На послу проведем од 14 до 16 сати. Улазим у зграду, па у тунел за деконтаминацију. Затим идем у “зелену зону”, па лифтом до петог спрата, који је безбједан простор, прича за Блиц др Милош Стевић из Клиничког центра Ниш.

Док се возите лифтом, не може се догодити да он стане на неком од спратова јер је закључано, а разлог је тај да пацијенти не би ушли у “зелени лифт”, или да љекар случајно не залута у “црвену зону”, што значи да се тамо налазе заражени короном. У згради је све чисто, уредно и нема мјеста за прављење грешака. Свако од особља зна шта треба да ради и како да се понаша, дисциплина је јасна.

– На петом спрату налазе се просторије за пресвлачење, ту се припремамо за улазак у Covid зону, касније када излазимо одатле, ту је и простор за деконтаминацију и повратак у “зелену”, безбједну зону. Ту ручамо, одмарамо се, овдје нема инфекције и ту сте на безбједном – објашњава др Милош Стевић из Клиничког центра Ниш, иначе специјалиста нуклеарне медицине.

Након рапорта, слиједи припрема за улазак код заражених пацијената, а то подразумијева пресвлачење. До уласка треба обавити све што је потребно, било да је у питању доручак, одлазак у тоалет или узимање воде. Када љекар обуче заштитну опрему, најмање четири сата ће провести у њој, а дешава се да то потраје и дуже.

– Облачим двије заштитне хируршке капе, маску, три пара заштитних каљача, три пара рукавица, заштитне наочаре, комбинезон са капуљачом и преко комбинезона стављам заштитни визир. Када то обавим, спреман сам да уђем у црвену зону – објашњава др Милош, који заједно са својом екипом у новој згради Клиничког центра спасава људске животе.

– Тјескобно је у одјелу, мало клаустофобично, имате осјећај као да сте у тунелу, мало је и сужено видно поље, те наочаре заштитне, оне притискају лице, нос, имамо жуљеве на носу и на челу, али су неопходне јер нас штите – прича др Милош.

Када се заврши смјена од најмање четири часа, љекари крећу назад у безбједну зону, али да би до ње стигли, морају да прођу процедуру како би успјешно прошли деконтаминацију.

– Приликом изласка из црвене зоне, средством за дезинфекцију прска се први пар рукавица, након тога се скидају, затим се прска и други пар, а онда скидамо једно по једно од опреме. Приликом сваког додира прскају се руке, тако да оно што сте прво ставили скидате посљедње, а то је маска. Након тога газимо у раствор хлора како бисмо дезинфиковали обућу, док медицинска сестра прска оне који излазе од главе до пете средством за дезинфекцију на бази алкохола. Иза тога се опет дезинфикују руке, поново се ставља маска, друга наравно, и онда улазимо поново у безбједну зону – прича др Милош.

Пут од зелене до црвене, па назад до зелене зоне захтјева опрез. Нема журбе, нико не смије да жури јер је сваки покрет важан и битан за заштиту људи. У групи др Милоша нема ниједног зараженог.

– Увијек им говорим да нема журбе, па макар скидали опрему и сат времена. Све зависи од утренираности, ја све то завршим сада од пет до седам минута. Руке дезинфикујем/оперем од 80 до 100 пута. Др Горан Станојевић и ја смо свакога дана овдје од 14 до 16 сати, моја екипа је подијељена у шихте, раде 12 сати дневно, па одраде и ноћну 12 сати, а онда су слободни два или три дана. Па опет све изнова. Ручамо кад стигнемо, у питању је сува храна, тако је практичније – прича др Милош.

Када прође цијели дан, ка повратку кући иста је процедура, само обрнуто. Дезинфекција, пролазак кроз тунел, па кући. Потпуно безбједни, наши хероји иду на одмор да би се поново вратили сутра да спасавају људске животе.

У црвеној зони нема тоалета, воде, хране…

Хероји у скафандерима проводе сате са пацијентима, а ако је потребно, свако од њих спреман је да остане и дуже. Нема одласка у тоалет, нема воде, нема јела, док не изађу на сигурно.

– Ми знамо свој посао и не размишљамо ни о чему, некако смо навикли на цијелу ту опрему која није пријатна. Вруће је, али једноставно не постоји други начин да осигурамо себе, па и не размишљамо да ли нас нешто жуља, наш задатак је да спасавамо људе – прича др Милош.