Илона Ковач рођена је у Бачкој Тополи 15. октобра 1914. године у освит Првог свјетског рата, а 1930. доселила је у Нови Сад гдје и данас живи. Да, живи, иако за здравствени систем, односно компјутерску датотеку то није прихватљиво, јер након очитавања њених података с здравствене књижице, систем сигнализује грешку. А, није грешка.
Бака Илонка је вјероватно једна од настаријих особа у региону, живи свједок историје са изузетним памћењем како на давно прошле, тако и на недавне догађаје које заборављају и далеко млађи од ње, јавља Anadolu Agency.
- Боле ме кости. Доктори ми не препоручују да пијем лекове против болова због других мојих здравствених проблема, па не могу ни мирно да спавам, а тешко ми је и преко дана. До стоте године сам могла много тога да радим, али последњих година све ми је теже и теже. Кретала сам се без штапа. А, сада ми треба штап. Није добро да човек живи овако дуго - каже бака Илонка, на кућном прагу, до којег се долази кроз веома уређено двориште које сама одржава.
Двориште сама одржава
Још је зима, па цвијеће није никло, али када дође вријеме цвјетања, двориште изгледа прелијепо, кажу њене комшије. Уосталом, више пута је добијала награду за најљепше уређено двориште.
Са осамдесетогодишњим сином Ђерђом живи у кућици у новосадском насељу Сателит, у коју је преселила прије 57 година, у тада привремени смјештај, чекајући да на том мјесту никне зграда, а она да се усели у топли дом, с централним гријањем и терасом пуном цвијећа. Већи дио тог привременог насеља је нестао, али је градња вишеспратница и у посљедњем градитељском налету заобишла њихову уличицу.
Због тога мора и данас да брине о много ствари о којима не би у згради, али је терет година не може спријечити да кућу држи „под конац“. Она каже да је прије неколико година фарбала и кров на остави, а у одсуству љестви импровизовала је скелу која се састојала од стола и столице на њему на коју се попела да уради посао.
- У покушају да дохватим фарбу, изгубила сам равнотежу и пала. Годину дана сам осећала тегобе због тога - јада се бака Илонка.
Њено кулинарско умијеће хвале многи, а до прије три године спремала је зимницу. Сада углавном не спрема више од оног што је дневно потребно за њу и сина. Млађи пријатељи који је посјећују кажу да је веома поносна и не дозвољава да јој се други мијешају у посао или да јој помажу.
Иако је у 106. години живота, каже да је доста била болешљива у младости, па је чак раније и отишла у пензију због тога.
- Више пута су лекари дизали руке од мене, а још сам ту. Ето, ни сама не верујем - каже бака Илонка.
Њена прича открива нимало лак живот, прожет многим патњама, страховима и разочарањима.
Тежак живот с двоје дјеце
Отац јој је мобилисан у рат, а мајка ју је одбацила са свега неколико мјесеци. Била је зима, па ју је окупала у хладној води и оставила на хладноћи. Спасила јој је живот тетка по оцу, која ју је узела код себе, јер је за издржавање дјетета добијала новчану помоћ. На крају је бригу о њој преузео деда.
Када се отац вратио из рата убрзо се оженио с другом женом, али је маћеха није прихватила, па је већ са 16 година одлучила да напусти родитељски дом и дође код рођаке у Нови Сад. Учила је кројачки занат којим се донедавно бавила. Илона се удала 1938. године, али је током Другог свјетског рата њен муж отишао у рат, а касније и завршио у заробљеништву у Њемачкој. Тамо је засновао нову породицу и никада се више није вратио.
Илона је остала с двоје дјеце о којима се морала бринути. Син се није женио и остао је с њом да живи, а по кћерки која живи у Бечеју има двоје унучади, четворо праунучади и једно чукунунуче. Не виђа их често, јер један унук живи у Мађарској, унука у Италији, а један праунук, који студира у Шкотској, има сина Патрика, Илониног чукунунука, којег је видјела у Новом Саду за 102. рођендан, када је имао четири мјесеца.
Каже да су јој посебно драге прославе рођендана, јер се тога дана осјећа посебно. И 105. рођендан прославила је у римокатоличкој цркви Имена Маријиног у центру, гдје је уз честитке родбине, пријатеља и вјерника, добила и благослов жупника. Добила је и букет ружа са 100 бијелих и пет црвених ружа.
Читавог живота је, како признаје, чезнула за љубављу. И нашла ју је у цркви, захваљујући деди.
- Сећам се да ме је деда јако волео. Био је ткач. Био је доста имућан. Имао је воћњак и виноград и увек је певао црквене песме. И мене је васпитао у том духу. Говорио ми је да треба да будем или часна сестра или медицинска сестра. На жалост, нисам то постала, али сам веома религиозна. Преживела сам многе тешкоће, али Бог ми је увек давао снагу. И сада ми помаже. Само га молим да ми да мало снаге. Тешко ми пада да кувам, спремам стан, све иде споро и тешко, али још све успевам - каже бака Илонка, уз опаску да је до стоте године свакодневно ишла у цркву, често и пјешке, без штапа, више километара, а сада је син недјељом и за празнике вози до цркве.
За тајну дуговјечности каже да се налази у скромности и умјерености.
- Не једем масно, углавном млечне ствари. Понекад воће. Не једем пуно, чак и оно што волим узмем два-три залогаја, једино сам у послу неумерена - истиче бака Илона, која се неколико дана прије разговора поновила новим шпоретом, јер ју је стари након 50 година престао служити. А, послије је показала собу препуну ручних радова које је сама шила и везла.
У друштву мачка Цирмија
Јако воли животиње, а друштво јој прави мачак Цирми. Каже да се, за разлику од људи, у животиње није разочарала. Вољела је да чита и уживала у музици. Али су очи ослабиле, а и слух. Иако слабије чује, њен слух је далеко бољи него од њеног сина, који га је готово потпуно изгубио.
- Јако слабо чује, Али шта да очекујете, кад има 80 година - шали се бака Илона.
На изборе је редовно излазила, изазивајући чуђење на бирачком мјесту када покаже документа. Међутим, каже да јој је доста избора и да на наредне изборе вјероватно неће изаћи, мада оставља могућност и да ће се предомислити на изборни дан.
Ове године је девета деценија како је у Новом Саду.
- Наравно да сам заволела Нови Сад кад толико година живим у њему. Али се много променио. Као и људи. Некада је било све боље. Људи су били бољи, предусретљиви, спремни једни другима да помогну. Сада је другачије. Кад идем до цркве у центру, могу само неколико улица да препознам. Све се променило, изградило. Свугде ничу зграде, брзо се гради, само овде нико да изабере место за зграду. Но, надам се да ћу и ја коначно дочекати да се уселим у свој стан - закључује Илона Ковач.
