Матична библиотека Источно Сарајево представила је данас у Београду четири своја издања, међу којима и "Приче из болнице Главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу: болница поноса, надања и спаса" аутора Борише и Мире Стојановића која говори о подвигу љекара те болнице који су спасили животе више од 25.000 пацијената и до краја остали вјерни Хипократовој заклетви.

Аутор Бориша Стојановић навео је да је мотив писања ове књиге био да вријеме не избрише чињеницу да је у овој болници, у изузетно тешким условима за рад, спасено на десетине хиљада младих живота.

Он је нагласио да је посебно поносан на чињеницу да запослени, који су некада радили и по два-три дана без паузе, нису правили никакву разлику међу онима које су лијечили, доказавши тиме да образ нема цијену, тако да је у овој болници спасено и више од 1.500 Хрвата и велики број муслимана.

- Више од 25.000 живота је сачувано, 86.000 људи је лијечено, а пружили смо око 400.000 здравствених услуга, што је и у најидеалнијим приликама готово незамисливо - рекао је Стојановић.

Он је нагласио да је болница на Сокоцу имала материјалну, кадровску и сваку другу подршку и помоћ Србије, те да ни у једном моменту, захваљујући даваоцима из матице, није остала без залиха крви.

- Дужан сам увијек да се захвалим Србији - поручио је Стојановић.

Матична библиотека Источно Сарајево представила је данас и дјело "Психијатрија у вртлогу рата" аутора Миломира Ђерића за коју је његов колега Часлав Хаџи Николић рекао да у психијатријском смислу има свјетски значај и димензију.

- Ђерић је у својој књизи описао феномен који није описан у свјетској психијатрији, а то је да су у рату учествовали обољели од шизофреније и других болести, али да нико од примарно обољелих није исказао агресију нити направио никакав бизаран инцидент - навео је Хаџи Николић.

Он је нагласио да Ђерићево дјело има посебну тежину јер се бави и питањем посттрауматског патолошког стреса код дјеце, што је ријетко третиран проблем.

Професор Жељка Панџић представила је књигу "Преступне године", чији је аутор покојни академик Војислав Максимовић, нагласивши да је она на неки начин хроника Максимовићевог завичаја – Фоче, те да аутор кроз лик главног јунака Милутина Витковића прича о српском херојству, али и неправедном страдању.

- Као што су средњовјековни стећци истовремено били и гробови и међаши, успомене и опомене причом свједочећи, тако је и Максимовићев рукопис озидан причама и причањем, сјећањем на прошла времена, догађаје и људе са освијешћеним циљем да трајно сјећање на њих почиње онда када почиње и прича о њима која ће се понављати са кољена на кољено - рекла је Панџићева.

Говорећи о књизи "Михајло Мирон", један од аутора Маријана Петронић рекла је да је Мирон био маркантна и значајна, а данас заборављена књижевна фигура.

Она је подсјетила да је из његове заоставштине остала у цијелости сачувана само збирка пјесама "Романија", те изразила наду да ће књига о Мирону исправити неправду заборава која му је нанесена, а да ће његово и гробно мјесто његове супруге које је данас запуштено бити уређено и тако му враћено достојанство.