Источно Сарајево је град племенитих људи. Доказ за то је велики број хуманитарних акција у којима су грађани овог града прикупили огромне своте новца.

Иза многих великих хуманитарних акција стоји име једног човјека – Ранка Скакавца, секретара Општинске организације Црвени крст Источна Илиџа, који је почетком овог мјесеца отишао у заслужену пензију, али, како нам признаје, своју хуману мисију није напустио.

И баш тако, затекли смо га у просторијама Општинске организације Црвени крст Источна Илиџа гдје сада, по сопственом признању, волонтерски помаже новом руководству да преузме и настави успјешно вођење ове хуманитарне организације.

Ранко за портал Катера подсјећа да су Општинску организацију Црвени крст Источна Илиџа, након ратних дешавања, оформили и водили, сада покојни Младен Елез и Перо Илић, као и да му је 2010. године  Управни одбор повјерио ову функцију.

Од тада, мало ко у читавом Источном Сарајеву није чуо за Ранка. Он скромно говори да је око себе окупио вриједне људе, који воле и желе да помажу другима.

Сумирајући посљедњих тринаест година, Ранко се присјетио и проблема са којима се ова организација у општини Источна Илиџа сусрела деведесетих година прошлог вијека.

- Простор на којем смо имали канцеларију и простор за функционисање припао је Федерацији БиХ, па су настале муке Црвеног крста Источне Илиџе. Захваљујући тадашњем начелнику, општинску организацију смо преселили и почели градити у канцеларији месаре на Добрињи 1, гдје смо формирали екипу, одржавали састанке и радили – објашњава нам Ранко, те додаје да су у нове, савремене просторије прешли средином 2021. године.

Тада су, признаје, добили све што је потребно за адекватно фукнционисање.

- Начелник општине Источна Илиџа Маринко Божовић је препознао значај и успјех ове организације, те нам је додијелио општински простор. У простору од неких 85 метара квадратних налазе се кабинет прве помоћи, канцеларија секретара, магацински простор, те сала за састанке. Услови су заиста добри, па смо наставили једнако добрим, ако не и бољим интезитетом – истиче он.

Фото: katera.news

На нивоу Републике Српске, али и БиХ, функционисање Црвеног крста није системски ријешено, него зависи од добре воље локалне заједнице, а Ранко истиче да је у свом раду имао велику срећу, па је са руководством општине Источна Илиџа више него успјешно сарађивао и на овом пољу.

- Многе општинске организације Црвеног крста су у великим мукама, а неке су се и угасиле. Наша општинска организација није имала никаквих проблема захваљујући свим начелницима општине Источна Илиџа - од Неђељка Прстојевића па до Маринка Божовића. Сви су увијек подржавали наш рад, а како и не би, кад смо постизали успјешне резултате у свим областима – рекао нам је Ранко.

Као и већина синова Републике Српске, Одбрамбено-отаџбински рат је провео борећи се за њу, као командир чете, а још као сељачко дијете из Јабуке, како Ранко себе описује, волио је помоћи старијима у селу.

- Посебно су ме радовале мобе, кошевине за Светог Петра и Павла оним породицама које нису имале мушку главу. Тада се скупи омладина и помаже. То ми је остало у сјећању, тај посебан осјећај кад помогнем некоме, који ме никад није напустио. И дан данас се тако осјећам кад некоме помогнем на било који начин – наводи он.

Признаје да се, откад је преузео функцију секретара, сусрео са великим бројем људи који су тражили помоћ, не само са подручја општине Источна Илиџа, него и са подручја читавог града, али и Федерације.

- Дођу људи са разним проблемима, морам их саслушати, бодрити и помоћи, ако сам у могућности. Ако не, савјетујем их или их упутим тамо гдје би могли добити помоћ. Током ових година било је доста туге, плача, успјеха и падова, али са поносом истичем да смо са Општинских одбором Црвеног крста и волонтерима покретали многе акцији и остваривали успјехе – наводи он.

Фото: Фејсбук

Како каже наш саговорник, тачног броја хуманитарних акција које су организовали, и не сјећа се, али је сигуран да је било преко петнаест у којима су се прикупљала велика новчана средства, и свака му је, додаје, једнако значила.

Ипак, једног телефонског позива, током једне од акција за прикупљање новчаних средстава за лијечење Милоша Божовића, сјећа се као да се јуче десио.

- Један дан ми звони телефон, са друге стране слушалице старији, женски глас говори да зове из Теслића и да се спрема да обује опанке да иде до поште да уплати пет марака за Милоша. Ја сам плакао, не могу да јој одговорим, „завезала“ ми се уста. Успијем некако да се саберем и да јој објасним да има хуманитарни број на који може позвати – наводи он, истичући да су овакви и слични људи његова покретачка снага, Црвеног крста и свих успјешно реализованих акција.

Осим људске солидарности, важан фактор су и волонтери за које Ранко истиче да су, током акција, вриједно и предано радили дан и ноћ. Посебан акценат ставља на основце са подручја Источне Илиџе, који су осим хуманитарног рада, остваривали запажене резултате на такмичењима.

- Нема године да нисмо били прваци у „Мисли мине“, познавању покрета или прве помоћи, посебно екипе из Основне школе „Петар Петровић Његош“. Наша екипа прве помоћи је прије шест година постигла највећи успјех, када је била пета у Европи. Сасвим сам сигуран да сва дјеца која су прошла кроз неку од активности Црвеног крста никад неће отићи странпутицом – наглашава „Катерин“ саговорник.

Фото: Фејсбук

Енергије му, како признаје, никад није мањкало, а јаку вољу за животом је показао и приликом рањавања током контраофанзиве на српске положаје, пред Видовдан на самом крају рата.

- Обилазећи положаја, граната је пала близу мене и тешко ме ранила. По доласку у болницу, доктори су предност давали рањеницима за које су сматрали да имају веће шансе да преживе, а мене су оставили посљедњег, мислећи да немам шансе. Гелер ми је ударио у руку и развалио ми прса, цријева, нема органа који није уништио. Операција је траја шест сати, а захваљујући вишемјесечном лијечењу, упркос песимистичним прогнозама љекара, опоравио сам се. То је снага, воља и физичка способност – присјећа се Ранко, који признаје да је навикао на рад.

Ранково залагање и рад примијетили су сви, па је у мају ове године примио и Повељу општине Источна Илиџа, највеће општинско признање, због изузетног доприноса у организацији хуманитарних акција и културних манифестација на подручју ове општине, града и шире.

Фото: Центар за културу и информисање Источна Илиџа

Са највећим признањем општине у којој је званично дјеловао, Ранко је заслужено отишао у пензију, али признаје нам да остаје жал што његов стални апел за оснивањем јавне кухиње није спроведен у дјело.

- Постојање јавне кухиње је насушна потребна на нивоу општина Источно Ново Сарајево и Источна Илиџа, али и града Источно Сарајево. Ово је поднебље у којем има доста старих и изнемоглих, оних који својом пензијом нису у могућности да покрију све дажбине током мјесеца, али и све више социјално угрожених становника из дана у дан – рекао је он.

За крај нашег разговора, Ранко истиче да још увијек може дати свој допринос друштвеној заједници, те да ни у пензији не планира сједити. Планова му не мањка, а ми му желимо срећан одлазак у пензију, али и нови почетак, јер сигурни смо да је његов одлазак у пензију управо то – почетак новог поглавља.