Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су наџивјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Славко Леовац - српски књижевник, књижевни критичар, историчар, предсједник Академије наука и умјетности Републике и члан Сената Републике Српске.

Академик професор доктор Славко Леовац рођен је 27. марта 1929. у Мостару. Основну школу и гимназију завршио је у Сарајеву, а класичну филологију на београдском Филозофском факултету (1957).

Прве књижевне и научне радове објавио је крајем 1952. и почетком 1953. године. У Сарајеву је био један од уредника часописа „Израз” од 1957. до 1972. године, уредник Издавачког предузећа „Свјетлост” и „Веселин Маслеша“, те руководилац Центра за опште образовање Народног позоришта у Сарајеву.

Докторску дисертацију Хеленска мисао и српска књижевност XX вијека одбранио је на Филозофском факултету у Београду, 1962. године. Исте године изабран је за доцента на Филозофском факултету у Сарајеву. На истом факултету, на Катедри за историју југословенских књижевности, биран је у звање ванредног (1967) и редовног (1972) професора. Предавао је предмете Увод у општу историју књижевности и Општу књижевност. Један је од оснивача Одсјека за општу књижевност, театрологију и библиотекарство (1972), на којем је предавао предмете Античка књижевност и Модерни европски роман.

Одлазак из Сарајева у Београд

У Сарајеву је живио до 1992. године. Почетком Одбрамбено-отаџбинског рата отворено је стао уз свој народ и јавно исказао то своје опредјељење. Због тога је много страдао: избачен је из службе и био је малтретиран. Записано је да је сва мучења поднио стоички и достојанствено.

„Није савио главу, није поклекнуо. Ишао је усправно, упркос свему. За дивљење је било, истовремено и дирљиво, видети га како сам чврсто корача главном сарајевском улицом, док свуда наоколо пуца, а дојучерашње комшије мотре га са мржњом“ – записао је Радован Вучковић, књижевник и историчар књижевности, након Леовчеве смрти.

Ипак, након што су га муслиманске власти мучиле и малтретирале пет мјесеци, са супругом је побјегао из Сарајева и отишао у Београд.

Од доласка у Београд 1992. је радио као професор на Катедри за српску књижевност Филолошког факултета у Београду до пензионисања 1994. године. Послије пензионисања, Леовац је предавао на постдипломским студијама као гостујући професор на Филозофском факултету у Бањалуци и Српском, данас Источном Сарајеву. Био је члан уређивачког одбора Комисије за израду Српске ретроспективне библиографије у периоду 1989-1994. годин и замјеник предсједника у периоду 1995-2004.

Академик Славко Леовац преминуо је 5. септембра 2000. године у Београду.

Запажено ангажовање у Републици Српској

Леовац је био иницијатор и главни носилац оснивања Академије наука и умјетности Републике Српске.

За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 11. октобра 1996, док је редовни члан постао 27. јуна 1997. Функцију потпредсједника АНУРС-а обављао је од 11. октобра 1996. до 4. маја 2000, када је изабран за предсједника Академије наука и умјетности Републике Српске. На позицији предсједника АНУРС-а остао је до смрти.

Његовом заслугом и за кратко вријеме организовани су симпозијуми и штампани зборници Српски духовни простор и Алекса Шантић - живот и дјело.

Такође, био је сенатор Републику Српске у првом сазиву Сената 1996. године.

Добитник бројних признања

За свој књижевни и научни рад добио је бројне награде и признања, међу којима су значајније Шестоаприлска награда града Сарајева (1960) и Двадесетседмојулска награда БиХ (1965), „Веселин Маслеша“ (1988) и друга признања.

Учествовао је у разним пројектима, од којих су најважнији Српска књижевна критика и Прилози за историју књижевности Босне и Херцеговине, у двадесет пет томова.

Важнија дјела

Објавио је 18 књига и више од 350 радова, расправа, огледа и чланака, углавном из опште књижевности, теорије (поетике) књижевности и историје и критике српске књижевности. Поред књига из области историје књижевности и компаративне књижевности, писао је теоријске есеје и критичке анализе, у којима је настојао да изнесе свој став о питањима савремене поезије, прозе и драме, да анализира проблеме књижевности, али и књижевне критике, да прикаже савремене писце и њихове књиге. Такође, писао је и расправе о критици и историји књижевности.

Нека од важнијих дјела су: Свијетло и тамно. Преглед књижевности Босне и Херцеговине од 1918. до 1956, Сарајево 1957; Мит и поезија, Сарајево 1960; Хеленска традиција и српска књижевност XX вијека, Сарајево 1963; Драма поезије, Сарајево 1963; Метаморфозе, Сарајево 1965; Критика и креација, Сарајево 1972; Портрети српских писаца XIX вијека, Београд 1978; Приповједач Иво Андрић, Нови Сад 1979; Романсијер Милош Црњански, Сарајево 1981; Момчило Настасијевић, књижевно дјело, Горњи Милановац 1983; Јован Дучић, књижевно дјело, Сарајево 1985; Књижевно дјело Исидоре Секулић, Београд 1986; Трактат о књижевности, Сарајево 1988; Књижевна критика Босне и Херцеговине (1878-1941), Сарајево 1991; Српска књижевност и српски духовни простор, Бања Лука – Српско Сарајево 1999; Поезија и критика, Београд 1994; Разматрања о књижевности и умјетности, Бања Лука 2000.

Сјећање на академика Леовца у Источној Илиџи

Источна Илиџа одала је признање академику Леовцу па тако улица у насељу Младичко поље носи његово име, као омаж за његов допринос науци и трајни утицај.