Прошао је Раде Богдановић све омладинске селекције Жеље, потом одиграо 89 утакмица за први тим, а у богатој каријери играо је за Атлетико Мадрид и Вердер Бремен.
Богдановић је дао интервју за званичну страницу клуба с Грбавице.
– Тренутно се налазим у Београду. Не радим ништа у фудбалу, имамо своју спортску дворану за изнајмљивање терена за фудбал, одбојку, рукомет и кошарку. У склопу дворане имам и апартмане, ту проводим два, три сата, дружим се с клијентима и то је једино што ме веже да пратим спорт и да се присјећам да сам некад био спортиста, казао је Богдановић на уводно питање о томе гдје је данас и чиме се бави.
Богдановић је на Грбавицу у омладинске селекције стигао 1982. године, а како истиче то је најбитнији период за фудбалски развој.
– На Грбавицу сам дошао 1982. године, послије турнира школа на територији Сарајева. Ту су ме запазили скаути Жеље, селектиран сам у генерацији Горана Гутаља, Кеме Ђеђибега, Сеада Серхатлића и осталих клинаца који су дошли са мном. Први тренер ми је био Душко Бајић, радио је с покојним Букалом. Једну годину сам провео код Сулејмана Куловића, послије тога сам прешао у генерацију код Чике Радовића и то су четири тренера која су оставила на мене неизбрисив траг и вјерујте ми онако у дубини душе и у срцу носим та четири имена јер реално највише су утјецали на мој фудбалски развој, како фудбалски тако и људски. До посљедњег дана сам био у контакту са Чиком Радовићем и Букалом, ријечи су Радета који се потом присјетио свог дебија за први тим Жеље.
– Морам да кажем да сам требао дебитовати у мају 1987. године у Осијеку. Међутим пар дана раније сам се повриједио у финалу Омладинског купа тако да је моје ватрено крштење за деби у првом тиму одложено за шест мјесеци јер сам толико паузирао. Прикључен сам првом тиму у јануару 1988. године, шеф стручног штаба био је Благоје Братић, а његови помоћници Букал и Сарачевић. Деби је био у тадашњем Титограду, 26. марта, а на Грбавици сам дебитовао од прве минуте против Хајдука. Побиједили смо 3:0, дао сам прелијеп гол, међутим мало је тај гол била и срећа. Лопта је прешла преко ноге и завршила у рашљама, али ипак срећа прати храбре и одважне, поготово таквог клинца, имао сам само 17 година и десет мјесеци. Из тог периода стварно морам нагласити, захваљујем се старијим играчима који су били јако коректни према мени и нама млађима. Берјан, Комшић, Хаџиалагић, Никић, Михајловић, Бахтић поготово, био је краљ, то је једна генерација људи који су били на заласку каријере, али су нас младе играче јако добро прихватили и сад кад сам завршио каријеру и вратим се уназад схватим да је та подршка нама млађим много значила.
Након дебија, Раде Богдановић одиграо је 89 утакмица за Плаве с Грбавице. Питали смо како гледа на тај период и какав фудбал се тада играо у Југославији.
– Што се тиче периода у првом тиму, био је изузетно коректан с обзиром на то да је дошло до промјене генерација 1988. године. Доста млађих фудбалера прикључено је првом тиму, од покојног Катане, Николића, Илића, Станића мало касније, да их не набрајам сад све, дошло је до подмлађивања, нова генерација се правила и то се правила у најнезгоднијем времену, када је дошло до распада комунизма у цијелом свијету, то је вукло велике посљедице на бившу СФРЈ, а поготово за Босну. Ми смо од рођења кокузи, пара нигдје само жеља за фудбалским напредовањем и да се бјежи у иностранство. Углавном, тај период је био едукативан гдје си требао да гризеш и ствараш себи неку подлогу за добру каријеру и да се оде у иностранство. На Грбавици је мени увијек било лијепо, у лијепом сјећању је тај период. Што се тиче фудбалске лиге у Југославији, имала је јако добар квалитет, услови нису били на неком европском нивоу, ту мислим на терене, телевизије, новац, али је квалитета било. Ја патим за тим, данас гледам голове из тог периода Жеље, Сарајева, Вардара, Динама, Звезде, Партизана више него ове утакмице које се данас приказују, истакао је некадашњи голгетер Атлетико Мадрида.
На питања о најдражој утакмици, најдражем голу и најбољим играчем с којим је играо у Жељезничару, Раде је рекао сљедеће.
– Најдражи го је дебитантски против Хајдука, најдража ми је утакмица кад смо изгубили 3:0 у Крушевцу, али смо остали у лиги. Најбољи играч с којим сам играо у Жељи? Јако је ту било пуно добрих и квалитетних, али најкомплетнији фудбалер у фудбалском и људском смислу био је покојни Сувад Катана. За мене је био беспријекоран играч тако да он уопште нема конкуренцију.
У једном од интервјуа Богдановић је рекао да је Жељо увијек у срцу, а остали инострани клубови су били ствар професионализма.
– Клубови за које сам играо у иностранству су клубови за које сам играјући давао максимум да зарадим новац, да покупим ствари и одем те да останем у лијепом сјећању, али да сам их волио нисам. А Жељезничар, откако сам крочио 1982. године, сви они који ме познају, врло добро знају да поштујем и волим Жељу јер је он у фудбалском смислу моја мајка, казао је Богдановић.
Раде Богдановић један је од фудбалера који је био у ростеру Жеље за никад не одиграну утакмицу против Рада 1992. године. Истиче како му је то у јако ружном сјећању и да не воли разговарати о томе.
– Утакмица с Радом ми је остала у јако ружном сјећању јер је то био почетак зла које се десило у Босни. Утакмица се није ни одиграла, Грбавицу сам први пут напустио трчећим кораком кад је почело то пуцање, баш је остало у ружном сјећању и не волим да се сјећам тога.
Након Жељезничара одлази у Јужну Кореју и Јапан гдје је играо за Почанг Атомс и нама познати ЈЕФ Јунајтед. Потом прелази у Атлетико Мадрид, затим је у Њемачкој играо за Вердер Бремен и Арминиу Биелефелд. Каријеру је окончао у Ал Вахди.
– Имао сам срећу у несрећи да нађем ангажман чим је рат почео, отишао сам у Азију, у Јапану је било феноменално, Атлетико немам шта да кажем, Вердер исто тако. Не могу да нађем кандидата гдје ми је било најљепше, свугдје је било лијепо. Најбољи играч с којим сам играо, а да је био по мом укусу био је Жуњињо Паулиста у Атлетику, а одбрамбени играч против којег ми је било најтеже играти био је Сувад Катана на тренинзима Жеље. У иностранству је то био Јуиген Колер.
За крај је Богдановић упитан какав је однос имао с навијачима на Грбавици и шта мисли о њима.
– Видио сам да су направили феноменалан амбијент кад сам био на прошлој утакмици против Сарајева прошле године. Ја кад сам играо навијачи су били више него коректни, наравно кад се изгуби увијек је било варница, било је и псовки, али то је зато што су људи вољели фудбал. Ко је играо на Грбавици у том периоду рећи ће вам исто. То су били навијачи за респект, навијачи без икаквих интереса, то су навијачи који су вољели фудбал, а видим да су и садашњи такви, казао је Богдановић, а потом рекао да мора додати још нешто.
– Морам једну ствар да кажем иако није постављено питање. Од 1982. год 2004. године сам био активан у фудбалу кроз разне клубове, државе и континенте. Свашта сам упознао и доброг и лошег, стекао и добрих и лоших искустава, али морам једну ствар да нагласим, али врло јасно и гласно. Од Зденка Јелића нисам упознао културније и бољег спортског радника, а морам да нагласим и да Мишо Смајловић спада у категорију највиших фудбалских господина које сам упознао у фудбалу. Мишо ми је био тренер годину дана и морам да кажем да они који су иоле имали памети, на Грбавици су могли да науче како се понаша, облачи и прича. Вјерујте ми да је тако, Зденко Јелић и Мишо Смајловић велика господа и легенде, рекао је Раде Богдановић за званичну страницу ФК Жељезничар.
