге сарајевске комунисте, који су стигли на Романију како би помогли у организовању устанка у овом крају.

Након ослобођења Сокоца, 25. августа 1941. године, у Подроманији је у војној касарни убрзо оживјела партизанска организација. Ту су формиране радионице, међу којима и прва за израду ручних бомби, а Марко је добио задатак да командује касарном. У исто вријеме, у њој су били смјештени и заробљени домобрани које су доводили борци Романијског партизанског одреда.

Рат га је потом водио даље. У марту 1942. године, када је формиран Први ударни батаљон, Марко му се прикључио, најприје као командир вода, а затим и као командир Четврте чете. Већ почетком 1943. године повјерена му је још одговорнија дужност, па је постављен за команданта Трећег батаљона Шесте источнобосанске ударне бригаде.

Још од самог почетка устанка, у првим акцијама на Романији, показивао се као изузетно храбар борац. Посебно се истакао у августу 1941. године током борби за Соколац.

Своју борбеност потврдио је и у мају 1942. године у сукобу с четницима код Округлице, као и у окршају с усташама на Хан Погледу. Током напада на Власеницу у јуну исте године, предводио је своју чету у јуриш, при чему је непријатељско упориште брзо сломљено. Његова јединица запажено је дјеловала и код Милића, гдје су у борби против усташа нанијели озбиљне губитке непријатељу, уз већи број погинулих и заробљених.

Борбе у Срему и велике побједе на Мајевици

У новембру 1942. године Шеста источнобосанска бригада прешла је у Срем, гдје се убрзо нашла у тешким борбама с њемачким снагама у Босутским шумама. У једном тренутку, док је бригада била на одмору, Маркова чета изненада се нашла очи у очи с надирућом њемачком колоном. Иако бројчано слабији и слабије наоружани, није оклијевао и повео је борце у снажан јуриш, изненадио непријатеља и пробио се кроз његове редове. Управо тај потез дао је бригади времена да се среди и крене у организован напад, који је завршен великим успјехом. У тој борби остварена је велика побједа над њемачким снагама. Погинуло је и рањено око 200 непријатељских војника, а заплијењена су три бацача, седам митраљеза, као и већа количина оружја и муниције.

По повратку из Срема, наставио је низати успјехе. Са својом четом истакао се у сукобу с четницима на Малешевцима, на Мајевици, у борби која је означила њихов тежак пораз на том подручју. Ова борба означила је и тежак пораз четничких снага на Мајевици. Том приликом погинуло је 128, рањено 160, а заробљено око 400 четника, међу којима се налазио и већи број њихових командира и виших официра. Марко се са својим батаљоном истакао и у борби с усташама на Хан-Краму, почетком 1943. године, када је разбио једну усташку бојну коју је Анте Павелић одликовао за почињене злочине на Козари.

Најтежа битка и смрт Марка Ећимовића на Вучеву

Током Пете непријатељске офанзиве, 24. маја 1943. године, Марко је са својим батаљоном заузео положаје код села Кушлат, недалеко од Челебића. У жестокој борби, вођеној бомбама и у директним окршајима прса у прса, његова јединица је натјерала њемачке снаге у повлачење. У тој акцији погинуло је 55, а заробљено 19 њемачких војника.

Након завршетка борби и током рашчишћавања терена, у покушају повезивања с јединицама Прве пролетерске ударне бригаде, Марко је тешко рањен. Од задобијених рана преминуо је 8. јуна 1943. године на Вучеву, у најтежем периоду битке на Сутјесци.

Књижевник Чедомир Миндеровић у свом ратном дневнику забиљежио је и посљедње тренутке тешко рањеног Ећимовића:

„Марко Ећимовић, командант нашег Трећег батаљона, састављеног углавном од сељака Романијаца, изгледа да неће преживету рану задобијену у борбама код Бакића. Доспео је са обала Пиве овде, на вучевски гребен, међу последњим тешким рањеницима, али је јуче нагло почела да му точи крв из ране. Рањен је кроз грло и вилицу - не може нормално да прима храну. Лежао је на ивици шуме коју су бомбардовали и митраљирали авиони, а крв му је цурела из ране на земљу. Кад је стигао доктор Јовановић, лежао је већ у локви крви.”

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 20. децембра 1951. године, Марко Ећимовић проглашен је за народног хероја.

Соколац чува сјећање на Марка Ећимовића

Име народног хероја Марка Ећимовића данас носи једна од улица у Сокоцу, чиме ова општина његује сјећање на његов живот и дјело. На тај начин чува се успомена на човјека који је оставио дубок траг у историји овог краја.

Такође, у Парку бораца Романије се, на мермерним постољима, налазе овални рељефи са ликовима десет народних хероја овог краја међу којима је и Марко Ећимовић.

Фото: katera.news