У Сарајеву је од 1992. до 1995. године, убијено и протјерано око 460 српских љекара. Велики број њих је мучен у сарајевским логорима. Кроз логоре је прошло њих педесетак а на десетине их је изгубило живот. Међу убијенима је и угледни сарајевски љекар Милутин Најдановић, убијен у августу 1992. године, а виновници овог злочина никад нису ни пронађени ни процесуирани. Страдала је и докторица Милица Гутовић, убијена приликом покушаја напуштања Сарајева. У Сарајеву, живот је изгубила и докторица Милица Лопандић, погинула под до сада неразјашњеним околностима. Затим, радиолог Живојин Савчић, ортопед Бранко Станчић, интерниста др Милорад Томашевић, др Гојко Шурбат. 

Многи угледни сарајевски љекари прошли су тортуру пакла у зидинама Централног затвора, у коме је пет мјесеци робовао и проф. др Марко Вуковић, некадашњи шеф одјељења Трауматолошке клинике у Сарајеву. Из своје куће у Сарајеву, у Централни затвор Вуковић је одведен 02.јануара 1994.године, у пола два ујутро, без икаквог повода и разлога. 

Спавао сам у кући и негдје око пола два ноћу чула се лупа на вратима и позив – „Отворите, полиција!“. Отворио сам. Ушла су петорица наоружаних мушкараца. Један ми је уперио свјетло у лице, други оружје. Остала тројица су се ралетила по кући. Повели су ме у стан доктора Игора Сабљака који је Хрват. Извели су га из стана и у иста кола нас стрпали и повели на Другу интерну клинику. Тражили су доктора Немању Вељкова. Доктора Дејана Кафеку су ухапсили на улици на Долац Малти, а доктора Медића, ухватили су у кући – свједочи доктор Вуковић. 

Против доктора Вуковића подигнута је оптужница по којој се теретио за „геноцид, слабљење одбрамбене моћи РБиХ, напуштање војне обавезе“. Додаје да су сарајевски љекари умирали под неразјашњеним околностима, што је међу Србима изазивало страх.

Доктор Вуковић каже да су сва убиства, малтретирања, мучења и шиканирања била наручена и добро испланирана.

Вјерујем да су ове злочине извршавали припадници муслиманске армије БиХ, „Шеве“, затим познати предратни сарајевски криминалци из Сарајева, Ћело, Празина, Цацо и други. Имали су директан проход до врхова муслиманске власти а нарочито до Ејупа Ганића и Алије Изетбеговића.

Никаква више није тајна да је Сарајево масовна Српска гробница за вријеме рата. Много је поубијаних посуто бензином и спаљено да се не може извршити идентификација.

Сарајевски љекар Срђа Булатовић био је сарајевски уролог специјалиста у болници Кошево. Према његовој изјави, већ се у марту 1992. године, у Сарајеву, а првенствено у општини Стари град осјећала атмосфера рата који долази.

Тада још ненаоружане групе млађих муслимана, а посебно таксисти, прате угледније Србе по граду, прате им сваки корак од ресторана у којим су се традиционално састајали, па до јавних скупова и све се нотира.

Сарајево је већ тада постало град надимака. Мало коме се и тих криминалних групица помињало право име и презиме. За Уролошку клинику је био задужен извјесни Мема. Давао је себи за право да контролише кога хоће и шта хоће и како хоће.

Крајем априла 1992. године, свједочи Вуковић, кренуло је пљачкашко претресање српских станова у Сарајеву.

- Кренуло је масовно хапшење Срба, одузимање вриједних ствари, па чак и читавих станова, ради смјештања неких њихових бораца који су долазили из Санџака и са Косова. Силовања и убиства Срба постали су свакодневница. До изражаја долазеделинквенти, све сами олош испливава на површину. Највећи криминалац на Кошеву – Јаско, становао у улици Хасана Бркића, затим Хамо Поплата, власник ресторана „Фазан“, познати сарајевски криминалац Ђале, заједно је са Поплатама заклао Јована Милушића, званог Макс, који им је био комшија – свједочи др Булатовић.

Злогласна Јукина раја, у Дому за глухонијему дјецу „Немања Влатковић“ у Сарајеву поставила је полицијску станицу, чији командир је био извјесни Трта, раније запослен као конобар у пицерији „Данди“.

Доктор Милутин Најдановић, један је у низу од страдалих Сарајевских љекара. Доктора Најдановића убили су у августу, на самом почетку рата, 1992.године. У сарајевској „оази правосуђа“ случај „Најдановић“ је уредно заведен у судске списе, али ни до дана данашњег од налогодавца и егзекутора ни трага ни гласа. 

Сарајевским егзекуторима бијелих мантила, није било страно уновчавање жртве. Наиме, доктор Славко Марковић, специјалиста за контролу лијекова, и његова супруга Милица, психијатар, дали су 4 000 марака, муслиманском војнику који их је требао, аузврат, извести ван Сарајева. На путу до „избављења“, др Славко је тешко рањен а његова супруга Милица убијена.

Још један случај из ратне 1993.г одине, према свједочењу др Марка Вуковића, изазвао је језу и страх међу српским живљем у Сарајеву.

- Било је то негдје крајем августа, почетком септембра – присјећа се др Вуковић. 

- Пред старом хирушком клиником срео сам докторицу Милицу Лопандић. Она је била први дјечији хирург у БиХ. На хируршкој клиници провјела је цијели радни вијек и зарадила пенију. Муж јој је био тешко болестан. Није било воде и дошла је на клинику са канистером да тражи три четири литра воде. Истјерале су је и извријеђале сестре са којима је радила цијели радни вијек. Када сам је срео испред клинике, тресла се од плача. Негдје послије два мјесеца сам чуо да се, наводно, бацила са прозора стана. Говорило се да то није истина, и да је бачена. Истини нико никада неће сазнати - свједочи др Вуковић.

Бивши управник Војне болнице у Сарајеву др Томислав Таушан истиче да однос ратног Сарајева према љекарима српске националности нема никакве везе са хуманимом, етиком, Хипократовом заклетвом. Присјећа се да је из Војне болнице од другог априла 1992. године, до евакуације из Сарајева, 10. маја 1992. године, изашао свега два пута.

- Имао сам стан на Врацама, на самој линији ратног разграничења у близини Јеврејског гробља. Када сам пошао до стана гађао ме снајпер испред куће. Видјели су војно воило и гађали снајпером – каже др Таушан, и наставља – када смо напустили болницу, стоматолог Младен Пурковић, који је остао иза нас у Сарајеву, завршио је у логору Виктор Бубањ. Тамо је одлежао пет – шест мјесеци. Био је осуђен. Колико сам чуо, неки од његових најближих колега пријавили су га да је наводно имао снајпер.

Доктор Томислав Таушан, сјећа се и Добровољачке и лочина над војницима Југословенске народне армије.

- Када се десио злочин у Добровољачкој улици над војницима ЈНА, довезени су нам људи које смо знали, побијени у санитетском возилу. Тешко ми је то падало и опомињало ме. С обзиром на то да сам и основну школу завршио у Сарајеву, знао сам сву сарајевску „рају“ и „багру“.

Болница „Жица“ посљедња шанса

Општа болница „Жица Блажуј“ на Илиџи у рату је постала уточиште многим љекарима који су бјежали из ратом разореног Сарајева. У „Жици“ је оперисан др Славко Марковић, тешко рањен у Миљацки, покушавајући да изађе из града. Његова супруга др Милица Гуровић – Марковић, тада је убијена. Свједочи о овом злочину др Милан Пејић.

Доктора Пејића рат је задесио на мјесу шефа Клинике ОРЛ у болници Кошево, а потом је био начелник ратне болнице „Жица“. Последњу дежуру на клиници, доктор Пејић дежурао је  7. на 8. мај 1992. године. Тог осмог маја заустављен је аутобус који је љекаре доводио у болницу и затражено је да из њега изађу Срби. Педијатар Утво Хоџић, није дозволио да се људи дијеле и вратио је смјену. Сваким даном ситуација се све више и више компликовала, сјећа се др Пејић.

Болница „Жица“ постала је ратно уточиште многих љекара који су бјежали из Сарајева. Тако су у Жицу дошли специјалиста максиофацијалне хирургије др Драго Грубар, који данас живи у Аустралији, те анестеиолог др Драгорми Вујичић. Дошао је и др Недељко Поповић, др Брчевић, са др Поповићем изашла је и његова супруга Дубравка, специјалиста ОРЛ, др Вјеран Саратлић, др Оливера Мајкић, психијатар Илија Чалић.

У Жицу је дошао и др Немања Вељков 20. јуна 1994. године, др Татјана Иветић, др Синиша Вуковић, др Милан Видовић, др Александар Семиз. 

У ратној болници Жица, радило је 160 људи да би по Дејтону болница била исељена. Доктор Милан Пејић заједно са још 45 љекара Жице прешли су у болницу Касиндо. Неки су отишли у Фочу и Бијељину, трећи у Зворник, Брчко или Требиње. 

Тортура у Кошевској болници

Ни у Кошевској болници ништа боља ситуација није била. Љекари су малтреирани, контролисани, праћени. Групе лица наоружаних са пишрољима и калашњиковим (аутоматима) малтретирали су љекаре у кругу болнице „Кошево“. 

- Дочекивали су нас пред капијом приликом доласка на посао, легитимисали на улазу у болницу и пратили до радног мјеста, а све је то било ненормално, супротно Закону о хуманизму – присјећа се ратних дешавања проф. др Славко Ждрале, чувени хирург болнице Касиндо.

Сјећа се да су се и прије самог почетка рата у кругу болнице Кошево појављивале групе наоружаних лица, који ни по чему ту нису припадали, а који су и прије било каквих ратних дејстава малтретирали љекаре.

- Дочекивали су нас на капији и пратили нас до радног мјеста, и до Трауматологије, гдје је лежао рањени Јука Празина. И сам сам доживио тортуру на Кошеву – присјећа се др Ждрале.

Током дежурства 3. и 4. априла 1992.године, у ходнику клинике појавило се више наоружаних људи. Били су наоружани калашњиковим и пиштољима и као да нисам био члан колектива, испитивали су ме ко сам, шта сам, гдје идем. Четири дана после тога, на клинику упадају три наоружана лица са пушкама и пиштољима. Један од њих уперио је пиштољ према мени и питао ме одакле се дају сигнали четницима из болнице – свједочи др Ждрале, и додаје – нити сам знао за било какве сигнале нити је таквог чега било. Прво су ме гурали према соби колеге чија је кћерка била рањена и оперисана, потом су ме гурали ходником, према операционом блоку, са упереним пиштољем – присјећа се др Ждрале ратне тортуре. 

Доктор Ждрале своједочи да му је живот био у милости и немилости сарајевских јалијаша и криминалаца.

- У једном тренутку, поред мене је стајала медицинска сестра Витомира, када је један од наоружаних рекао – „Дај заврши с њим!“, сестра је том приликом наоружаног ухватила за руку и, храбро, одгурнула у страну. Све се на срећу добро завршило – казује др Ждрале.

Према свједочењу др Ждрала, ситуација се из дана у дан компликовала. Након што је клинику преузео Фарук Коњхоџић, на посао није било препоручљиво ни ићи, каже Ждрале. Љекари су константно малтретирани и одвођени на информативне раговоре у новоформирану управу болнице. 

Шестог маја 1992. године, са двојицом људи, у папучама, без игдје ишта, др Ждрале је прешао у болницу Жица, гдје се придружио др Милану Пејићу и осталим колегама. Сјећа се да су повријеђене и рањене слали санитетом преко аеродромске писте до Лукавице. У касарни ЈНА „Слободан Принцип Сељо“, постојао је санитет, одакле су рањене пребацивали даље, макадамским путем преко Тилаве и Тврдимића према Палама у новоформирану болницу „Коран“, или даље, на Соколац, или ка београдским клиникама, зависно од тежине повреда.

Доктор Славко Ждрале се сјећа случаја „Љекара без граница“.

- Чини ми се да су били из Француске. Понашање им је било поприлично сумњиво. Када су их наши полицајци претресли, у колима су им нашли шест панцира, шест токи – воки станица и неки други ратни материјал, који нема никакве везе са медицином. Све су то покушали да унесу у Сарајево које је било под муслинанском контролом. То је било у мају 1992.године. Ко зна колико су у Сарајево, под плаштом хуманизма, унијели ратног материјала – пита се др Ждрале.

Два пута убили Хипократа

Ни у ближој ни у даљој прошлости у Сарајеву није забиљежена већа голгота од ове у протеклом рату. Од више од 450 љекара који су напустили Сарајево, послије рата вратило се свега њих неколико. Уз сами почетак рата у Сараејву је стварана атмосфера у којој су Срби без повода били сумњиви, криви без кривице, страно тијело, непријатељи.

Покушај убиства декана Медицинког факултета др Борише Старовића, убиство др Милана Најдановића, примаријус др Гојка Шурбата, рањавање проф. др Жарка Мијатовића, догађаји су који су наговјештавали сарајевску ратну голготу. У кругу болнице убијен је и др Миладин Чуковић, његов колега др Владимир Биленки, убијен је на радном мјесту, на Клиници за очне болести.

У затовору, без суђења, због фингираних дјела, иготово шест мјесеци тамновали су и проф. др Марко Вуковић, прим. др Марко Вељков, др Дејан Кафка, др Рајко Меденица и многи други. Убиство доктора Милана Најдановића, приајтеља најпознатијих сарајевских интелектуалаца, био је последњи чин у сарајевској драми, разлог да се Сарајево напусти. Његово убиство било је порука свим Србима да им мјеста у Сарајеву нема.

Иако је био на списку за ликвидацију, више „војничке“ среће имао је др Радомир Елез, некада запослен у Дому здравља на Отоци. Доктору Елезу и његовој супрузи Нади Елез Крунић, педијатру, и њиховој дјеци, живот је спасио др Срећко Шимић, хрват, љекар који је остао досљедан Хипократовој заклетви. Шимић је Елеза упоорио да „на вријеме напусти Сарајево“ ако жели да преживи.

Српски љекари у ратном Сарајеву прошли су голготу и из града су бјежали да спасу живот. 

У Сарајеву је од 1992. до 1996. године, убијено и из тог града протјерано око 460 српских љекара. Велики број њих мучен је у сарајевским логорима. Списак сарајевских мученика припремио је Страхиња Живак, и сам прошавши сарајевску голготу и мучилиште Виктор Бубња. 

Фељтон преузет из Гласа Српске, објављен 2013. године