Прошле године сам много теже обилазио домове у парохији. Нисам био у кондицији. Потоњих пар мјесеци играм фудбал, лакше се крећем. Ове године ћу покушати да се одлучније борим са љеношћу.

Управо сједим у фотељи, држим даљински, листам канале и већ пола сата не могу да се одлучим на шта бих од понуђеног обратио пажњу. Иако је вријеме пред спавање, одлучио сам да се натјерам да опишем нешто што ми се данас догодило. Међутим, хоћу некако да направим увод у ово свједочанставо, а питам се хоће ли ми требати пуно времена?! 

Желим, спретно или не, да опишем један догађај из моје скромне парохијске службе у Источном Сарајеву који се збио у два чина, најприје у фебруару прошле, 2017. године, а потом у истом мјесецу ове 2018. године.

Фебруар 2017. године, улица Хиландарска, неки од улаза са парним бројевима. Идемо помоћник и ја редом. Један у низу станова и наравно, звонце као наш најбољи другар у сезону благосиљања домова.

Нареду је стан број тринаест. Позвонили смо. Неко је откључао и одшкринуо врата. Да ли је женски глас рекао “уђите”, да ли сам чуо “продужите”, не знам, било је нешто на “ите”!?

Штошта сам с друге стране врата чуо за ове три године у Источном Сарајеву, у сваком случају ништа ме не би изненадило.

Ушли смо неспретно, сударили смо се, стали у ходник и чекали реакцију госпође која је отворила и која се повукла у дневну собу да нешто поспреми.

-Само напријед!

Схватили смо да смо добродошли и кренули смо да се изувамо.

У станове не улазим обувен. То је прилично незгодно извести у двадесетак домова дневно, али с обзиром да се моја парохија састоји од апсолутно нових станова са много дјечице која пузају по поду одлучио сам да никад и ни у чији стан не улазим обувен. Тај мој “завјет” био је велика обавеза за мог помоћника. Међутим, навикао се. Такву смо и обућу набавили. Шуњалице, тако је мој другар-свештеник Дражен звао сваке од мојих парохијских ципела. Саме су спададе са ногу и саме се обувале што се оно каже. Да нису биле толико послушне “давао бих им отказ” веома брзо.

Знало ми је бити непријатно кад бих чуо однекуд критику колега, локалних свештеника како је тај мој “обичај” уствари нешто непотребно, неки нонсенс. Додатно би ме расрдило кад бих чуо како неки од њих, у покушају да ме искритикују, тој теми додају религиозну ноту и неко наивно полурелигиозно тумачење. Призвук недостојанствености везан за хоџе и за “муслиманске адете” био је такође чест опис те моје праксе. Мени је уствари кроз главу пролазило само једно, хигијена. А Бог воли уредност, чистоћу и пажњу. Ја сам у те домове ипак долазио као представник мог “Доброг и Педантног Послодавца”, Господа над војскама који је у домове у које је улазио највјероватније улазио скромно обувен, али се доста пута вјерујем десило да је из домова излазио опраних ногу, не ријетко опраних скупоценим мирисима.

Ко зна гдје бих ја дошао описујући моју навику да се изувам док благосиљам домове. Брзо ћу престати. “Попови се не изувају”. То је већ била освештана фраза. Колико ли је таквих фраза Исус демантовао размишљао сам. Много. Доста често бих ту фразу чуо од домаћина на улазу у дом. Онда бих се нашалио:

-Хоћете ли да се вратим да вам пошаљем правог попа?

Ево престајем. Нећу више писати о тој мојој пракси. Испаде да сам велики добротвор зато што изувам “шуњалице”, које уосталом, како рекох, саме с ногу силазе, а да моје колеге нису обазриви људи, иако су већином бољи од мене по свему.

У јесен, 2015. године, сам добио на опслуживање ову велику парохију у Источном Сарајеву. Није уопште лако посјетити више од хиљаду домова када за ту цифру човјек мора позвонити на макар пет хиљада врата. Море непрегледно. Усељено, неусељено, подстанари, привремени, студенти, војници, понеки муслимани, католици (они ме већином приме у свој дом), стан на дан, фирме и уствари много, као што рекох, много становништва које се у овај нови дивни кутак улица Спасовданска и Хиландарска слио из разних крајева Херцеговине и Сарајевско-романијске регије.

У Гацку сам се уморио. Обилазио сам око 650 домова. Велики број села, а пола од тих домова било је у самом граду. Сјећам се много живописних сцена. Градили смо много храмова. Међутим, био сам се уморио. Источно Сарајево ми је у том смислу некако дошло под ногу, али под ту ногу сам имао да пређем много степеница и да позвоним на много врата. С обзиром да благосиљање домова овдје зна да траје по три мјесеца, доста често сам сањао по сву ноћ како звоним на врта и чекам да ми неко отвори.

Све мање имам снаге да пописујем људе и ситуације које затичем. Каткад ми понека занимљива животна прича и срдачан пријем дају снагу и сваки пут наставим марљиво да биљежим све по реду. Тако је и ове године. Ако и не запишем, а оно запамтим потребно и непотребно унутар неког дома или нечијег срца у које сам завирио. Много људи највјероватније помисли да је логично то што памтим и најмање појединости из прошлогодишњих посјета јер не могу ни претпоставити са колико се људи у току једне године сусретне свештеник и још ако је старјешина велике цркве у обнови.

Сав овај увод који је у односу на основну причу веома опширан и рекло би се нимало неопходан записујем како бих се некада када ово и сам будем читао у кратким цртама подсјетио службовања по кошницама источносарајевске новоградње.

Дакле, “само напријед”! Ту сам стао. Ипак је оно било “уђите” и ипак је та жена хтјела да дођемо јер је како каже већ на улазу у зграду видјела уредно постављену најаву за данашњу свештеникову посјету домовима.

-За разлику од јуче, госпођо, данас имамо среће. Гдје год смо позвонили неко нам је отворио. Невероватан проценат. Насмијах се.

Њено полууплакано лице одмах ми је рекло да јој ипак није до шале. Одређени терет јој није дозвољавао да се насмије иако је покушавала да да све од себе и да пројави искрену добродошлицу. Она је учтива, културна, гостољубива, драга, али невесела и тако све ове очигледне дивне особине, упаковане у отмене манире, не могу да се извуку испод тог терета.

-Ја сам Јована. Знам Вас из цркве. Ми смо подстанари, а мој муж није Србин. Има ли то везе? Он је Чех. Јесте ли требали ући? Мој муж каже да не вјерује “ни у једног од богова”. Ја вјерујем и молим се. Дођем често на Литургију.

Било је превише тема у једном обраћању. Некако их је мој уморни мозак ипак обрадио.

-Чех? Прекинух је. Увијек сам на првенствима у фудбалу навијао за Чешку, ако ме питате зашто, појма немам, нешто ми та Чешка звучи блиско. Ма, не вјерујемо ни ми у Богове, једва и у Овога Једнога. Наравно да смо требали ући.

Измамих јој осмјех.

-Али њему ће бити драго што сте дошли. Хвала Вам.

Сјетих се како сам у недјељу у бесједи испричао ону анегдоту из живота америчког професора астрофизике који се гнуша на празновјерја, а држи потковицу изнад улазних врата у своју спаваћу собу. На питање његовог пријатеља зашто то држи кад у то не вјерује он је одговорио кажу да је одговорио да не вјерује, али да је чуо да иако не верујеш та потковица може да помогне.

Зато смо се моментално помоћник Дејан и ја погледали. Симпатично.

Чех са неким хазбуршким презименом не вјерује у “богове”, али за сваки случај биће му драго. Толико то у мени побуђује најрадоснијих осјећања оне драге наивности и доброте и простора за Бога, овога мога који воли што се изувам кад улазим у домове.

Јовану, лијепу и стаситу жену од неких својих тридесет седам-осам година, збуњену и помало узбуђену, замолио сам да донесе кухињску крпу и да припремимо обред опет по неком мом укусу који сам одавно навикао. Док је доносила воду, со и уље и док је помоћник из наше торбице -од фотоапарата- вадио свијећу, кадионицу, брикет, тамјан, епитрахиљ, крст… ја сам по дому прикупљао воће бомбоне, иконице, књижице, сувенире, прстен са драгим каменом који стајао ту на столу, бакин мали кип Фрање Асишког и неки острошки молитвеник тако да је призор на столу био уствари добро упакован ефекат чак и за потиштену Јовану.

Кад сам био ђакон говорио ми је, сјећам се, отац Вељко из Гацка да је необично важно да макар тај кратки обред у кући изгледа лијепо јер многим људима који не иду у цркву на тај начин моменат посјете свештеника није више тренутак него “вјечнутак”. Тако сам запамтио тај предивни израз “вјечнутак” који ме обавезује да од освећења водице правим креативни догађај иако некад можда и претјерам.

-Оче, могу ли ово фотографисати?

-Да. Свакако.

Док је фотографисала сто и доносила цвјетиће из трпезарије да га додатно украси оте јој се нешто што јој је изгледа то јутро било сасвим обузело мисли.

-Морам Вам нешто рећи. Скоро петнаест година немамо дјецу. Не могу више. Задње три године једва идем на посао. Малочас сам Вам једва отворила. Али сад ме је ово шаренило баш разбудило.

Схватио сам. Тешко носи ту муку и ко зна шта још. Некако непосредно пред обред учиње ми се сувишним да било шта говорим. Онако, помало затечен рекох јој:

-Велики је Бог сејо, хајде да се помолимо.

Топлина којом смо се молили била је несвакидашња. Трудио сам се да будем ту. Свуда се осјећао набој силних покушаја да се и Јована моли, нарочито за то што јој је веома важно. Загледао сам се у једну иконицу Пресвете Богородице у витрини. Као да ми је та реликвија говорила да је свесрдно укључена у наше вапаје. На крају обреда сам се окренуо, не знам са каквим правом, Јовану јако загрлио и рекао јој: 

-Очигледно, нешто мораш промијенити у животу.

Зачуђено ме је упитала:

-На примјер шта?

-Најприје да мало подигнеш ролетне да мало више свјетлости уђе у овај стан. Прилично је мрачно.

-Уреду. Управу сте. Управо тако. Лијепо се помолисмо оче. Шта сам Вам дужна?

-Да подигнеш ролетне.

-Уреду.

Искрено се насмијала овом мом одговору. Обрадовала ме је та озареност лица коју нисмо затекли када смо дошли.

Док смо се обували и кретали даље у стан је ушао њен муж. Човјек од својих четрдесетак година. Средњег раста. Плав и прилично његован. Образован и веома љубазан што се дало приметити из само неколико реченица које смо размјенили. 

-Томаш.

-Данило.

-Драго ми је.

-Чујем да сте Чех? Управо читам једну књигу од неког Вашег сународника и имењака, књига се зове “Стрпљење с Богом”.

-Лијепо. Стрпљења нам недостаје на све стране.

-Да.

-Одавно сте овдје?

-Да. Мој дјед је доселио у Сарајево.

-Лијепо. Шта да Вам кажем “Помаже Бог или  Збогом”. Пребрзо живимо.

-Да. Баш пребрзо. Збогом оче. Хвала Вам што нас нисте изоставили. Јована често иде у цркву. Само да знате, највјероватније нећемо бити у наредном периоду овдје. Селимо се у Мађарску. Такав је мој посао. Ако успијемо остати пет година то ће бити добро, ако не вратићемо се за годину дана. Чека ме овдје посао. Срећно.

-Хвала Вам.

Отишли смо тај дан даље. Некако ми бијаше криво што те људе вјероватно нећу више видјети. Као да сам их добро познавао. Јованина мука и искреност били су потресни, али мене увијек додатно потресе када неко каже да иде одавде. Можда због нечега из дјетињства, не знам зашто, али ништа ме не потреса као нечији одлазак, одакле год.

Мјесецима потом знао сам да помислим на Јовану и Томаша. Падао ми је на памет и онај обред, иконица, прстен који је стајао на столу из ко зна којег разлога и укупна сцена која је одисала чежњом.

Данас сам опет, годину дана и можда више након оног сусрета са њима, обилазио домове са истим помоћником и са истим ципелама које ме још увијек добро служе. Торбу смо промијенили у међувремену. Опет не личи на “поповске” торбе, опет је од фотоапарата, ито неког бољег. Најавили смо се уредно са жутим папиром на улазу јер је он уочљивији од обичног-бијелог. Иновација рекло би се. Један од парохијана се прије пар дана нашалио:

-Попе, набавио си жуте плакатиће, да то није неки попуст или гратис обред као у Конзуму кад изложе цијене?

-Није. Сад је скупље. Скупљи папир па ти види шта ћеш, хоћеш ли се брукати за десет марака горе доле.

У сваком случају све више људи досељава у ово мјесто. Позитиван природни прираштај. Упознати тај народ готово је немогуће. Има смисла ово што се најављујемо и што разговорамо с људима. На Литургијама је осјетно присутан све већи број људи разних животних доби. Сајт који смо направили, редовна “вјеронаука за одрасле”, визит картице, па ево и плакати на улазима, и то још кад су жути, све то мора да има неке вајде. Опет сам опширан.

Дакле, најавили смо се и ушли у ту зграду у улици спасовданској у сасвим нов улаз који још увијек није завршен. На интерфону не стоји ни једно презиме, али сам прије пар ноћи видио да је у неким становима упаљено свјетло и тако смо одлучили да и у том улазу пробамо наћи некога. У овом данашњем улазу све је мирисало на лак и фарбу и на онај, неко би рекао, тешки задах неусељеног који се мени сасвим случајно допада јер ме подсјећа на дане када сам се оженио, осамосталио и ушао у један такав стан са истим мирисом. Двадесет станова новоградње. На неким вратима пише презиме на неким ништа, пред некима има отирач, пред већином нема, неко звонце ради неко не,  али ми идемо редом. Прва три спрата нико није отворио. Имали смо још два.

-Хоћемо ли Дејо?

-Ма хајде кад смо ту.

На броју тринаест напокон неко има у стану. Након што смо други пут позвонили неки женски глас нас је замолио да сачекамо минуту.

-Наравно, хвала.

Отворила нам је дјевојчица од петнаестак година и замолила нас да само будемо тиши јер њена тетка управо успављује бебу и нада се да ће брзо доћи из собе.

-Једва сам чула звонце. Тетка је рекла да је видјела плакат и да обавезно отворим. Доселили су прије пет дана. Опростите оче што је све овако у нереду. Стижу им ствари.

Дејо је сасвим хладнокрван и по аутоматизму почиње да заповиједа:

-Хајде ти секо нама донеси кухињску крпу, воду, мало соли…

Док сам вадио папирић за евиденцију на вратима се појави жена која ми је однекуд позната и у року од десетак секунди схватих да је то Јована коју сам прошле године у сасвим другачијем издању затекао и видно старију него сад. Вријеме је у њеним очима имало неправилан ток и на мах ми бијаше јасно да је то тетка која се доселила и која успављује бебицу и која је рекла да обавезно уђемо у стан и …

Могао сам у том тренутку заплакати, али то не би било фер.

-Ви сте…

Дејан је наравно кренуо да излети као што му се умјело десити, али ја сам га само погледао и он није завршио мисао.

-Оче, вратили смо се, ако се сећате нас ми смо они Чехо-срби. Засмија се грохотом. Ма, немам појма, Чеси, Срби, Мађари, номади, вјерници, неверници, како хоћете.

-Ви сте Јована?

-Да.

-Много пута сте ми пали на ум ове године. Како на Литургији тако и кад прођем хиландарском.

-И Ви сте нама. Вјерујте.

Почели смо да разговарамо. Запањило ју је како се сјећам сваког детаља из тога стана и из нашег прошлогодишњег разговора, како се сјећам сусрета са Томашом у ходнику и најаве да се селе, највјероватније трајно.

-Били смо десет мјесеци у Пешти, потоња два мјесеца у Београду. Нисмо успјели у Мађарској, али слава Богу овдје смо се напокон скрасили. Вриједило је покушати. У Београду сам прије четрдесет дана родила Даницу. Када је докторица у породилишту рекла сестри да подигне ролетне у соби у којој смо лежале нас три породиље пали сте ми на памет. Сјећате ли се шта сте ми рекли кад сте прошле године излазили из нашег стана?

-Да. Наравно. Мој посао је да се свега сјећам. Знате чега се још сјећам, а што не поменусмо малоприје?

-Чега?

-Прстена на столу. Потресао ме је. Били сте тужни, готово уплакани, а прстен је стајао на столу. Тада сам помислио да не само што је у питању патња која Вас петнаест година мучи, већ сам мислио да ни брак није уреду. То ме је некако забољело.

-Јао. Да. Сјећам се. Знате како, ја кад се насекирам имам неку склоност да ми отекну прсти и онда морам да скинем прстење. То је сигурно било то. Занимљо да Вам је то запало за око. Ходите да видите Даницу, попијемо нешто у њено здравље, па да освештамо стан. Сасвим је нов.

Ушли смо у собу. Дана је спавала. Боже, колико радости у односу на онај прошлогодишњи сусрет. Имао сам само иконицу пророка Данила, то сам увијек носио са собом. Дејо се сјетио да од јуче у џепу можда имам и играчкицу “Сунђер Боба”. Наишли смо прије неколико дана на акцију у некој продавници играчака. Мали “Сунђер Бобови” и “Лигњослави”, јунаци из популарног цртаћа добро су нам дошли да их дијелимо дјеци по парохији. Купили смо четиристо комада. Једног малог “Боба” и иконицу ставио сам поред Данициног јастука.

-Даница се зове. Ево јој иконицу њеног имењака.

-Да оче. То све вријеме желим да Вам кажем. Да је била мушко звала би се Данило. Тако је рекао мој муж. А имам још нешто да Вам кажем. Томаш је приликом пословног путовања у Румунију упознао неког нашег монаха, дивног човјека, у контакту су. Томаш је прије пола године крштен у Православној Цркви у Београду. Дали су му име Тома. Много ме је то обрадовало. Идемо скупа на службе.

-Предивно. Много сте ме обрадовали. Хоћете ли ми замјерити ако Вас упитам нешто индискретније?

-Не. Молим Вас, реците!

-Да ли сте у Будимпешти или у Београду ишли на вештачку оплодњу или тако нешто?

-То ћу Вам причати када нас троје једно вече дођемо на вечерњу службу, само нам реците када сте у цркви? Све је било природно и спонтано. Били смо одустали и некако нисмо ни планирали више да посјећујемо љекара.

Додатно сам био затечен и у тој мјери благодаран Господу и Мајци Божијој.

Сјетих се оне неке Томашове живахности.

Прошао ми је кроз мисли наш кратак разговор и књига Томаша Халика која носи назив “Стрпљење с Богом” и толико тога још, али нисам хтио да улазим даље у разговор са Јованом. Ионако је било довољно утисака за ову посјету дому који смо освештали с три видне разлике у обреду. Поред свега што се затекло на столу Јована је ставила и “Сунђер Боба”, на папирићу је стајало и име Даница, а прстен је сада био на њеној руци. Отишао сам опет у собу и покропио Даницу по главици. Поздравили смо се са њих три, заказали сусрет прекосутра на вечерњем и полако кренули даље.

Данас никог више нисмо нашли у оном улазу. Дејо каже да је ово ипак био један “успјешан дан”. Јуче смо благословили двадесет један дом, а данас један, међутим, било је необично радосно.

Све ово сада записујем у једном даху. Иако је веома касно, чини ми се да морам да испишем свој утисак до краја и то са свим оним уводом који је можда опширан, али је ипак послужио да употпуни једну причу.

Нисам ово ни у примисли приписао својој “светости” или било каквој способности. Напротив. Чак овај догађај не видим као нешто што би требало да било кога зачуди. Нисам склон било каквим езотеријама и у потпуној природности желим само да се радујем још једном у низу свједочанстава како живот живи у свој својој пуноти. Да сам хтио да опишем само једно чудо Божије, описао бих неку од атрактивнијих прича које су ми се десиле у животу или које сам чуо од колега свештеника. Описао бих нешто што сам срео, чуо, видио у Острогу, Цетињу или Тврдошу. Нисам ово исписао као опис чуда, нити чудо у мом животу заузима такву улогу. Живот сам по себи јесте чудо. Богу је свакако све могуће. За мене би било чудније да Бог не интервенише у нашој свакодневници, у многим ситуацијама и на многе начине. Ово сам исписао као предивно искуство које илуструје динамику парохијског живота и као охрабрење да и ујутро опет могу да узмем ону торбицу, обујем “шуњалице”, напуним џепове “Сунђер Бобовима” и иконицам пророка Данила, позовем Дејана и да опет у двије смјене звонимо по хаусторима новоградње источносарајевског пчелињака.

За крај овог искуства чини ми се важним да нагласим како је неопходно да без обзира јесмо ли свештеници, поштари, молери или љекари, једни другима у кућама и душама подижемо ролетне како би Бог могао да дјелује, јер Он је свјетлост и свака тварна свјетлост јесте само слика Његове вјечне свјетлости. У овом дому који сам описивао засијала је Даница и само ће Господ знати зашто је осванула након толико времена и толиког ишчекивања. Томаш је постао Тома, а Тому апостола ми не славимо зато што није повјеровао у Христово Васкрсење, напротив, већ зато што ЈЕСТЕ повјерoвао, али у своје вријеме.

3.25h, 13. 2. 2018. године, Источно Сарајево;

протојереј Данило Дангубић