Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Стјепан Лучић – Паљанин који је оставио дубок траг у развоју свога краја

Стјепан Лучић рођен је 1902. године на Палама, у засеоку Баре, у имућној породици Јова и Милке Лучић. Породица Лучић, годинама је живјела од шумског рада, а Стјепан се након завршене школе укључио у породични посао - производњу резане грађе у породичној пилани.

Захваљујући успјешном пословању, убрзо је постао један од најбогатијих привредника предратног паљанског среза.

Након Првог свјетског рата, породица Лучић је дошла у посјед најљепшег хотела на Палама, хотела „Гранд“, а касније су отворили и свратиште „Јахорина“, које постаје популарно међу туристима. Свратиште ће постати темељ развоја Јахорине као планинског центра. Стјепан је, поред угоститељства, учествовао и у раду пилане, постепено преузимајући вођење породичних послова.

Друштвени живот и дјеловање током Другог свјетског рата

Стјепан је био активан члан Соколског друштва Пале, гдје је временом постао вођа чете.

За предсједника општине Пале изабран је 1933. године, постајући први родом Паљанин на тој функцији. Током мандата водио је бројне пројекте развоја, а за свој рад одликован је Орденом Светог Саве V реда, једним од најзначајнијих признања за заслуге у локалној управи.

На тој функцији затекао га је и почетак Другог свјетског рата.

Након њемачке окупације Југославије 1941. године, Стјепан је измјестио администрацију општине Пале у село Луке на Требевићу и постао командант Бистричке чете Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО). Његове јединице учествовале су у одбрани локалног становништва и борбеним акцијама против НДХ.

Црква Светог пророка Илије

У селу Луке је током рата, 1943. године, подигнута и Црква Светог пророка Илије, која је представљала важно духовно мјесто за становништво тог краја. Међутим, након рата, 1956. године, храм је срушен по наредби тадашњих власти, уз образложење да се народ окупља око, како су они тврдили, „четничке творевине“.

На истој локацији 1993. године почела је градња нове цркве брвнаре, коју је у августу 1996. године освештао митрополит Николај. Ова црква и данас чува успомену на Стјепана Лучића и борце тог времена.

Фото: srna.rs

На захтјев Иницијативног одбора мјесне заједнице на Лукама на Требевићу на Преображење 2023. године подигнуто је спомен-обиљежје у знак сјећања на свирепо убијено становништво тог краја и покушај затирања српског живља на овим просторима у току Другог свјетског рата.

Само у једном дану, на Крстовдан 1942. године, усташе су у Књегинцу убиле породицу Драгаш, шесторо дјеце и оца, а затим су на велики православни празник Богојављење у селу Радоњићи на свиреп начин усмртиле породицу Ћосић. Масовна убиства на Требевићу су настављена током цијелог рата, те је почетком 1945. године у кући Пандуревића у Павловцу, у једном дану, убијено више од 30 људи, међу којима су била и дјеца. У том периоду укупно је страдало 112 цивила.

Бранећи српски живаљ требевићког краја, свој живот су дали и припадници Требевићког одреда Југословенске војске у отаџбини којом је командовао Стјепан Лучић, као и устаници против окупатора и усташког терора и борци НОР-а. Комунистичке власти су 1953. године срушиле цркву на Лукама, а Стјепан Лучић и један број његових бораца убијени су у одмаздама.

Фото: srna.rs

На постаменту споменика су уклесана имена жртава усташког терора требевићког краја у периоду 1941-1945. године, погинулих бораца припадницима Требевићког одреда Југословенске војске у отаџбини под командом Стјепана Лучића, као и погинулим устаницима и борцима НОР-а и погинулим борцима Одбрамбено-отаџбинског рата од 1992. до 1995. године.

Трагичан крај

Судбина Стјепана Лучића након завршетка Другог свјетског рата дуго је остала обавијена велом тајне.

Након рата Лучић се, заједно са мањом групом сабораца, скривао све до краја 1946. године, а најчешће су боравили на простору између Пала и Јахорине, као и на подручју Сарајево–Трново и Подграб–Каснидол. Према казивањима мјештана, у скривању им је помагао народ тог краја.

Крајем 1946. године њихова група је откривена на локалитету Гњиле Баре, у котлини испод данашњег хотела „Вучко“ на Јахорини. У акцији тадашње Удбе ликвидирани су Стјепан Лучић и његови саборци. Њихова тијела су, према доступним подацима, сахрањена на непознатој локацији, па се ни данас не зна гдје се налазе њихове гробнице.

Име уписано у историју Пала

Иако су деценије прошле од тих догађаја, име Стјепана Лучића није заборављено. Данас у Палама једна улица носи његово име, а његова прича живи у документима, породичном предању и сјећањима становника овог краја, као симбол части, храбрости и привржености завичају.