Патријарх Павле, којег многи сматрају највољенијим патријархом Српске православне цркве, уснуо је у Господу прије 16 година. Остао је познато по својој скромности и истинољубивости, који је још за живота међу народом сматран свецем, а Србима у завјет оставио да чувају свето Косово и Метохију и да увијек буду људи.

Патријарх Павле биће упамћен као човјек мира и поштовања међу људима, ма које вјере били, а његови ближњи монаси кажу да никад ништа није затражио, да су морали да размишљају да ли је гладан или жедан, као и да се непрестано молио.

Патријарх Павле је од 1990. до 2009. године био врховни поглавар Српске православне цркве, 44. по реду. На трону је замијенио болесног патријарха Германа, а устоличен у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду и тада је поручио да му је једини програм рада – јеванђеље.

Мисли

Неке од његових познатих мисли су – „Човек не може бирати време у којем ће се родити и живети, нити од којих родитеља, али од њега зависи како ће поступати у датом времену, као човек или као нечовек“.

„Кад се човек роди, цели свет се радује, а само он плаче. Треба живети тако да, кад умре, цели свет плаче, а само он се радује“.

„Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благослов“.

Младост

Патријарх Павле, чије је световно име било Гојко Стојчевић, рођен је на велики православни празник Усјековање главе Светог Јована Крститеља – 11. септембра 1914. године у Кућанцима код Доњег Михољца у Славонији.

Он и брат Душан рано су остали без родитеља, па је бригу о њима преузела очева сестра Сенка коју је патријарх називао другом мајком. Основну школу завршио је у Кућанцима, нижу гимназију у Тузли, а вишу гимназију и шесторазредну Богословију у Сарајеву.

У Београду је 1936. године уписао Богословски факултет, а ванредно је завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би упоредо уписао и Медицински факултет на којем је стигао до друге године студија. Завршио је Богословски факултет у Београду, гдје га је затекао Други свјетски рат.

У прољеће 1942. године његов школски друг јеромонах Јелисеј одвео га је у Манастир Свете Тројице у атару села Дучаловићи код Лучана, одакле се 1944. године запутио у Бању Ковиљачу гдке је радио као вјероучитељ и васпитач у дому за дјецу избјеглу из БиХ.

Те године је оболио од туберкулозе, па је из здравствених разлога отишао у манастир Вујан у селу Прислоница између Чачка и Горњег Милановца, гдје је био до 1946. године и излијечио се од тешке болести.

Замонашио се 1948. године у манастиру Благовјештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле које му је дао игуман Јулијан Кнежевић. Био је сабрат манастира Рача у Подрињу, а радио је и као помоћни наставник Богословије „Светог Кирила и Методија“ у Призрену. Од 1955. године двије године је био на постдипломским студијама у Атини.

Епископ на Косову и Метохији и патријарх

За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године и на Косову и Метохији је провео 33 године.

За за 44. патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. године и на трону је био 19 година. У његово вријеме основана је Академија Српске православне цркве за умјетност и конзервацију, у школе је враћена вјеронаука, а Богословски факултет поново је постао саставни дио Универзитета.

Патријарх Павле носилац је највиших црквених и државних одликовања, био је почасни доктор Богословског факултета и Академије Светог Владимира у Њујорку. Говорио је грчки, руски и њемачки језик.

Одликован је државним Орденом Немање првог степена, Орденом Карађорђеве звијезде првог степена и руским орденом „Достојанство“ због значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли, био је почасни председник Фонда за Косово и Метохију, а добио је и награде Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда Светог апостола Андреја Првозваног.

Објавио је двије књиге – „Питања и одговори чтецу пред производство“ и „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког“.

Лична библиотека патријарха Павла припала је фонду Библиотеке Патријаршије Српске православне цркве и има статус културног добра, а чува се у просторијама конака Манастира Светог архангела Михаила у Раковици.

Патријарх Павле преминуо је 15. новембра 2009. године у 10.45 часова на Војномедицинској академији у Београду.

Према сопственој жељи, сахрањен је у манастиру Раковица, гдје га је на последњи починак испратило више од пола милиона људи, а његов гроб свакодневно посјећују бројни вјерници.