На фотографији су саборци наших прадеда на Солунском фронту. Индијци.

Да, Индијци. Много њих је пало тамо гдје су наши преци покушавали од 1916. до 1918. да пробију непријатељске линије и ослободе отаџбину.

Њих 520 је дало животе ту, живјећи и борећи се уз српске војнике у близини Солуна. Већи дио њих није сахрањен на Зејтинлику јер већи дио њих и нису били хришћани. На индијском гробљу, три, четири километара од оног највећег гдје су земни остаци наших предака, сахрањено је 384 индијских војника који су били Хинду вјере, 107 муслимана из њихових јединица, 26 сабораца Сика и три хришћанина која су са њима дошли из Индије. Стигли су заједно, заједно и почивају.

На једном од њихових споменика пише „Слава ти, Господе“. Пише то на панџабију. На арапском је дописано „Алах опрашта, опрашта на крају“. На санскриту је дописано „Теби се клањамо, Боже наш“. Сахрањени су заједно, јер су се, без обзира на вјерске разлике, заједно и борили против зла.

Тим индијским људима из извиђачке јединице, али и носачима, онима из транспортних, артиљеријских, па и коњичких, пјешадијских, а и специјалних снага – четвртог батаљона гурки, свима њима који су дали животе што у борбама, што од страшне пошасти – маларије, што од зиме, а били су раме уз раме са нашим прецима… њима је посвећено ово сјећање.