Прочитајте каква је веза између ријечи „брат“, „Ђурђевдан“, „живот“, „ћирилица“, „сан“ и „Његош“ у есеју Николине Секулић, ученице Средњошколског центра „Иво Андрић“ из Вишеграда, која је добила трећу награду „Млади србиста“ Катедре за србистику Филозофског факултета Пале.

Писмо нерођеном брату

Често чујем људе који говоре једну, свима исувише познату, реченицу: „Вријеме лијечи све.” Но мораћу да је демантујем погнуте главе, јер то демантовање иде из моје поражене душе. Вријеме не лијечи ране које су нам урезане у срце, а одмицањем времена оне постају само дубље и теже за премошћење. То су ране из рубрике „Никад неостварених снова” и како вријеме, како ријека тече и носи те снове све даље и даље, све док се не улије у море гдје падају на дно, изгуби им се сваки траг и осјећај да су икад и били могући.

У стомаку ми је одјекнуо болан крик старих таванских врата. Очи ми се привикавају на мрак, сабирајући у зјенице танке снопове свјетлости, који се провлаче кроз пукотине на крову. Десна рука ми је уз тијело, али као да пружањем и скупљањем прстију тражи неку малу шаку којој треба да буде потпора. Те шачице нема. Прелазим очима по уској просторији оборених ивица, која личи на азил успомена и одбачених ствари у кутијама ушушканим у тамним ћошковима, под дебелим слојем прашине. Низ грло ми се спусти ледена мрежа језе, успорено, уз неки осјећај коначности, попут тешке позоришне завјесе. Нисам могла да докучим са ког обронка моје душе се обрушила та лавина нелагоде. Изгледа да се из њеног подножја поново ослободила дјетиња жеља коју је притискао тешки глечер времена. Жеља да се сакријем на тавану у игри жмурке, да ме траже иза пропланка, око дедине куће, качаре. Исто тако, кад замијенимо улоге, да се правим како не видим да вире твоје ногице иза мале позиде, иза које си одлучио да се сакријеш од мене, а када стигнеш прије мене и изговориш побједоносно „пу ја”, да те гледам како се радујеш неисквареном, дјечјом радошћу. Али још увијек, склупчана у углу мрачног тавана, чекам да се родиш, да ме пронађеш под ћебетом самоће, ухватиш за руку и кажеш „пу спас за све нас”.

У овом замршеном клупку мисли и жеља, пажњу ми је привукао зрачак прохладног априлског сунца, који се одбијао о стакло урамљене фотографије. Поново ледено сјечиво у грудима из којих су напоредо куљале милина и сјета. Фотографија зрачи осмијесима петоро људи који на том сунцу добијају посебну живост и топлоту. Испред њих, на столу, запаљена је воштана свијећа и хљеб прекрштен плетеницом. А изнад, као круна, стоји икона Светог Ђорђа. Тата са браћом и сестрама. Баш личим на тетку Љубицу. Рекло би се да сам ја на тој фотографији између тате и стрица Николе. Само што ја никад не бих носила те глупе кике и огромну бијелу крагну преко џемпера. Ледени вртлог у грудима усковитлан жељом да сам једно од дјеце на породичној фотографији, румених лица и срца испуњених духом Ђурђевдана. Једно, а не једино. Да на фотографији моје руке имају кога да пригрле, а не да их држим испред себе укрућене у лактовима и спојене у шакама, као по шаблону. Кад би живот био албум са сличицама, мијењала бих све сличице кобајаги чајанки са крпеном лутком Марицом за само једну сличицу насмијаног Ђурђевдана са тобом. Свака мисао на тебе мирише на тамјан, на благостање, на прву бразду из Глишићеве приповијетке, на ћирилицу и на оно најважније, на дом. Немој ми замјерити, али не смијем се усудити да тренутно мислим више о овоме. Моја је душа једна велика, сњежна и непроходна планина. Не усуђујем се да у њу предубоко загазим, да ме та лавина не би збрисала и одвукла унеповрат.

Чекам те на мрачном тавану живота, поред празне школске клупе, поред розе бицикла који ће тата префарбати у плаво. Чекам те да постанеш брат, најљепша српска ријеч. Чекам те, пожури. Ваља ти презиме носити, ваља ти ћирилицу писати. Пожури, није мала ствар Његош се звати!

Твоја велика сестра Николина