Икона Светог Стефана, коју су 1923. године, након избјеглиштва током руског грађанског рата, израдила двојица Руса по имену Редкин и Трусковски и поклонила је Стевану Шогорову, тадашњем предсједнику Српског културног и просвјетног друштва "Просвјета", пронађена је у старој митрополији Српске православне цркве у Градишци.
Дрворезбарена икона налазила се у подруму, сасвим заборављена. Током темељите обнове митрополије, задужбине Георгија Николајевића, икону је пронашао теолог Дарио Дринић.
Фото: nezavisne.com
- Икона је била у подруму задужбине. Као да је у неком ћошку чекала да се и она укаже у вријеме обнове ове знамените духовне грађевине, коју по благослову епископа бањалучког Јефрема предводи протојереј-ставрофор Гојко Слијепчевић, неуморни трудбеник на обнови православних светиња - каже теолог Дарио Дринић.
Стеван и његова супруга Јелена Шогоров убијени су у усташком логору Стара Градишка 1944. године. Једино што је остало као траг, успомена на њих и њихову породицу је ова икона.
Стеван Шогоров је рођен 1888. године, а био је посљедњи предсједник "Српског сокола" у Градишци, пред почетак Првог свјетског рата.
У вријеме Краљевине Југославије постао је предсједник Српског просвјетног и културног друштва "Просвјета" и истакнути борац за српску културу, језик и писмо. На ову дужност именован је 1928. године. Био је такође пословођа Српског кредитног завода у Босанској Градишци.
Стеван Шогоров се помиње и у одлуци Среског суда у Градишци као старатељ малољетних Милана, Павла и Ђорђа Гвоића, када је на њих књижено 2/3 некретнина њиховог оца Веселина (Павле) Гвоића.
Стеванова жеља да помогне младима у градишком крају није јењавала ни послије породичне трагедије Шогорових, када им се у љето 1929. године објесио син, наведено је у књизи "Успон и пад малог Београда" Бојана Вујчића.
Зграда Српске црквеношколске општине, задужбина митрополита дабробосанског Георгија Николајевића, у којој је икона недавно пронађена, грађена је прије више од стотину година. Митрополит Николајевић је начинио велико дјело и личну уштеђевину утрошио за интерес и просперитет српског народа. Градишка је у то вријеме била у саставу Дабробосанске митрополије, а зграда Српске црквеношколске општине завршена 1894. године.
О доласку Руса у тадашњу Босанску Градишку, који су из своје домовине избјегли током грађанског рата, а посебно дочеку од стране српских породица, извијестиле су радикалске новине "Застава". Интересантан догађај, пише "Застава", збио се у Босанској Градишци на Васкрс 1921. године, када је група руских избјеглица стигла у варош на Сави.
Дирљив је допис тих новина како се група руских избјеглица провела о Васкрсу у Босанској Градишци. При преласку Саве били су дирнути оним што су веслачи говорили, из чега се "видјела дубока братска љубав" коју су ови људи осјећали према руским избјеглицама.
Описано је како се грађанство љубило са њима, пружало руке и отимало се ко ће да их узме за госта, како су у многих Срба у цркви очи засузиле при руским мелодијама.
- То они неће никад моћи заборавити. Како су их Срби храбрили вјером у будућу величину Русије. И свако може разумјети како су се они осјећали, послије патње и страхота грађанског рата и евакуације, кад су све то видјели. Одавна нису проживјели тако дивне часове - писала је "Застава".
Уморне и измучене душе одахнуле су у Босанској Градишци.
Двије ноћи су мирно спавали, два дана су били спокојни, ни једанпут нису чули ријеч или видјели покрета који би могли увриједити њихово самољубље или им задати болећиву рану.
- Овај лијеп дочек, овај лијеп примјер што је учинила Босанска Градишка је заиста за сваку похвалу. Ми Срби заиста треба да се одужимо како боље умијемо нашој браћи - наведено је у часопису "Застава" од 14. јула 1921. године, на првој страни, у тексту под насловом "Руси у нашој држави".
Да и ми можемо браћи Русима да се одужимо, закључено је на крају текста, на жалост нашу и њихову у оваквој ситуацији, кад је Велика Русија још у најтежим приликама откад постоји.
У таквој емоцији, са дубоким осјећањима братства према Србима у Градишци, двојица Руса израдили су иконе, једну Стевану Шогорову, а другу, са ликом Светог Саве, поклонили су проти Душану Суботићу, коју чувају Суботићеви потомци у Београду.
Натпис
Завичајни музеј Градишка, у сарадњи с Градском управом, према пројекту Милице Котур из Одјељења за културно насљеђе Министарства просвјете и културе Републике Српске, обновио је натпис на згради Српске православне црквеношколске општине, исписан у вријеме њене градње 1893. и 1894. године. Николина Шијан Ђорђић, конзерватор и рестауратор, каже да је натпис деценијама био оштећен и прекривен малтером, а свједочи о њеном задужбинару, митрополиту дабробосанском Ђорђу Николајевићу. Он је за градњу утрошио 9.000 форинти. Црквена зграда је имала важну вјерску, али и друштвену улогу.
Према наводима историчара Бојана Вујчића, она је од 1921. до 1971. године кориштена за потребе Ниже реалне гимназије. У периоду између два свјетска рата ту је била и трговина браће Малић, те култна кафана "Гранд".
