Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Животни пут српског књижевника и учитеља Симе Милутиновића Сарајлије

Сима Милутиновић Сарајлија рођен је 3. августа 1791. године у Сарајеву, у трговачкој породици. Његов отац Милутин родом је из села Рожанства у ужичком округу, а старином потиче из села Комарница, у племену Дробњак. Због куге се преселио у Сарајево, гдје се оженио Анђелијом Срдановић, чувеном сарајевском љепотицом чију су изузетну љепоту народни пјевачи сачували у својим пјесмама.

Када је Сима имао непуне двије године, појавила се нова епидемија куге. Породица је тражила склониште на два мјеста у Босни, након чега су отишли у Брод, а потом у Земуну. Сима је основну школу започео у Земуну, али је није завршио. Наставио је школовање у Карловцима, гдје је уписао гимназију, али је завршио у Сегедину.

Сима је обављао дужности писара у Правитељствујушчем совјету, у манастиру Благовештењу, као и код устаничких војвода. У Београдском Лицеју наслиједио је Доситеја Обрадовића као учитељ. Учествовао је у устанку против Османлија у чети „голаћа“, а заточен је због везе са грчком Хетеријом у Видину. Током изгнанства у Видину радио је као баштован и учитељ основне школе.

Након тога, отпутовао је у Бесарабију како би посјетио избјегле родитеље, а 1825. године отишао је у Лајпциг у Саксонији, гдје је слушао предавања из филозофије, склапао познанства са угледним немачким књижевницима, међу којима је и Гете.

У то вријеме настало је животно дјело  Симе Милутиновића је епски спјев „Сербијанка”, гдје је опјевао историју Првог српског устанка, у којем се активно борио заједно са оцем. Ово дјело, објављено 1826. године у Лајпцигу, скренуло је пажњу истакнутих књижевника, Гетеа, Грима, Мицкјевича, Шафарика и других. Наслов дјела је у прво вријеме требало је да буде „Сербијада”, по угледу на Хомерову „Илијаду”. Милутиновићев спјев је великог обима и у издању Српске књижевне задруге из 1993. стихови овог дјела објављени су на чак 512 страница. За данашњег читаоца ово штиво је веома тешко за разумијевање, па је зато мало познато ширем читалишту. Ово доказује чак око 2.150 напомена које је приређивач додао на крају текста како би дјело учинио јаснијим. Ријечник мање познатих ријечи обухвата 42 странице петитом и садржи више стотина ријечи.

Једини претплатник „Сербијанке“ из Србије био је кнез Милош, са стотину наручених примјерака дјела. Штампање овако обимног дјела у Лајпцигу захтијевало је значајна новчана средства, до којих је Милутиновић дошао захваљујући издашним донацијама српског трговца Јована Ризнића из Одесе и пожртвованог пријатеља Христофора Хаџи-Јоановића из Видина, коме је пјесник посветио своје дјело.

Пешта као град љубави

У првој половини 19. вијека један од значајних центара српске културе била је и Пешта, у којој су дјеловали први српски књижевници, попут Милована Видаковића и Јована Хаџића, и гдје је основана Матица српска.

Водећи српски интелектуалци, црквени великодостојници и државни кругови противили су се Вуковој језичко-правописној реформи. Ипак, Вук им је био снажан и непоколебљив противник, оштро критикујући језичке конзервативце и често им се иронично подсмијавајући.

Сима Милутиновић није учествовао у тим расправама. На питање шта мисли о реформи књижевног језика, не желећи да улази у сукоб са Вуком, одговарао је да се држи свог правописа и да га те полемике не занимају. Са друге стране, ни Вук се није значајније освртао на дјело свог побратима Симе, иако је оно било писано у српскословенском духу.

Ипак, у њиховој преписци Вук је скренуо Сими пажњу на младу Марију Поповић из Пеште, истичући да је образована, паметна и да разумије и цијени његова дјела.

Године 1835, тада четрдесетчетворогодишњи Сима, враћајући се из Њемачке, задржао се неколико мјесеци у Пешти. Том приликом српска омладина му је приредила свечан дочек и овјенчала га пјесничким ловоровим вијенцем. Тада је искористио прилику да упозна Марију Поповић. Између њих се развила љубав, а убрзо су ступили у брак и наставили заједнички живот у Београду.

У том браку рођен је син Драгутин, познат као Драгиша Милутиновић архитекта, историчар умјетности и члан Српског ученог друштва.

Смрт великог пјесника у сјенци сиромаштва

Сима Милутиновић изненада је приминуо 1847. године. Попут многих пјесника и књижевника тог доба, његова породица живјела је скромно, па супруга Марија није имала средстава ни за основне трошкове сахране, те је она на крају обављена захваљујући добротворним прилозима.

Његова стогодишњица рођења скромно је обиљежена 1891. године, а сарајевски одбор је намјеравао да му подигне достојан споменик. Ипак, његов гроб је временом запуштен и готово заборављен.

Много година касније, на основу старих скица и положаја гроба у односу на Возаровићев, чији је надгробни споменик постојао све до 1927. године, када је старо београдско гробље прекопано, пронађени су посмртни остаци Симе Милутиновића. Они су пренесени у породичну гробницу Милутиновића на Новом гробљу. Његови посмртни остаци идентификовани су на основу препознатљивих тјелесних особина, попут висине и специфичног облика доње вилице, али и захваљујући личним предметима који су пронађени уз њега међу којима је и икона Светог Срђа коју је донио из Москве и која му је, по његовој жељи, положена на груди.

У каснијем животу, Симина суприга Марија Милутиновић се, захваљујући својој начитаности почела аматерски бави адвокатским пословима, састављајући жалбе и тужбе за клијенте. Често је користила латински израз „пунктум“ у значењу „тачка“, па јој је, због те специфичне навике, народ временом дао надимак Пунктаторка, што је забележио и Јаков Игњатовић у својим „Успоменама“.

Књижевно и историјско наслијеђе Симе Милутиновића

Поред свог најзначајнијег дјела, епског спјева „Сербијанка“, Сима Милутиновић је оставио и друга важна књижевна остварења: епске пјесме „Тројебратство“ и „Тројесестарство“, драму „Дика црногорска из историје Црне Горе“, трагедију „Обилић“ , једну збирку лирских пјесама и два историјска списа – „Историја Србије“, која обухвата период од 1813. до 1815. године, и „Историја Црне Горе од давнина до новијег времена“.

Књига „Историја Србије 1813-1815“ била је забрањена 1837. године. Његове краће пјесме углавном су политичког и пригодног карактера, уставо-бранитељске пјесме, династичке оде и стиховане брошуре. Четрдесетих година 19. вијека објављивао је бројне пјесме у Павловићевом Србском народном листу, потписујући се псеудонимом Срб Милутин.

„Трагедија Обилић“ представља један од најранијих покушаја драматизације косовске трагедије, док „Дика црногорска“ приказује низ драматизованих епизода из црногорске историје, од Косова до владика Данила. Иако је имао мање осећаја за сложену драмску композицију него за еп, и није имао претходни узор у домаћој књижевности, његово дјело има значајну историјску и књижевну вредност.

Као историчар, Сима Милутиновић није тежио строгој научној или критичкој анализи, већ је писао на основу предања, народних песама и личног искуства. У знак сјећања на његов књижевни рад, у Београду једна улица носи назив Чубрина улица, по његовом псеудониму „Чубро Чојковић“.

Источно Сарајево чува сјећање на Симу Милутиновића Сарајлију

Источно Ново Сарајево одало је признање српском пјеснику и књижевнику, па тако улица у овој општини носи његово име.

Међународни књижевни сусрети „Симеон Милутиновић Сарајлија“ традиционално се одржава сваке године у општини Источна Илиџа како би се очувала успомена на великог пјесника и његово књижевно насљеђе.

Као дио програма, учесници се такмиче у бесједништву и рецитовању, показујући своје књижевне и сценске способности. На тај начин, поред промоције поезије и књижевности, манифестација активно чува од заборава живот и дјело Симе Милутиновића.