Иако је потрошачка корпа за пола деценије поскупјела за чак 647 марака, раст примања пратио је инфлацију па је тако данас са двије просјечне плате могуће измирити основне трошкове четворочлане породице.
Просјечној четворочланој породици за основне потребе које се односе на храну, становање, образовање, превоз, те обућу и одјећу у септембру ове године, према подацима Савеза синдиката РС, требале су 2.523 марке. Синдикалци су израчунали да највећи удио у потрошачкој корпи има храна и то 45 одсто, а када се томе додају трошкови становања, комуналних услуга и превоза, који мјесечно “поједу” 34 одсто корпе, за све остале потребе грађани су могли издвојити тек сићу.
С друге стране, просјечна плата у септембру ове године износила је 1.277 марака па проста рачуница показује да су грађанима Српске за подмиривање трошкова корпе биле потребне двије плате.
Упућени, међутим, истичу да су домаћинства у којима два члана зарађују републички просјек у мањини, те да је најтеже породицама у којима је запослен само један члан јер оне ни изблиза не могу напунити потрошачку корпу.
Прије пет година синдикална потрошачка корпа износила је 1.876 марака. И тог септембра 2018. године породице у Српској највише новца су трошиле за прехрану, становање и комуналне услуге. С друге стране, просјечна нето плата исплаћена у септембру те године износила је 881 марку, а тада ни двије плате нису могле покрити све издатке.
Извршна директорица приједорског Удружења за заштиту потрошача “Дон” Муриса Марић тврди за “Глас” да је синдикална корпа и скупља него што показују званичне статистике.
- И по тој рачуници она је за многе породице само корпа жеља јер у многима је запослен само један члан, а раде и за минималну плату, тако да не могу парирати пристојном животу. Наше плате никада нису могле пратити потрошачку корпу, која не садржи многе ставке за које новац морамо издвојити. Породица која има ђаке и студенте мјесечно за њихово образовање и издржавање мора издвојити далеко више средстава него што показује синдикална рачуница - истиче Марићева.
Она је навела да највећи број грађана прво настоји да подмири трошкове становања и комуналних услуга, а за све остало колико претекне.
- Прво се плати рата стамбеног кредита или кирија, а потом рачуни комуналних предузећа јер само једним неплаћањем тих обавеза улазимо у дужничко ропство које из мјесеца у мјесец повећава агонију када и како стићи измирити те обавезе. У таквим ситуацијама посеже се за позајмицама, кредитима и само се вртимо укруг - рекла је Марићева.
Економиста Марко Ђого појашњава да је идеална ситуација у којој једна и по просјечна плата може подмирити потребе потрошачке корпе.
- Тако је у већини развијених земаља и иако смо ми далеко од идеалног, и код нас је уочљиво значајно побољшање. Посљедњих мјесеци први пут откад пратим, а пратим већ двије деценије, смо дошли у позицију да са двије просјечне плате можемо приуштити потрошачку корпу. Годинама уназад то није био случај, јер је једна плата могла покрити тек 40 одсто корпе - рекао је Ђого.
Животни стандард
Марко Ђого каже да се потрошачка корпа посматра и кроз животни стандард грађана, гдје универзално правило не постоји.
- Грађанима који живе са минималном платом тих 2.500 марака, колико износи потрошачка корпа, звучи као сан, док се они који имају примања знатно изнад тога озбиљно запитају како уопште неко преживи са 2.500. Сматрам да тај износ четворочланој породици не омогућава живот на високој нози, али доноси сигурност и могућност да плати све обавезе - навео је Ђого.
Пише: Анита Јанковић Речевић
