Послије тродневне офанзиве, која је почела 15. септембра 1918. у раним јутарњим часовима, Прва и Друга српска армија пробиле су 17. септембра Солунски фронт, што је било одлучујуће за слом Централних сила у Првом свјетском рату.
Мјесец и по дана касије капитулирала је Аустро-Угарска, а убрзо и Њемачка.
Пробој Солуског фронта представља један од најважнијих догађаја у српској историји.
Српске снаге "пресјекле" су бугарску војску и присилиле Бугарску да 30. септембра 1918. положи оружје.
При томе, Срби су продирали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање, јер француска коњица није успијевала да држи корак са српском пјешадијом.
Свијет је испрва био запањен српским побејдама на Церу и Колубари, потом солидаран са Србима у повлачењу преко Албаније, изненађен опоравком српске војске на Крфу, а на крају одушевљен побједом и пробојем Солунског фронта.
Брзим продором од Солуна моравском и вардарском долином до Београда за свега мјесец дана пресјечена је стратегијска вертикала Централних сила и то је у великој мери утицало на исход рата.
Нешто више од половине укупног састава српске војске у завршним операцијама на Солунском фронту и у његовом пробоју чинили су добровољци.
Око 30.200 српских добровољаца из прекоморских земаља, затим 25.700 добровољаца приспјелих из заробљеништва у Русији, намјање 1.300 добровољаца Херцеговаца из црногорске војске, од око 1.700 колико их се нашло на Крфу 28. фебруара 1916. године.
Срби ван Србије напуштали су редове аутроугарске војске у коју су били присилно мибилисани и прелазили у војску Србије.
Од започињања ратних операција на Солунском фронту па до ослобођења Битоља српска војска изгубила је скоро 29.000 људи.
Пробојем Солунског фронта српска војска је не само ослободила Србију, већ и Србе са простора данашње БиХ и Хрватске,али и друге јужнословенске народ који су, попут Хрвата у Далмацији и Загребу те Словенаца тражили уједињење са Србијом и стварање нове државе - Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније преименоване у Југославију.
