На позив будванске Ловне организације „Приморје“ група ловаца ЛУ „Требевић“ из Источног Новог Сарајева је у периоду од 17 до 20. фебруара 2023. године била у гостима код тамошњих ловаца.

У делегацији, коју је предводио предсједник Симо Тушевљак, били су Жељко Грбић, Драган Мијовић, Јово Марић, Славко Пандуревић, Слободан Јовановић, Огњен Генго, Милован Савић, Миљан Маунага, Благоје Скоко и Миленко Јефтовић, а послије се придружи и Славо Крајишник. Наиме, Будвани су славили значајан јубилеј - 70 година постојања и тим поводом су приредили низ манифестација, укључујући дводневни лов са гостима, свечану академију и друго. Домаћини, на челу са пресједником Илијом Рацановићем и управником ловишта Предрагом Пеђом Зецом, су у петак дочекали „Требевићане“ раширених руку и отвореног срца. Гости су послије богате вечере смјештени у удобне одаје угоститељског објекта „Балкан“.

У суботу се „дигосмо се на оружје“ и у зору моћним џиповима банусмо на Брајиће и Паштровску гору. Ту, повисоко у брдима, поздрави нас јутарње сунце, уз свјежи дах Медитерана. Застадосмо усхићени љепотом помало суровог крајолика. Дубоко испод нас једва назиремо овалну контуру Светог Стефана, око којег  бљешти море на свјетлу новог дана. Пажљиви домаћини нас разводе на чеке,  лови се дивља свиња, вук, шакал и лисица. Протече времена док се не зачу лавеж око 20 гонича и пробуди у нама добро знани ловачки филинг. Дивљач се нећка да удари на цијеви, а по лавежу разабирамо да се креће испод сурих греда планине, живци нам трепере. Ето, то су неки наши ловачки наркотици. Срдачни Будвани нас обилазе и кријепе вином и пршутом. Потом са свјежином, доплови повећи облак и меко се наслони на планину. Ваљда је таква слика била лајт мотив за познате стихове: „Кад облаци с' мора крену, одмарају на Ловћену“. „Пасји синови“ су ревносно кевтали и радили, но окрени-обрни, држ' не дај, 'ајд Јово наново, ал џаба - не сколисмо шакала у шаке. Када поста јасно да је дивљач „одступила“ про планине, наша група се окупи на „истуреном командном мјесту“, код куће ловне групе „Липа“.

Шале и доскочице

Ту одмах започе све по устаљеном реду, азбука добро позната: пуцкета ватра, на решетки цврчи месо, кад чашица обреди други круг почеше ловачке шале, анегдоте и домишљате доскочице. Бранко Митров Лијешевић преузима „команду“, ту су још тројица Франета: Љубо, Ратко и Бранко, Мијо Ћетковић, Стојановићи: Душко и Жељко, Срђан Лијешевић, Никола Лазовић и Јовица Марковић, све људи бастани и уздани. Са нама су и стари побратими Будвана, ловци из Уба, на челу са шефом Марковићем. Имамо и једног книнџу Зорана, а и Руса Кузњецова. Послије ће приспјети и остали. Пријазни „чазбени“ ђетићи сваки час покровитељски нас нуткају неким својим локалним ђаконијама, чекајући да шта „заишћемо“, па да одма' тројица полете да то и принесу. Ми смо, уз симболичан отпор, „невољко“ попуштали, изложени тим категоричким „притисцима“. Однекуд ми на ум падоше стихови пјесме „Гостољубиви“  чика Јове Змаја:  „... Би ли сира? Ево на, / хоћеш јајце – ево два! / Хоћеш хлеба? – сеци сам: / што год имам радо дам. / Бил' још штогод? – ништ не криј; / хоћеш млека, ево пиј! / Ево што нам дао Бог / Србин воли госта свог“.

Одмах се видјело да је овдје на снази стари домаћински адет, јер њихова патријахална честитост и неусиљена присност су напросто плијениле. Ово је земља жилавих, непоколебљивих традиција, гдје су ранији тежак живот на суром камену и стални ратови за слободу, уз приморски темперамент, исковали човјека јаког моралног интегритета, надахнутог узвишеним родољубљем. Свака слабост ту се презирала: „У кућу си нерадиша, а у боју нефајдиша – пу, погани“.

Фото: glassrpske.com

Расположење расте, сва лица су отворена и насмијана. Неизбјежно крену и пјесма, сви сваку знамо и волимо, посебно оне са омиљеним историјским ликовима. Лако се дало примијетити да су нам „приче“, размишљања и вриједносна мјерила подударна, па разговор потече к'о да се одувијек знамо. А како може и бити другачије, кад више од пола житеља Сарајевско-романијске регије, размотавајући породичну генеологију, неминовно долазе до Црне Горе као земље својих предака. Све нас је прожимао снажан осјећај припадности једном истом народу, а у свакој пјесми треперио је тај дух блискости и узајамности. Јер, то што чувамо дубоко у срцу као бисер у шкољци, од исте је материје. То нешто нас и одржа кроз историју, челичећи нашу способност да упркос свему трајемо.

За неке стране и домаће политичке кругове ово наше понашање је „недопустива дрскост“, јер Србе треба увијек и свуда дијелити, нештедимице сијући између њих сјеме раздора и кад оно понегдје почне клијати, расти и доносити своје отровне плодове, тада ти наши злоћудни „пријатељи“ отварају шампањац.

Елем, громогласно весеље у ловачкој кући потраја до поподнева. Одједном се домаћини „сјетише“ да би прије повратка у пансион свакако требали свратити и њиховим кућама, да нас бива још мало почасте, а не знамо чиме „вам 'тичјим млијеком“. Онда се почеше јагмити ко ће кога од наших одвући са собом. А тек тамо, јадна ти мајка, не можеш ока отворит', те ово ми је вино та берба, те ово ми је преклањски пршут, а ово домаћи сир ... Ни попа, ни кнеза не би боље дочекали. Кад стигосмо у „Балкан“, није ти шала, и ту се столови проламају од јела и пића. Већ сити, морасмо узет' зеру божију  „ради атра“. Но у другоме нисмо мањкали, па већ загријани без снебивања настависмо ђе бијасмо стали са шалом, пјесмом и весељем до нек' доба ноћи. И ту многи потврдише свој раскошни таленат у овој ловачкој дисциплини, припомогоше и наши стари пријатељи из Трнова, господа Мирослав Бјелица и Синиша Голијанин.

Шумови и мириси

У недјељно јутро, мада дремљиви, 'ватамо пушке по средини, па на џаду пут ловћенских страна. Ловило се око села Брајића, Лапчића и Побора, те шумовитих Стањевића, све до самих граница Националног парка „Ловћен“ и врха Кулијеш на 1357мнв, али поново без резултата. Но, то нам не поквари расположење. Дођосмо и до ловачког дома, гдје  смо послужени врхунским роштиљем. Ту Будвани имају мању фазанерију и узгајалиште за дивље свиње. Осим побројаних домаћих ловаца од претходног дана, ту су били  Илија Рацановић, Предраг Зец, Куч Станко,  Гргуревићи Божо и Момир, Жељко Зец, Војо Вучетић и Душан Кустудија.

Походисмо и предивни манастир Стањевиће, гдје су повремено столовале црногорске владике и господари, а који је монах Максим Тујковић, родом из Грбља, осликао 1738, двије године након рада на иконостасу Старе сарајевске цркве, но то заслужује посебну причу. Будвани ни за секунд „не дижу руке од нас“, а њихова сусретљивост у длаку је личила на претходни дан, па то нећемо понављати.

Након ручка у „Балкану“ одмор је до централне свечаности. Бржебоље се дограбисмо кревета да чо'јек мало примири и почине, но неки опет скокнуше до мора, да му чују шум и удахну мирис.

Коначно у 18:00 поче и најављена свечаност. У препуној, лијепо уређеној сали стотине ловаца и гостију. Програм започе додјелом признања и награда заслужнима за допринос у раду Ловне организације „Приморје“. Њен предсједник Илија Рацановић поздравио је присутне, говорио о раду и још једном се захвалио свима, посебно Општини Будва која им даје снажан вјетар у леђа. Скуп је кратким обраћањем поздравио и предсједник Општине Мило Божовић, обећавши даљњу подршку будванским ловцима. Затим су говорили предсједник Ловачког савеза Црне Горе Никола Марковић, па предсједник ЛУ „Уб“ Зоран Марковић.

Предсједник ЛУ „Требевић“ Симо Тушевљак је честитао јубилеј, пожељевши домаћинима даљи успјешан рад, при чему је изразио жељу да ускоро дође и до званичног братимљења два ловачка удружења, што би био први корак и на јачем повезивању два града Будве и Источног Сарајева. Није пропустио да помене како је Будва помагала Српском Сарајеву кад је било најтеже, несрећних деведесетих. Гуслар Васко Дољаница је стиховима „Мојковачке битке“ распаљивао жар у нашим срцима, док нам је национални понос надимао груди.

Драго Љубов Брко

Један од старијих  „Требевићана“ Брко, кога будвански ловци ословљавају са Драго Љубов је пригодном здравицом честитао прославу.

Издвајамо главне акценте:

ВЕЛ'КИ БОЖЕ, БЛАГОСЛОВИ, БРАТСКИ ЛИЈЕПИ САБОР ОВИ,

ДАРОВА НАС СРЕЋОМ, ЗДРАВЉЕМ, ЉУДСКИМ ЗБОРОМ И ГЛЕДАЊЕМ.

УСРЕД БУДВЕ, ГРАДА СЛАВНА, КОЈЕМ ТЕШКО ИМА РАВНА,

ШТО ГА ЉУБИ ПЛАВО МОРЕ И ПОНОС ЈЕ ЦРНЕ ГОРЕ.

СЕДАМДЕСЕТ ЉЕТА ПРОЂЕ ОТКАД ЛОВСТВО КРЕНУ ОВЂЕ

И ДРУШТВО СЕ ТУ ФОРМИРА ДА ЛОВ ЧУВА И ПЛАНИРА.

МИ СМО ДОШЛИ ЧЕСТИТАТИ И ПОДРШКУ БРАТСКУ ДАТИ,

ДА РАДИТЕ ЈОШ ЗАДУГО И ЛОВИТЕ СРЕЋНО ДУГО.

ЈОШ СТОТИНЕ ТРАЈТЕ ЉЕТА, НЕК' ТРОЈИЦА ДАДЕ СВЕТА,

ЗАШТИТНИЦА ОВОГ ГРАДА, ДА ВАМ МИР И СЛОГА ВЛАДА.

Здравица даље помиње лов и дружење, али и ловачку етику:

ЛОВЧЕ, БРАТЕ, ЧАСТАН БУДИ ДА ТЕ ШТУЈУ ДРУГИ ЉУДИ,

НА ЛОВИНУ НЕ БУД' ЛАКОМ, ДА БИ СЕ ХВАЛИС'О СВАКОМ'.

ЖИВОТИЊА ДА СЕ ХРАНИ И ОД СВАШТА ДА СЕ БРАНИ,

И ОД ЗВИЈЕРИ И ОД СЕБЕ, НЕ ПУЦАТИ БЕЗ ПОТРЕБЕ.

ЧОЈСТВОМ ДА СЕ МЈЕРИ ЛОВАЦ, ДА Л' ЂЕД БИО ИЛ' СИНОВАЦ,

ВАЉА ОБРАЗ САЧУВАТИ, УВИЈЕК ЛИЧНИ ПРИМЈЕР ДАТИ,

да би се на крају закључило:

БУДВА НАМ ЈЕ СРЦЕ ДАЛА, ПА ЈЕ МАЛО РЕЋИ ХВАЛА,

ДАЋЕ ГОСПОД ДОБАР ЧАС ДА ДОЂЕТЕ ВИ КОД НАС.

ВАЉДА ЋЕМО КАДРИ БИТИ ГОСТОПРИМСТВО УЗВРАТИТИ,

БОГМЕ НЕЋЕ БИТИ ЛАКО УГОСТИТИ ВАС ОВАКО.

ЗДРАВИЦИ ЈЕ ЕВО КРАЈ, БОЖЕ ВЕЛ'КИ ТИ ПОДАЈ,

ДА НАМ БУДЕ СРЕЋНО ОВО ПОБРАТИМСТВО НАШЕ НОВО.

ЖИВЈЕЛИ!

Ово стихотвореније поздрављено је снажним аплаузом.

Наравно није могло проћи и без богате ловачке лутрије. Међу обиљем вриједних награда прве двије су биле прави хит: ловачка пушка „Stoger M3000 deluxe“ и штене црногорског планинског гонича.

Онда, уз оркестар и пјесму, наста весеље које временом прерасте у праву еуфорију. Ако је неко мислио да ће „Требевичани“ устукнути пред тим изазовом, тај се љуто преварио, они се, уз садејство домаћих снага, показаше као ваљани потрошачи воћа у дестилованој форми, али и као ватрени фанови кафанских пјевачица. Ваљда то неће окрњити њихов завидан углед у ловачком свијету. „Зачуђује“, како се ловачка братија неопростиво лако предавала урнебесној забави (а да видим ко не би). Тутњало је „за све паре“. Џаба је, не може чо'јек од судбине утећ', па би-шта би, не вриједи порицати, јесте попило се, били смо бучни и весели, али не и непристојни.

Освану и понедјељак, ваља кући ићи. Ни видни трагови умора и несна нису са наших лица скинули осмијех, који ту стоји закачен већ четврти дан. Ни нама није било лако издржати све те бурне догађаје и чашћења, камо ли њима све то беспријекорно припремити, толике људе дочекати и онако широкогрудо частити и гостити. Огроман је терет био на плећима предсједнику Илији и управнику Предрагу. Свака им част! Није им падало на памет да нас бар на крају „поштеде“ обиља јела и пића, па морасмо опет двапут доручковати. Прво у „Балкану“, а сат и по касније у „Парми“ нас царском гозбом почасти и поздрави предсједник СО Будва, господин Никола Јовановић, пожељевши нам срећан пут. Састав „одбора за испраћај“ ваљда говори да смо се и ми показали као солидни људи. Поред бројних ловачких другова на челу са Пеђом Зецом, ту су били општински функционери Предраг Ивановић и Ђорђије Пробиловић, као и све вријеме присутни наш стари ловидруг Војо Куљача.

Притежемо опанке за пута, вала је вакат да ти добри људи мало душом да'ну. Овом приликом упознасмо право лице Будвана, који нису тек добростојећи „гошпари“ што лагодно живе од туризма, већ марљиви, достојанствени домаћини, дружељубиви и галантни, са финим осјећајем мјере. Није то била никаква глумљена пи-ар љубазност, већ искрена братска наклоност. Када се све сумира, отворено можемо рећи да смо имали привилегију да се дружимо са њима.

Двије смо улице закрчили опраштањем: „Хвала, хвала и до скорог виђења“, обећасмо једни другима да на ову ловачку сторију не стављамо тачку, већ зарез. И заплови наш комбибус  под сигурном руком Драгана Лопатића. Успут анализирамо протекле догађаје и сабирамо утиске, једнодушна је искрена оцјена да је све било на највишем нивоу и да је ово био један од оних ријетких незаборавних ловачких доживљаја. Прижељкујем да ко изрекне какву примједбу јер кажу лош је знак и не ваља кад је баш све идеално. Док, Бог се драги смилова, па неђе око Грахова, јави се један, каже гулаш му није био слан и добро зачињен. Мени лакну.

Пише: Драган Мијовић