Прије шест деценија, 10. децембра 1961. године, мршава, елегантно обучена фигура, изашла је на подијум Шведске краљевске академије у Стокхолму да одржи говор захвалности и да прими Нобелову награду за књижевност.

Добитник је био Иво Андрић, српски приповједач и први човјек са простора бивше Југославије који је добио Нобелову награду за књижевност, тачно 50 година од свог првог појављивања у литерарним водама (1911), када је у часопису “Босанска вила” објављена његова пјесма “У сумрак”. Те 1961. године у бесједи у име Нобеловог комитета наведено је: “Андрић носи у себи много њежности за људе, али не узмиче пред страхотама, нити пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла. Он је мајстор сасвим личног, оригиналног круга мотива. Отвара досад непознату страницу свјетске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена.”

Андрићев поменути говор назван “О причи и причању” већ се деценијама памти, јер писац том приликом није причао о себи и својим достигнућима, већ је подијелио своје рефлексије о приповиједању и приповједачком дјелу уопште. Ово надахнуто слово додатно је занимљиво због једног пророчанског дијела текста “да прича коју приповедач приповеда људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа”.

Како је пишчева искрена и дирљива порука, сакривена у овим инспиративним ријечима, протумачена у његовој земљи, нажалост, сазнали смо коју деценију касније када је земља завршила у распаду, крви и подјелама, иако ове трагичне чињенице ни за дјелић не умањују љепоту Андрићевих ријечи и величину књижевног дјела за које је и добио награду и поштовање читалаца широм свијета, али које је често било изложено неразумној мржњи и промашеним тумачењима.

Углови

Андрићева награда, као и његов живот и дјело, тумачени су у то вријеме, као и данас, из бројних углова, нажалост, у великој мјери мимо књижевних вриједности и значаја. Ломила су се копља како у литерарним, тако и у политичким круговима. Вриједност његовог опуса је оспоравана, док су за награду виђена друга, позванија имена по мишљењу једног дијела јавности, док је сам Андрић ову одлуку примио прилично мирно, говорећи да наставља свој живот онако како га је живио до тада. Пишући и читајући.

Маја Радонић, управник Задужбине Иве Андрића, нема дилема у вези са значајем ове награде, која је неоспорно балканску књижевност увела у свјетске токове.

- До тада постоји један статус наше књижевности, у овом случају српске, као једне егзотичне књижевности балканских народа и чинило се да она излази из гета, али првенствено је то урадило Андрићево дело, које је тај пробој направило пре добијања Нобелове награде. Чини се да је Нобелова награда била верификација - рекла је Радонићева.

Колико је Нобелова награда додијељена Иви Андрићу била важна за српску и југословенску књижевност у то вријеме, говори и чињеница да је до данас остао једини писац Балкана на списку добитника. Мухарем Баздуљ, писац и есејиста, Андрићевог “Нобела” види као велику матуру наше књижевности.

- Била је јако важна и представљала је потврду највиших културних домета једне земље и њене књижевности. Та земља је те исте године била домаћин прве конференције несврстаних, што је била “велика матура” њене политичке важности, а Нобелова награда Андрићу је на неки начин била и глобална “велика матура” за њену културу. И награда и Андрићев опус и данас су, посебно унутар српске културе, изразито значајни, што се види и из нових издања Андрићевих дјела, као и из различитих манифестација на којима се са разумијевањем тумачи Андрићево дјело - каже Баздуљ за “Глас”.

Додаје да се негативна перцепција награде, књижевног дјела и самог живота Андрића, кроз призму дневне политике, површне митоманије и произвољног тумачења, стиче ако је наш фокус на масовним медијима или друштвеним мрежама.

- Можда је оцјена да се Андрић негативно тумачи у јавности ипак престрога. Тако можда изгледа ако нам је фокус усмјерен на масовне медије, друштвене мреже и анонимне коментаре испод интернетских текстова. Чини ми се да ако узмемо у обзир издаваче, факултете, институте и начине на који се они баве Андрићем, можемо ипак имати позитивнији став. Уосталом, Андрићева задужбина је у глобалним оквирима примјер доброг начина на који се нека институција бави дјелом неког писца - јасан је Баздуљ.

Колико је исправан однос према овој награди важан за објективно поштовање Андрића као умјетника, посебно у свјетлу чињенице да је његова награда и данас велика сметња бројним књижевним и политичким круговима на простору бивше Југославије?

- Знате, и да којим случајем није добио “Нобела”, Андрић би био једнако значајан писац. Нобелова награда је више симбол тог значаја, него нека неупитна потврда. Ипак, у савременом свијету управо ова награда има највећу препознатљивост, па је у том смислу она сметња онима који Андрића не воле. Ми којима је његово дјело значајно треба да га читамо и изучавамо, а Нобелову награду посматрамо тек као заслужен “шлаг на торту” - каже Баздуљ.

Иако западним читаоцима пружа увид у “балканску егзотику”, Андрић је прије свега универзални писац, јер је његово дјело усмјерено на човјека и његову судбину у вртлогу историјских и друштвених догађаја, разумљивих како на Балкану, тако и у остатку свијета. Књижевник и академик Миро Вуксановић, предсједник Уређивачког одбора “Критичког издања дјела Иве Андрића”, каже да је потребно јавно оспорити тврдње да је Андрићево дјело и данас живо присутно код нас и у свијету захваљујући, прије свега, Нобеловој награди.

- Нема спора да ли такво признање утиче на објављивање, превођење и читаност Андрићевих књига, али то не би било довољно, не би се тако дуго одржало, да не налази и снагу и доказ у уметничкој вредности Андрићевих књига. Оне су пре добијања Нобелове награде биле штампане на неколико језика, потом оцењене и високо награђене. Од тада су део светске књижевности и то траје седамдесетак година. Број издања Андрићевих књига и радова о њима премашује збир од двадесет хиљада, на педесет језика. Таква библиографија, у последњих десет година, два пута обимнија од полувековног резултата познатих песника, потврђује становиште да је Иво Андрић међу оним добитницима који држе углед Нобелове награде и да он никако није међу нобеловцима који су загрнути временом - рекао је Вуксановић.

Трн у оку

Сматра да је исправан однос према овој награди и Андрићевом опусу важан за објективно поштовање Андрића као умјетника, посебно у свјетлу чињенице да је његов “Нобел” и данас трн у оку одређеним књижевним и политичким круговима на простору бивше Југославије.

- Када књижевници и људи других склоности, наши и страни, из побуда рачунџијских и дневнополитичких, свакаквих, премештају чињенице, судбине и времена да од њих направе што већи поремећај, неуко узимају реченице из књижевног дијалога као гледиште живог човека, измишљају анегдоте и каламбуре, приказују приватно као друштвено, притом неовлашћено користе Андрићево име и дело, наносе му штету и увреду, криве га и за криву Дрину и за ратове који су у наше доба планули, уписују га у књижевност коју није хтео или за коју није ни знао, упорно покушавајући да мењају његов изворни текст, да му оспоре слободну вољу да главна дела напише на екавском наречју, да буде српски писац и српски академик, да се изјашњава као Србин, када, дакле, Андрића руже да би се за њих даље чуло или да би показали сва лица и наличја нетрпељивости која нас је кроз време гушила и која нас гуши, када све то чине, свесно улазе међу клеветала која треба да буду названа тачним именом - каже Вуксановић.

Мора се поменути да је Андрић цјелокупни новчани износ Нобелове награде поклонио БиХ, односно унапређењу библиотекарства у тој републици и јачању књижрвног фонда. Горка је иронија судбине да данас у земљи његовог рођења подјела око Андрићевог дјела и живота никад није била већа, уз бројне предрасуде и погрешна тумачења његовог опуса. Ипак, за крај као универзалну поруку, онима који Андрића поштују и онима који га оспоравају, најбоље је цитирати још један дио Андрићевог говора из Стокхолма:

“Бити човек, рођен без свог знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.”

Што, мора се признати, није лак задатак.

“Марш на Дрину”

Свој говор Андрић је одржао на француском језику, а текст је касније објављен у годишњој публикацији “Нобелова награда” у издању Нобелове фондације, а налази се и у оквиру његових сабраних дјела. Писац је Нобелову награду примио уз звуке “Марша на Дрину” композитора Станислава Биничког. Писац је стару, предратну плочу понио са собом уз инсистирање да се она пусти током церемоније. Швеђанима се мелодија много допала, а пјесма се муњевитом брзином проширила по цијелом свијету. Године 1966. холандска група “The Spotnicks” снимила је обраду “Марша на Дрину”, а исте године марш је обрадила и чувена британска група “The Shadows”.