Десети јун 1993. године био је четвртак. Новинар Ранко Елез, познат као Зико, за два дана требало је да се вјери дугогодишњом дјевојком, ту из Фоче. Али, тог четвртка у посљедњем моменту убацио је ранац и ускочио у "пинцгауер" да извјештава са коте Медена главица, значајне Војсци Републике Српске коју је минуле ноћи освојила. Био је то пут с ког се неће вратити. Од једног метка остао је на мјесту мртав. Имао је 32 године.

Ранко Елез рођен је 1. јануара 1961. у засеоку Борјанице, у Миљевини, општина Фоча. Био је прво од троје дјеце Милорада, рудара из рудника угља у Миљевини и домаћице Рајке. 

Још од дјетињства волио је фудбал, те је играо за "Рудар" из Миљевине, а по славном Бразилцу добио надимак Зико. И данас, када о Ранку говоре и његови најрођенији, сестра Славојка и брат Бранко, говоре о Зику.

- Основу школу завршио је у Миљевини, а средњу Саобраћајно-техничку у Сарајеву. Новинарство дипломира 1987. године на Факултету политичких наука "Вељко Влаховић" у Сарајеву. По завршетку студија враћа се у своју Миљевину, те је био хонорарац Радио Фоче - каже за УНС Славојка Филиповић, четири године млађа Елезова сестра.

Активно је учествовао и у политици, у праскозорје распада државе. Поткрај 1990. године у СФРЈ су први вишестраначки избори. Бирачко тијело у тадашњој Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини распоређује се спрам националне, односно вјерске припадности. Ранко Елез је, као и већина Срба, био уз Српску демократску странку.

- Зико је био активан члан СДС-а у Фочи, о чему и данас многи причају. И као такав знао је сваки педаљ општинске територије јер је много радио на терену уочи тих првих вишестраначких избора, те му касније, кад је рат почео, није било тешко ни да извјештава с овог подручја - каже за УНС Јанко Филиповић, предсједник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Фоча, младић коме је Ранко Елез ујак, али кога ни не памти јер је био врло мали кад је он погинуо. 

Рат у самој Фочи званично је почео 8. априла 1992. Од тог датума, према "Монографији погинулих бораца и цивила Одбрамбено-отаџбинског рата у општини Фоча 1991-1995" Ранко Елез је био учесник рата, у ком је, према истој, у јединици имао дужност новинара.  

- Имао је значајно учешће у организовању одбране Фоче одмах након напада муслиманских снага, а прије него што је званично настала војска Српске - каже Јанко Филиповић.

До почетка јуна 1992. јединицама Територијалне одбране командовао је кризни штаб. Војска Српске Републике Босне и Херцеговине, потоња Војска Републике Српске основана је 12. маја, а подручје општине Фоча и мобилисани борци припадали су Херцеговачком корпусу, који је покривао фронт дужи од 300 км, од Требиња на западу па све до Вишеграда, тј. Дрине на истоку.

- Зико је био у Тактичкој групи "Фоча", која је мало касније преименована у ТГ "Дрина", што је уствари била команда фочанске бригаде, а паралелно се бавио и новинарским послом - објашњава Филиповић, који је податак о томе гдје је Елез тачно био распоређен нашао у увјерењу о његовој погибији.

Ратни репортери су били тражени у то вријеме. Новинар Драго Тодоровић, који је још од 1980. године радио у сарајевском "Ослобођењу", а извјештавао и за Радио Сарајево, те '92. напушта град на Миљацки и враћа се у родну Фочу, па постаје ратни репортер ТВ Нови Сад. У посао је, како каже, увео свог пријатеља Зика, који је неријетко боравио код њега током осамдесетих, када је долазио у Сарајево да полаже испите.

- Кад је рат избио углавном сам извјештавао са гораждевског ратишта, са Трескавице, Бјелашнице, а Зико је практични дио новинарства почео први пут у рату, са мном. Како сам био репортер ТВ Нови Сад, предложио сам му да ради за Радио Нови Сад - каже за УНС Тодоровић.

Одговорни уредник информативног програма Радио Нови Сад у то вријеме био је Фочанац поријеклом - Будимир Марковић.

- Са свих ратних подручја имали смо репортере, а када је кренуло и на фочанско-горажданском ратишту, у прољеће '92, ангажовали смо Ранка. Објективно је извјештавао, не навијачки, не острашћено, него професионално. Ниједно његово јављање са терена није било обојено великим национализмом, мржњом, било је то искључиво пресликавање стања. Врстан човјек, професионалац, дружељубив, мирољубив, такав се ријетко рађа - прича за УНС Марковић, коме се у сјећању урезала и једна ствар с почетка рата.

- Ранко је био на ручку код мене, у Новом Саду, па каже: "Брате, ово на добро неће изаћи. Плашим да се не понови '41. и покољ као на мосту на Дрини. А највише се плашим да не страда невин народ, и с једне и с друге стране. Толико су нам мржње унијели". Гледали смо се, нисмо могли ни да једемо. Рекао је: "Не знам шта можемо да помогнемо, али враћам се назад, нећу да бјежим из Фоче, нећу да оставим народ."

Није се увијек могао послати материјал с ратишта, па је морао и да доноси репортаже у Радио Нови Сад.

- Цијела редакција га је вољела. Нажалост, више не постоји ниједан Ранков снимак с ратишта јер је у бомбардовању зграде РТВ Нови Сад 1999. уништена читава фонотека - истиче.

Крвави Никољдан - Масакр у Јошаници

У сјећање Будимира Марковића урезан је и крвави Никољдан 1992, дан када су припадници тзв. Армије БиХ убили 56 Срба, цивила, почев од двогодишње дјевојчице па до човјека од 88 година, у фочанском селу Јошаница. То није било "само" убиство, него масакр и иживљавање над Србима.

- Ранко ме је позвао и кроз плач јавио: Помози, брате, шта може да се помогне онима који су преостали живи - каже Марковић.

На самом почетку рата Елез је имао могућност за запослење с којом би можда све било другачије.

- Понуђено му је да буде директор Центра за културу у Фочи, што је заправо Радио Фоча. Одбио је, јер је већ имао плату од РТВ Нови Сад, али прије свега зато што би то значило да са тог мјеста склони човјека кога је поштовао. "Зар ја да без хљеба оставим онога који ме је учио новинарству?", рекао је и одбио понуду - истиче сестра Славојка Филиповић и додаје да је с ратом извјештавао и за агенцију Срна. 

Почетак јуна 1993. био је релативно миран на овом дјелу ратишта. Ништа се велико није дешавало. Било је то затишје пред операцију "Лукавац 93", која ће мјесец дана касније почети, а у којој ће судјеловати и Херцеговачки корпус.

- Фоча је у то вријеме била наша, линије фронта смо вратали према Горажду, већ смо избили и на Дрину. Све је било наше и мирно у фочанској општини. А Чајниче је било у шкрипцу и отишли смо њима у помоћ, да помакнемо линију. Био је то први пут да идемо на чајаничку територију, на којој смо остали петнаестак дана, можда и дуже. Борили смо се на десетак километара широком фронту. Медена главица била је једна од двије коте важне и доминантне за само Чајниче, између тог мјеста и Горажда, на 45 минута вожње од Фоче по неприступачном терену. То је, заправо, вијенац, ненасељен, на ком су у вријеме Аустроугарске била утврђења и земунице - каже за УНС Драган Ђуровић звани Ђуро, замјеник команданта интервентног вода "Драган Николић", названог по његовом првом команданту, који је погинуо на самом почетку рата.

Кроз вод је, истиче Ђуровић, прошло око 120 људи, увијек су ишли на најтежа мјеста.

- Мој предратни пријатељ Зико био је с нама у бројним акцијама. Као новинар, али и као борац. У почетку јесте мало био у својој Миљевини, али потом углавном са нама - наводи Ђуровић.

Дан прије него што ће доћи на кобну Медену главицу Елез је био у родним Борјаницама, на сахрани стрица, који је погинуо.

- Мајци је рекао да ће се вратити до суботе. Планирао је да се вјери с девојком с којом је био дуго. У то ратно вријеме, на дан-два прије дођеш и кажеш да се вјериш, вјенчаш, да крстиш... Ништа се није унапријед планирало, ни правило на велико - каже сестра Славојка и додаје да је жена коју је требало да ожени преминула прије неколико година.

Када се 9. јуна увече вратио у Фочу, Елез је отишао до пријатеља Владе Ђајића, с којим је заједно био у Сарајеву за вријеме студија.

- Немам брата, Зико ми је био као брат. Ранко Милорадов Зико, како смо му од миља дали умјетничко име - пјесник, људина, бунтовник. Било га је срамота само да извјештава, па се и борио кад је требало. Тих дана било је тешко на ратишту према Чајничу. Борбе су вођене већ десетак дана, а Зико је два дана прије погибије напустио фронт код Чајнича јер је истовремено био напад на његов село, на позицији Миљевине. Кад је одбијен напад на Миљевину, 9. јуна 1993. дошао је у Фочу и код мене на вечеру - казује за УНС Ђајић и наставља.

- Донио ми је књиге, међу којима је била и "Исламска декларација" Алије Изетбеговића, а ја сам се управо вратио из Београда одакле сам му донио "Црну Гору" Милована Ђиласа. То вече смо дуго причали, рекао ми је да ујутру иде у Чајниче, да види шта се догађа и направи извјештај. Ишао је срцем. Као да је осјећао грижу савјести што је претходно морао да напусти то ратиште због Миљевине.

Сједели су у дворишту, прича Ђајић, жучно расправљали па их је његова супруга замолила да уђу у кућу.

- Није хтио, кренуо је у стан у ком је боравио и као да се поздрављао: "Ево, брате остављам ти пиштољ, пошто ћу да носим пушку". Хтио је да ми га поклони, али нисам узео, рекао сам да ћемо то послије рата. Дао сам му муниције. Био је то, заправо, испраћај, изљубили смо се. Ујутру смо се сели испред зграде оптшине Фоча, отишао је за Чајниче, а ја на објекат Кмур пошто сам био у систему веза - објашњава Ђајић.

Тог јутра је и Драган Ђуровић срео Елеза.

- Ишао сам на неки састанак, било је око 10 сати. У брзини му рекох: "Зико, ићи ћеш с нама горе кад се будемо враћали", а он: "Не, стопираћу". Мало касније, пењући се горе, ка Меденој главици, срео сам камион у ком је било његово тијело - каже Ђуровић.

Колегу је срео истог јутра у Чајничу Миодраг Мишо Вујовић, новинар "Експерес политике". Док је Вујовић у новинама гледао своју репортажу послату претходног дана, Елез је стајао крај њега у маскирном одијелу. У том моменту настала је посљедња фотографија Ранка Елеза.

Посљедња фотографија Ранка Елеза, настала мање од сат времена прије његове погибије (с лијева на десно: новинар Мишо Вујовић, Ранко Елез). Фото: Раде Бошњак

- Фотографију на којој Зико стоји поред мене снимио је Раде Бошњак, фоторепортер "Експрес политике", непун сат прије Зикове смрти. Зиков празан поглед као да је слутио несрећу - каже за УНС Мишо Вујовић.

Елеза је упознао у Миљевини, у прољеће '92.

- "Овдје ће букнути велики пожар", рекао је ми је Зико кад смо се упознали. Те ноћи дуго смо причали о страдању тих крајева у Другом свјетском рату, о лажном братству и јединству које у Фочи никада није заживјело, о масовним ликвидацијама Срба од Ханџар дивизије, о одмазди црногорских четника над муслиманима, о јами Понор за коју сам тада први пут чуо - говори Вујовић, те додаје да му је Елез тада рекао: "Наставак оног рата почео је у Сарајеву, убиством Николе Гардовића на Башчаршији, првог марта. Студирао сам и живио у Сарајеву. То више није град који се радовао животу, отворен за све. Сарајево су посељачили Санџаклије и неки мени непознат свијет, острашћен и агресиван."

Вујовић се сјећа и да је Елез тог четвртка био потиштен, због стрица, али ми је казао и да је за суботу заказао вјеридбу.

- Мајци је на растанку рекао: "Тркнућу до Чајнича, да направим извјештај и враћам се сутра кући". Журило му се да се тог дана нађе са својим Фочацима, са којима је стизао од Дрине до Јахорине и Игмана. Сви су га вољели. Растали смо се, увјерени да ћемо увече, као и прије, размијенити информације уз неку "мученицу", меку, какву су пекли у тим крајевима - прича Вујовић и додаје да су Зико и Раде Бошњак отишли лијево, према Меденој главици и Потркуши, а он преко Козаре према Дубишту и Дрини.

Чим је направио поменуту фотографију Раде Бошњак кренуо је, како каже са извјесним пуковником Маљковићем, који није више међу живима, да обиђе линију фронта, тачније Медену главицу, у појасу Оглечево.

- Зико трчи за нама, убације ранац у ходу и ускаче у "пинцгауер", који се већ кретао. Стигосмо горе. На равни је старији човјек са ПКП митраљезом, покушавам да га сликам, а Зико ми говори да је чувар у затвору у Фочи, те да је чувао и Алију Изетбеговића (осамдесетих био у затвору у Фочи, прим. нов.) Тај стари ми бјежи из кадра, покушавам да га ухватим поред муслиманске бајте, укопаног утврђења од букових брвана и земље, коју наши само што су освојили. Док "хватам" старог у кадар, неко поред мене викну: "Е, новинар, пази пуцају". Окренем се и видим Зико пао. И сам падох уназад, отвори ми се торба, скупљам све. Каже неко: "Погибе новинар", помислих да говоре за мене - говори Бошњак за УНС.

Метак је, наводи, изблиза дошао, можда чак са свега 50 метара. Убијеђен је и 99% сигуран да је тане с непријатељске стране, јер је испаљено из шуме.

- Да не би био на вјетрометини, Зика однеше на носилима иза цистерне, гдје се и сам сакрих. Чуо сам да је удахнуо или издахнуо, нисам сигуран шта је то било, рекох "жив је", кад докторка из Бањалуке одмахује главом - није. Докторка заврну одјећу, малокалибарски метак "Побједе" из Горажда ушао је испод лијевог пазуха, а кад је излазио поцијепао му је слабину на десној страни. Пуковник Маљковић каже: "Ово је твој метак био. Али оде на јединца". А сад од вас сазнајем да Зико, кога сам упознао на ратишту, није био јединац - прича Бошњак.

У штурим информацијама о смрти Ранка Елеза за ове три деценије помиње се и да је у моменту смрти диктафон био укључен, те да је снимао изјаву.

- Могуће, он је увијек нешто радио. Али ја сам у том моменту "јурио" тог старог, те нисам обраћао пажњу на Зика - каже Бошњак.

На Меденој главици тада је био и Неђељко Пантовић, борац интервентног вода.

- Зико је на положај донио боцу вињака и боцу крушке да нам честита јер смо направили велики подвиг и у борби претходне ноћи узели коту Медена главица, важну за даљи продор. Муслимани притисли Чајниче, упадали у села, па и убијали нејач, морало се то пресјећи и направити коридор према Зидинама, које су биле сљедећа кота, а коју смо освојили послије Зикове погибије. Дошао је и да узме изјаве, а с њим је био и неки сниматељ или фоторепортер - прича Пантовић за УНС и наставља:

- Шалили смо се, смијали, Зико је био у полулежећем положају на војничкој врећи. И таман кад је устајао само је пао. Чуо се један пуцањ, личио је на пригушени снајпер, није дошао из далека, 100 метара максимално. Да је била пушка "М48" јаче би се чуо пуцањ, те зато мислим да је снајпер. Контали смо да су нас напали, скочили смо.

Пантовић се сјећа и да је мало изнад њих, на 300-400 метара, била цистерна за воду.

 - Ту су били бањалучки Крајишници (1. крајишки корпус Војске Републике Српске имао је сједиште у Бањалуци, прим. нов.), који су два дана покушавали да узму те зидине. С њима су били и санитети и та цистерна. Наши су нам одмах рекли да је Зику метак ушао испод пазуха с једне стране и изашао на другу страну. Иако смо одмах скочили, никакве више пуцњаве, нити окршаја тада није било - прича Пантовић.

На брду Кмур гдје је био радио-релејни центар везе за читав Херцеговачки корпус, већ је био Владо Ђајић. Ту је могао, како наводи, да слуша сва догађања на простору одговорности овог корпуса.

- Кад сам ушао у објекат, кроз систем веза чуо сам само реченицу: "Погинуо Зико!". А чуо сам и на горажданским станицама, на другој страни, код непријатеља, славље: "Убили смо великог четника!". У фочанској бригади то још нису знали, па сам одмах позвао, кратком везом, доље, у интервентну јединицу, Ћосу (Брано Ћосовић, командант интервентног вода, прим. нов.) и Ђуру. Рекли су ми да су, кад су кренули са положаја Медена главица у Чајниче на допуну муниције, срели Зика, који је отишао горе, у јединицу. И, очигледно, чим се попео горе, непријатељ је отворио ватру и погодио га је метак. Журио је, ишао по метак - каже Ђајић.

Бошњак је помагао да Елезово тијело, које је било на носилима, ставе у камион и крену ка Чајничу.

- Носила су била мало дужа, једва смо их ставили у камион. Возач је у једном моменту видио змију на путу, нагло укочио и Зико нам је спао с носила. Негдје на пола пута одоздо срели смо возило у којој су били Ћоса, Журо и Рада Елез, медицинска сестра и Зикова рођака, ишли су горе, на Медену главицу. Застали су, Рада је кукала за Зиком - каже фоторепортер.

Сјећање Радмиле Раде Шушњевић, дјевојачки Елез, данас се размимоилази од других у детаљима, што ваљда није чудно.

- Био је на првој линији, тек дошао од куће, умро нам је један стриц. Сједела са својим друштвом, а Зико је питао "Је ли ово моје сестре врећа?" и легао на ту војничку врећу. Тај дан није било дејстава, рикошет је залутао и погодио га у срце. Само се сагео напријед. Погођен је на самој средини грудног коша. Док сам узела непромичиво платно које иде на плућно крило кад дође до рањавања, издахнуо је. Није било излазне ране, мислим да је удаљеност са које је метак дошао била велика.

Драган Ђуровић се, ипак, сјећа да је сусрет њихове групе са возилом у коме је било тело Елеза био на пола пута.

- "УАЗ"-ом смо се пели ка положају, сјећам се чак и момка који је возио камион са тијелом. Како смо послије анализирали, снајпером је убијен, с највише 150 метара раздаљине, с једне косе. А 99% смо сигурни да су муслимански положаји - говори Ђуровић, који данас није сигуран ко је још осим Ћосовића био с њим у "УАЗ"-у.

Драго Тодоровић кобног дана није био са Елезом. 

- Цио дан сам био километар и по даље од Медене главице и ништа нисам знао док увече нисам дошао у Чајниче. Рекли су ми да је погођен и рањен, нису ми одмах казали да је мртав - сјећа се Тодоровић.

Идентификацију је у болници у Фочи обавио брат Бранко Елез.

- Метак га је погодио испод срца, мало устрану, што сам видио када смо га облачили за сахрану. Нисам га окретао, тако да нисам видио да ли је имао излазну рану - каже за УНС Бранко Елез.

У болници у Фочи не постоји никакав документ о Ранку Елезу, како је речено сестри Славојки Филиповић, која је то званично тражила. 

- У увјерењу о погибији, које сам нашао у канцеларији Борачко-инвалидске заштите Општине Фоча пише: мјесто погибије Медена главица, Чајниче, погинуо од усташког снајпера, јединица ТГ "Дрина". Увјерење је потписао пуковник Мирко Броћета - каже Јанко Филиповић. 

Мјесто на ком је Елез погинуо касније је, како наводи Владо Ђајић, било минирано, те нису смјели ни да иду горе, па не зна да ли је и до дан-данас потпуно разминирано. На дрвету, то зна, испод кога је погинуо било је одмах уклесано његово име.

Сахрана је била у родним Борјаницама.

- Кренуле су борбе, мало ко је отишао на сахрану јер смо морали да радимо, шаљемо материјал. А и није се могло тако лако отићи, морало је около, преко Пљеваља - наводи Бошњак.

Фото: uns.org.rs/приватна архива

Али на сахрану је отишао Будимир Марковић, који је одржао и говор.

- Када су ми јавили да је погинуо, био сам окамењен. Одмах смо се организовали у редакцији да одемо у Борјанице. И сахрана ми је била убитачна - расплака се Марковић док прича.

Меморијални турнир - Зику у част

Меморијални турнир у фудбалу "Ранко Елез Зико" у Миљевини се одржава у част њиховог суграђанина који је млад погинуо.  

 - Када је рат завршен у Миљевини смо установили турнир у фудбалу у Ранкову част, чију организацију је касније преузела борачка организација. И дан-данас га организују, не заборављају свог Зика - наводи Будимир Марковић.

Постхумно је Елез добио Орден Његоша трећег реда од предсједника Републике Српске.

Име Ранка Елеза, као новинара убијеног у рату, наведно је на више мјеста - у Досијеу УНС-а о новинарима и медијским радницима убијеним или отетим од 1991, на списку убијених Међународне федерације новинара, ОЕБС-а, Балкан инсајта, Индипендента... Комитет за заштиту новинара наводи да је "убијен муслиманским снајпером током борбе између муслимана и Срба недалеко од Фоче".

Истрагу о смрти новинара нико није водио - само још једна у рату и на положају.

- Како су нам причали био је на положају, сједило је ту неколико бораца и само је однекуд дошао метак и погодио га. На мјесту је остао мртав. Метак луталица - каже брат Бранко, док сестра Славојка наводи:

- Неколико дана прије него што је погинуо прошао му је метак изнад главе. Гдје, како, зашто не знам, али један је избјегао, други није.

Пише: Јелена С. Спасић