Нajвољенији српски духовник патријарх Павле преминуо је 15. новембра 2009., а сљедећа четири дана бескрајна ријека људи се даноноћно клањала његовом одру у београдској Саборној цркви.

Дан када је патријарх сахрањен био је један од најтиших који је Београд упамтио, иако је у погребној поворци било више од 600.000 људи. То је био само мали дио од милиона Срба који су искрено жалили човјека који је био савјест и утјеха свом народу на крају страшног 20. вијека. По свом завјештању, сахрањен је у порти Манастира Раковица.

Фотографија: Вечерње новости

Тиме се прича о патријарху Павлу није завршила, већ се наставила, само на други начин. Велики духовник је остао да бди над својим народом и да га подсјећа: "Чувајмо се нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди".

Ко не вјерује да је патријарх Павле за вјерни народ жив, нека дође у београдски манастир Раковица и посматра његов гроб.

По правилу, прва ствар коју људи ураде када уђу у порту, јесте да се јаве свом патријарху, а тек онда улазе у цркву.

Највећи број њих цјелива крст и стане мирно, погнуте главе, одајући почаст.

Невољници раздирани неком муком клече испред гроба.

То раде тако искрено и простодушно да се човјеку учини да на трен види сићушног сједобрадог старца како им одмахује.

Патријархов крст цјеливају и млади људи, деца деведесетих... Они као једину свјетлу личност тих мрачних времена памте скромног вјерског поглавара Срба кога су сретали како жустро пјешачи, или се вози градским превозом.

- Рођен сам 1995. и сећам га се из тролејбуса, када ми га је отац показао и рекао: "Сине, то је чика Паја, наш народни патријарх" - причао ми је Иван, високи, спортски одевен младић, с минђушом у уху. - Сада знам да је био истински хришћанин, праведник, скроман, храбар...

Српски светац са улице и из градског превоза.

- Патријарх је једини који је деведесетих уливао наду да вриједи бити човјек, када то није било баш на цијени. Његово "Будимо људи", било је јаче од свих политичких говора - надовезао се Димитрије који је са супругом Милицом и синчићем Василијем дошао да поздрави свог патријарха.

- Био је човјек. И светац. Баш зато што је био велики и исправан човјек - тихо је рекла Милица и цјеливала мермерни крст.

Камен није био хладан. Безбројне руке и усне које га додирују чине га топлим, као да је жив