Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Трифко Грабеж – револуционарски пут вјечног бунтовника

Трифун Трифко Грабеж (Пале, 28. јун 1895 — Терезијенштат, 21. август 1916) био је припадник „Младе Босне“ и учесник у атентату на аустријског надвојводу Франца Фердинанда.

Његов револуционарни пут био је испуњен идеалима и борбом за правду и слободу, којој је био безусловно предан. Веома религиозан и посвећен вјери.

Рођен је у свештеничкој породици поријеклом из околине Јајца, а отац Ђорђе му се у Пале доселио послије рукоположења за свештеника 1890, те је у Палама био свештеник Цркве Успења Пресвете Богородице.

Грабеж је своје образовање започео у Гимназији у Тузли, потом у Сарајеву, а врло брзо јепостао познат по свом бунтовном духу. Његова бунтивна природа изашла је на површину када је, у седамнаестој години, не слажући се с програмом наставе, ударио учитеља Б. Трухелку. Уз антирежимско дјеловање, овај инцидент довео је до казне затвора од 14 дана.

Након инцидента, школовање је наставио у Београду, гдје је завршио шести и седми разред гимназије. Ту је упознао Гаврила Принципа и Недељка Чабриновића, са којима је чинио прву тројку сарајевских завјереника.

У седмом разреду Београдске гимназије се, са Принципом, придружује „Црној руци“, српској тајној организацији.

Сарајевски атентат

Када је објављено да ће надвојвода Франц Фердинанд, пријестолонасљедник Аустроугарског царства, посјетити Босну и Херцеговину у јуну 1914. године Грабеж, Чабриновић и Принцип планирају пут у Босну да изврше атентат. Драгутин Димитријевић Апис, генералштабни пуковник, обавјештајац и вођа „Црне руке“, је сваком дао пиштољ, двије бомбе и малу количину цијанида. Принцип и Грабеж су данима вјежбали гађање на Топчидерском брду, гађајући у стабла. Они су требали починити самоубиство након што надвојвода Франц Фердинанд буде убијен.

Они су 4. јуна 1914. дошли из Србије у Сарајево. 

На рођендан Грабежа у недјељу, на Видовдан 28. јуна 1914, Франц Фердинанд и и његова супруга војвоткиња Софија Хотек од Хоенберга стигли су у Сарајево возом.

Грабеж је, наоружан бомбом и револвером, чекао Фердинанда код Вијећнице, али му се није пружила прилика да изврши атентат.

Недељко Чабриновић је бацио ручну бомбу на надвојводин аутомобил, међутим бомба јепогодила сљедећи аутомобил послије надвојводе и касно експлодирала. Било је повријеђених међу путницима и дочекиваоцима. Возач Франца Фердинанда након покушаја атентата, провезао је веома брзо поред осталих атентатора тако да они и нису покушавали напасти надвојводу.

Након званичног примања у Градској вијећници надвојвода се интересовао за особе рањене у атентату, те је захтијевао да их посјети у болници. Заобилазећи градско средиште код Латинског, данас Принциповог моста, Принцип је извукао и испалити два метка на Фердинанда.

Грабеж није успио искористити своје оружје. Његова позиција је била 150 метара удаљена од Латинског моста узводно, на сљедећем мосту.

Неповријеђен се вратио кући на Пале и сакрио свој пиштољ и бомбу код свог рођака Црногорчевића. Ипак, направио је грешку раније, те изгубио пропусницу и документе, које су жандари пронашли у јавном тоалету, на којој се видјело да је прешао из Србије, па је постојала сумња да је учествовао у атентату.

Код куће је спремао свој план бјекства у Србију. Планирао је да пјешке дође до Вишеграда, али његова дјевојка Лепосава Лалић, паљанска учитељица, за то није била способна.

Кренули су возом са паљанске станице према Вишеграду 29. јуна. На станици у Прачи Гаврило се среће са Доброславом Јевђевићем. У разговору Грабеж пита Јевђевића „од куда црна застава на станици“. Чувши њихову причу, један жандар у близини посумња и ухапси га.

Због Грабежове и Јевђевићеве улоге у атентату, на Палама су Аустроугари и шуцкори извршили страшан злочин на становништву, који је на кратко прекинуо улазак Црногорске војске у Пале почетком октобра 1914. године.

Суђење, затвор и трагична смрт хероја са Пала

На суђењу је истицао право тираноубиства и да је циљ револуционарно уништење Аустроугарске и ослобођење Јужних Словена. Изјавио је да Словени треба да добију иста права као и други народи у Аустроугарској. Нагласио је да је Франц Фердинанд био иницијатор ванредних мјера и велеиздајничких процеса и велики непријатељ Словена.

По аустроугарском закону није му могла бити изречена смртна казна убиства, јер није имао 20 година, те је добио максималну казну од двадесет година затвора.

Осуђен је на двадесет година тешке тамнице и пост сваког трећег месеца, тврдим лежањем и самотним затвором у мрачној соби 28. јуна сваке године. Ззаједно са Гаврилом Принципом и Недељком Чабриновићем 2. децембра 1914. године послат је на одслужење казне у војном затвору у Терезину. Путовали су у пратњи жандара у специјалном вагону са навученим завјесама. У затвору у Терезину били су оковани оковима тешким десет килограма.

Терезин је био стара тврђава претворена у војни затвор, неколико миља удаљена од истоименог града. Тврђава је била од камена и цигле, испред ње је био дубок јарак пун воде из околних мочвара, у који се сливала и загађена вода из тврђаве. Вањски зид био је дебео више од метра, а унутрашњи су били нормалне дебљине. Све ћелије биле су саграђене на свод. Казамати су се састојали од већих соба, у свакој је било по дванаест до четрнаест људи, док су се самице налазиле између казамата.

- Грабеж је лежао слаб и исцрпен. У лицу није изгледао толико слаб, те ми није ни на крај памети било да је самртник. Рече да му изгледа да му је стомак попустио и ослабио, због чега не може да прима храну. Од тога је толико ослабио да не може ни да стоји ни да хода. Рекох му да не изгледа рђаво и да ће це опоравити, јер и ја често патим од стомака, па то за неко вријеме ппође… те се опростих, у нади да ћемо се сјутра опет видјети и да ћемо имати на стражи боље војнике, који нам неће сметати… Међутим, сутрадан је Трифко освануо мртав у ћелији. Умро је од исцрпљености услијед сталне, дуготрајне глади - записао је Иван Крањчевић, припадник организације „Млада Босна“ и судионик сарајевског атента, наводи се у чланку „Прилог историји сарајевског атентата“ Цвјетка Поповића.

Грабеж је 21. октобра 1916. умро од исцрпљености због сталне глади.

Посмртни остаци Грабежа и других атентатора пренијети су у Сарајево и сахрањени у заједничкој гробници 7. јула 1920. године. Касније је поново сахрањен испред Капеле видовданских хероја у Сарајеву.

Пале чувају сјећања на Трифка Грабежа

У Палама једна од улица носи име свог видовданског хероја Трифка Грабежа.