Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Ристо (Мирка) Анђић - командант Војске Републике Српске из Војковића

Ристо Анђић, познатији као Мишо, рођен је 29. 10. 1954. године у Сарајеву.

Основну школу је завршио у Војковићима, а гимназију на Илиџи. Након завршетка средње школе, уписао је Правни факултет, који је напустио ради служења војног рока.

Ристо се 1983. године оженио и са супругом Славицом добило је двоје дјеце.

Када је у Сарајеву кренуо рат, Ристо је, као и остало мушко, ухватио пушку и кренуо у одбрану своје породице и огњишта.

По чину капетана прве класе обављао је дужност команданта Друге сарајевске лаке пјешадијске бригаде, јединице Војске Републике Српске (ВРС) у саставу Сарајевско-романијског корпуса, од почетка рата до јула 1993. године.

Ова бригада је, заједно са другим јединицама СРК, прошла кроз тешке борбе како би одбранила положаје и спријечила продор непријатељских снага. Постојала је током читавог рата, а њени борци су дали значајан допринос стварању Републике Српске.

Због војничких заслуга и напредовања у командовању, Ристо је касније добио чин мајора.

Фото: Уступљена фотографија

Одбрана Војковића, Грлице и Крупца

Један од најзначајних догађаја за Другу сарајевску лаку пјешадијску бригаде је напад на Војковиће, Грлицу и Крупац, који почео у раним јутарњим часовима 4. августа 1992. године, а само захваљујући херојској борби становника ових насеља спријечена је намјера припадника такозване Армије БиХ да заузму Илиџу и крену према Палама.

Овај крај одбрањен је пожртвованошћу бораца Војске Републике Српске, али и становника који су бранили своја огњишта.

Друга сарајевска лака пјешадијска бигада, чија се команда била управо у Војковићима, најзаслужнија је за одбрану вјековне српске територије, а одбрана овог простора један је од преломних тренутака у Одбрамбено-отаџбинском рату.

Одбраном ове територије сачувана је комплетна Сарајевско-романијска регија, али и Република Српска, јер је Илињача имала стратешку позицију са које се вршила контрола и штитила прва линије одбране Илиџе.

Трећи пјешадијски батаљон

По ослобађању Трнова, у јулу 1993. године и након дјелимичног повратка српског становништва на простор општине Трново од расутог људства бившег трновског батаљона по другим јединицама и дијела повратника поново је формиран трновски пјешадијски батаљон, овога пута као Трећи пјешадијски батаљон у Другој сарајевској лакој пјешадијској бригади. Ристо је тада постављен на дужност команданта Трећег пјешадијског батаљона (Трновског).

На овом дијелу ратишта није било неких значајнијих борбених дејстава све до муслиманске јесење офанзиве 1994. године. Тај период обиљежен је покушајима да се спријечи пролазак извиђачких и диверзантских група у зону одговорности СРК и пролазак група које су преносиле муницију и наоружање из правца Игмана према блокираном Горажду.

„Ја морам назад“

Ђорђе Анђић, син покојног команданта Ристе, раније је за „Катеру“ испричао да је његов отац, након рањавања снајпером у предјелу врата, операције и опоравка, накратко отишао код свог класића из Билеће Мирослава Лукића у Моровић у Србији.

- Као друг и пријатељ, предлагао му је да остане код њега са породицом, али мој отац није пристао – рекао је Анђић.

Касније је чика Мире, како су га од миља звали, испричао шта му је Ристо одговорио на питање зашто не жели да остане у Србији.

- Мире, ја морам назад. Знаш и сам да су нас учили да ако не радимо срцем да не радимо никако. Разуми ме – рекао је тада Ристо.

Чакле – гнусни злочин у којем су прекршена сва правила ратовања

Муслиманске снаге су 6. октобра 1994. године, прошавши кроз демилитаризовану зону под контролом мировних снага УН у близини Сарајева, , у мјесту Чакле, у федералној општини Трново, убиле 21 борца Војске Републике Српске.

Злочин је извршен на превару јер су муслиманске снаге тада, уз помоћ Унпрофора, прекршиле примирје и 6. октобра 1994. године око 5.00 часова ујутро напале шатор у којем се налазило командно одјељење, инжењерија и санитетско особље.

Убијени су припадници Војске Републике Српске из Трнова и Источне Илиџе, а за тај злочин нико никада није одговарао.

Свој живот је у овом нападу, у темеље Републике Српске положио и Ристо Анђић.

Орден Милоша Обилића – вјечна успомена на Ристове заслуге

Орденом Милоша Обилића, који се додјељивао за заслуге током Одбрамбено-отаџбинског рата за храброст у борби, одликован је током живота, управо за одбрану Илињаче, на Видовдан 1993. године, а породица га је преузела 1995. године.

Синовљев епитаф за оца Ристу Анђића

Нисам растао ја са њима,

нити су ми долазили у снове-

тек, у патини и прашини

нађем њине трагове.

Чије је- кад одговори дјете,

и кад видите погнуте главе,

заборава им нема јер ипак се сјете

неких звијезда, које небо плаве!

Знали су судбу, и све шта их чека

ал' страх им није ледио груди!

Нека их се сјећају док свијета је и вијека,

и нек праштају! Има ко да суди.

Пјесму написао и свом оцу посветио Ђорђе Анђић.

Источна Илиџа чува сјећање на команданта Ристу Анђића

У част и славу по покојном комаданту Ристу Анђићу, једна од улица у Војковићима, одлуком тадашње општине Српске Илиџе, носи његово име.