Нови Сад се почео значајније развијати у праскозорје осамнаестог вијека око једног малог утврђења на бачкој обали Дунава, наспрам Петроварадинске тврђаве. Због све бројнијег српског становништва које је пристизало из Сент Андреје, Сарајева, Карловца и других мјеста, то мало насеље често је називано "Српски Шанац", "Рацка" или "Српска Варош" (Ratzenstadt). Поред оних рођених у граду на Миљацки, многи досељени Херцеговци су забиљежени као Сарајлије, јер су се коју годину или деценију прије преласка у "ћесаревину" настањивали у Сарајеву ради уносних трговачких послова. Међутим, било је и оних који тај "наслов" добише иако су дошли директно из Херцеговине.

То им није нимало сметало, јер Сарајево тада бјеше чувено српско средиште и јак пословни центар, спона између Цариграда, Пеште, Беча и јадранских лука, прије свих Дубровника и Сплита, али и удаљенијих Ријеке и Трста, гдје су управо сарајевски трговци формирали јаке колоније и развили изузетно крупне трговачке и бродарске послове. Херцеговци се показаше и те како умијешни и окретни у тој дјелатности, па се доласком на просторе сјеверно од Саве и Дунава одмах увезаше са тим јадранским филијалама. Други се пак досељеници опредијелише за земљорадњу и занатство, а неки опет и за војну службу.

Српски Шанац је за њих био врло примамљив, јер војни заповједник ту бјеше потпуковник Секула Витковић, Херцеговац из села Мостаћа код Требиња, који је 1707. постао царски граничар. Кад дође на службу у Шанац, ту затече двојицу трговаца из Сарајева, Андрију Новалића и ортака му Јована Вукановића. За Новалића постоје подаци да су му преци Војин и Мијат Новалић били приложници Старе цркве 1682, а да је он до 1718. живио у Сарајеву, гдје се и уортачио са Вукановићем. Елем, командант Витковић, за којег се наводи да бјеше прави деспот, својим је земљацима у свему ишао наруку, па их чак и војне службе ослобађао, те су се ту они радо насељавали. Живо  тргујући, најчешће са Венецијом, број и капитал им је стално растао.

Већ 1737. из Сарајева долазе Петар Јовановић Креча и Вилотије Југовић, а пет година касније њима се придружују: Вуко Секуловић, Лазо Милетић, па браћа Јефтан и Симон Вилотијин, Тадија Јовановић, Мато Петровић, Тодор Живковић и Мијат Богићевић, а ускоро приспје и Сава Јанковић. Директно из Херцеговине долази Јефтан Миросављевић, а из требињског краја се населише Секуловићи и Булићи,  чије ће породице наредних 100 година бити главни новосадски касапини. У то вријеме долази и цијењени Сава Вуковић, будући племић (од Берексова).

Окупљање

Дипломом царице Марије Терезије од 1. фебруара 1748. Шанац је постао слободан краљевски град под именом Неопланта, односно Нови Сад. Први градски командант поста Србин, капетан Саво Пл. Николић, а први градоначелник Димитрије Бугарски, док звање великог судије доби уважени Пантелија Миланковић. У градску управу августа 1748. као "изабрани гражданин" уђе и најугледнији члан трговачке колоније, поменути Сарајлија Андрија Новалић.

Андрија се оженио Јелом из чувене куће новосадских Богдановића, поријеклом из Босне. Његов агилни ортак Сарајлија Јован Вукановић је имао школованог сина Саву, који је 1758. изабран за сенатора Новог Сада. Тај Сава Вукановић са 1000 форинти прилога постаде први добротвор српских школа. За њим ће се одмах повести и друге Сарајлије и Херцеговци као Алексије Миросављевић са прилогом од 500 форинти.

Међу новосадским Србима нађе се и један Зворничанин, Вук Исаковић, који је претходно био обор-капетан у Србији, а потом постао мајор па пуковник Петроварадинске пуковније. Имао је два сина Ђорђа и Исака. Та се породица бројала у новосадску елиту онога доба.

Године 1740. у Нови Сад долази Сава Јанковић, који се претходно са оцем Милутином негдје око 1730. из Сарајева за трговином отиснуо у Дубровник, а потом у Венецију. Послије очеве смрти он напусти Млетке и са братом Алексијем, преко Фијуме (Ријеке), дође у Нови Сад на позив стрица Петра. Иза вриједног Петра оста приличан капитал, од којег је тестаментом новосадским црквама учинио великодушан прилог: Саборној цркви завјешта 800 форинти за подизање олтара, а осталим трима по 250  форинти. Фрушкогорским и бачким манастирима такође остави дар у новцу. Међутим, ни своју Херцеговину није заборавио, те је тако и требињском, пивском и другим "намастирим" завјештао по 250 форинти. Даровао је и новосадске српске  школе.

Послије Петрове смрти Алексије се посвети војничком позиву, а Сава ревносно настави стричеву трговину, те натече значајан капитал у готовом новцу, кућама у Новом Саду и на салашима, као и велике земљишне посједе, винограде итд. Имао је и вриједну колекцију старог ватреног и хладног оружја. Сава је био ожењен Саром Милорадовић, сестром сенатора Гаврила, инспектора српских школа, а отац им бјеше Рафаило, егзарх владике Висариона. Савин учени син Манојло (Емануил) Јанковић био је високо цијењени грађанин Новог Сада као књижевник, књижар и штампар. Претходно је студирао медицину у Халеу, гдје је и Петар Милорадовић, син његовог ујака,  докторирао 1769. године.

На овом мјесту ћемо се осврнути и на поменуте Милорадовиће – Храбрене, који се јављају као најстарији досељеници у Новом Саду. Били су племићка породица војничког сталежа из околине Стоца, у служби средњовјековних владара Херцеговине. У то вријеме побожно су подизали и обнављали многе православне богомоље, а посебно манастир Житомислић. На простор Војводине приспјели су средином 17. вијека, одакле једни одоше за Русију, гдје су добивши руско племство многи од њих остварили изузетне каријере у војсци и државној служби. Довољно је само поменути славног "крилатог" генерала Михаила Милорадовића, једну од кључних фигура у сламању Наполеоновог похода на Русију, који ће потом бити и гувернер Петрограда.

Почетком 18. вијека из села Вишњева код Гацка на простор Бачке долази и подузетна породица Дунђерски, по свему једна од најзначајнијих српских породица у посљедња два вијека. Њихова слава не почива само на моћи и богатству, већ на доброчинству, великом стваралаштву и напредним идејама. Као велике патриоте великодушно су улагали у образовање и културу, радећи на изградњи јаких националних институција и школовању српске младежи, као услова националног препорода. У њихово вријеме српско грађанство у Хабзбуршкој монархији је доживјело свој највећи процват и афирмацију. Мада им је главно сједиште било ван Новог Сада, у граду је живио најчувенији члан те породице, магнат Лазар Дунђерски, највећи велетрговац храном у монархији. Тешко је и побројати шта је све урадио за свој град и српски род, довољно је само поменути да је "Српској Атини" изградио и поклонио зграду Српског народног позоришта. 

Године 1737. у Новом Саду се јавља и трговац Вуко Секулић (Секуловић), звани Сарајлија, који робу лиферује у Млетке. И он је поријеклом био Херцеговац, његов унук Теодор био је новосадски учитељ, а потом и школски управитељ. Теодоров син Глигорије сврши медицину у Пешти и поста врло поштован новосадски љекар, гдје му се и синови Георгије и Теодор бавише медицином.

Сарајлија Лазар Милетић уписан је 1743. као грађанин Новог Сада,  а по В. Скарићу породица му у Сарајеву бјеше врло угледна. Био је ожењен блиском рођаком митрополита карловачког Мојсија Путника, са којом је имао синове Кузмана и Дамјана, новосадске трговце. Кузманов син Лазар је 1802. дипломирао право у Пешти, па службовао у Плашком, Москви и Новом Саду.

Тих година у Угарску стижу двије гране Стратимировића. Претходно се из Требиња у Сарајеву настанио Сава, одакле дође у Сегедин, а потом, као и Вучко Стратимировић, пређе у Нови Сад. Вучко је имао четири сина: Богића, Ивана, Тому и Николу, а Сава једног, Ђорђа, који бјеше врло уман и учен човјек.

Славни Стратимировићи

Друга, славнија грана Стратимировића на тражење Аустрије у Херцеговини  диже устанак против Османлија током аустријско–турског рата 1737/39. Кад Беч би поражен, Стратимировићи морадоше узмаћи због одмазде и тако са 200 херцеговачких породица 1742. дођоше у Бачку. Хабзбурзи им признаше поријекло од властеле Балшића, као и услуге из реченог рата, па 1770.  добише племство и спахилук у Кулпину са 10.000 јутара земље. Јаки изданак те лозе, духовни вођа новосадских Срба, био је митрополит карловачки Стефан Стратимировић. Тај истрајни борац против црквене уније и мађаризације, филозофију и права студирао је у Будиму и Бечу. Као љубитељ књижевности и науке, основао је Карловачку и Новосадску гимназију, те Карловачку богословију, а потом Стефанеум и врло богату библиотеку патријаршије. Из све снаге је помагао Карађорђев устанак. Син његовог брата Василија, Ђорђе Стратимировић је као официр и ватрени родољуб изабран за предсједника главног одбора аутономне Српске Војводине, када је она 1848. проглашена у Сремским Карловцима на Црквено-народним сабору (Мајској скупштини). Храбар и харизматичан био је душа тог покрета, па је извикан и за "вожда"- команданта српске војске. Он ће до ногу потући Мађаре на више мјеста, посебно код Сентомаша (Србобрана).

На истој скупштини за патријарха је проглашен архијереј Јосиф Рајачић, који је рођен у Лици, а по историчару Н. Дамњановићу породица му потиче из Босне. Овдје треба напоменути да су још од времена патријарха српског Арсенија Четвртог Шакабенте (Херцеговца из Бањана) у црквеној јерархији Војводине мантију носили многи духовници поријеклом из Босне и Херцеговине. На поменутом сабору новосадски посланик је био и Херцеговац, барон Јефтимије Љубибратић "де Требиње", који је у атару градском имао 150 јутара земље и био ожењен Фемом, нећаком патријарха Арсенија.

Јула 1749. Алексије Миросављевић и Михаило Богичевић, трговци као и друге Сарајлије (Ad instar aliorum Szarajliorum), шаљу требињском манастиру у Дужима прилог. Са Алексијем заједно послује и њему одани синовац Јефтан. Алексије бјеше тутор Саборне цркве, који тестаментом остави легат од 500 форинти за српску школу и 100 форинти за српску болницу. Јефтанов син Сава Миросављевић, такође трговац, ортак са Николом Милинковићем из Сарајева, био је врло просвећен и напредан. Код њега би одсједали митрополит Стратимировић и историчар Јован Рајић кад би долазили у Нови Сад.

Међу најугледније Новосађане свакако спада и Сава Вуковић, који се 1748. досели из Мостара у Нови Сад, као и Алекса Вуковић и Ђорђе Савић. Сава је као виспрен и полетан човјек стекао велико имање, купио је Капетанову аду са 60 јутара земље и на њу населио 21 херцеговачку породицу, који су ту за њега узгајали дуван. Године 1790. доби мађарско племство, којим су обухваћена и његова браћа Алекса и Теодор, трговци у Ријеци. Сава је уз помоћ те браће купио и спахилук Беркасово за 100.000 форинти. Као уман Србин још 1795. се залагао за отварање српске гимназије у Новом Саду, што је и остварено 1810, уз његов прилог од 20.000 форинти. Својим тестаментом је, осим оставштине сину Вукоју, одредио и фонд за помоћ новосадској сиротињи о Божићу и Васкрсу, те стипендије за сиромашне, а вриједне српске ученике. Истим тестаментом је изричито наредио: "Ако би временом цар и краљ добио под своју власт Босну и Херцеговину, да се његова фондација пренесе у град Мостар".

Уписан је у грађане новосадске 1770. и трговац Стеван Петровић из "турске покрајине Херцеговине". Стефан се претходно у Трсту оженио Јелисаветом из чувене сарајевске породице Ризнића, који су утемељили српску трговачку колонију у Трсту. Овај Стефан је имао ортаклук са земљацима Јованом Ћирковићем и Савом Вуковићем, којима је отпремао робу из Трста. Његов старији син Лазар наслиједио је очеву трговину у Новом Саду, а млађи син Алекса отишао је ујацима у Трст, одакле је прешао у Одесу гдје се бавио поморском трговином. Стефан, син Лазарев, свршио је права у Пешти, био адвокат у Новом Саду и члан патроната Српске гимназије. Те године се у вези лицитације имања, помињу и Мостарци: Ђорђе Симић, Мијат Радојчић и Јанићије Хера.

У Нови Сад се 1789. населио и Павле Петровић "син Петра Ерцеговца",  који се бавио трговином дрвеном грађом. Његов син Петар, свештеник у Мартоногу, биће на гласу као врло учен човјек, чији је директни унук био наш угледни књижевник Вељко Петровић.

Међу дошљацима из Херцеговине у Нови Сад биљежи се и породица Димитрија Вучетића, родом из Требиња. Био је ћурчија (крзнар). Помиње се и Антоније Вучетић, са оцем Јаковом, као "вриједне и угледне занатлије". Њихов потомак је знаменити новосадски доктор Илија Вучетић.

Један од главних актера поменутог покрета за формирање Српске Војводине био је пештански доктор филозофије, а потом и доктор правних наука, новосадски адвокат др Јован Суботић. Он је чувен књижевник и предсједник Матице српске, те истакнути родољуб и политичар. Вјерује се да и његова породица потиче од Суботића из околине Гацка. Јованов син др Војислав Суботић је оснивач Медицинског факултета у Београду и сматра се оцем српске хирургије. Други син Дејан постаде високи официр руске војске, којем цар за заслуге додијели огроман земљишни посјед.

Сараџићи

Јован Суботић је био политички близак Светозару Милетићу, вођи Срба у Угарској током друге половине 19. вијека. За Милетића се зна да је био поријеклом из Босне, о чему је говорио и Јаши Томићу. Његов прађед Милета Завишић је под старе дане прешао у Бачку из Костајнице, гдје се годинама борио са Турцима, командујући четом и до 300 људи. Милетини потомци узеше презиме Милетић. Његов син Симо, трговац, имао је 15 синова, од којих је најстарији Аврам код неког Бошњаковића у Новом Саду изучио чизмарски занат. То бјеше отац Светозара Милетића.   

Досељене "Сарајлије" су у Новом Саду звали још и Сараџићи, што некима постаде и презиме, које се и данас тамо може наћи. Иначе, ваља рећи да су њихове породице биле блиско повезане рођачким, женидбеним и ортачким односима. Као кохезиона и сложна заједница, мимо суда су расправљали своје међусобне парнице и рјешавали сукобе. Тестаменте су такође извршавали сами и били тутори малољетних насљедника. Разне трошкове су солидарно сносили, један за другог су се заузимали у послу и у животу, а и код власти. Међусобно се протежирали код добијања разних намјештења, титула и слично. Били су врло привржени старом завичају и чинили значајне прилоге за тамошње богомоље и школе, најчешће кроз тестаменте. Редовно су даровани манастири: Житомислић, Тврдош, Добрићево, Косијерево, Завала, Пива, као и други  на простору између Неретве и Дробњака, али и Студеница, Дечани и Хиландар. Бијаше доста прилога и приложника црквама у Сарајеву. 

Овдје је поменут тек мали број досељеника у Нови Сад из Босне и Херцеговине током 17. и 18. вијека. Они, као вриједни и умни људи  оставише ту дубок траг, играјући важну улогу у привредном развоју и културном успону овог изузетног српског града. Ти ватрени родољуби су били истрајни носиоци идеје о вјерској, националној и политичкој аутономији Војводине, сањајући ослобођење и уједињење свих српских простора. Вук Караџић, и сам поријеклом Херцеговац из Дробњака, 1817. ће записати да је Нови Сад "највеће Српско опшченство у свијету" јер је, осим већине српских грађана, ту живио и највећи број учених и угледних Срба.

Војне каријере

Значајан број мужевних кршних горштака поријеклом из Босне и Херцеговине обуче и мундир царског официра. Ратоборни, смјели и од природе бистри динарци су лако градили војну каријеру у тадашњој Војној Крајини (1533 - 1881). Многи од њих се попеше до самог командног врха, премда су високи чинови били резервисани за Нијемце и Мађаре. Први који доби баронство и чин фелдмаршала био је Михаило Микашиновић (1715 - 1774), поријеклом Херцеговац из Пиве, одакле му преци дођоше на Кордун. Чувени официр бјеше и Херцеговац Живојин Николић Џавер, који за велике заслуге у побједи код Сенте 1697. од царице Марије Терезије доби племство, а од војника надимак Џавер. Наиме, пред битку он ухвати Џафер-пашу, који ода гдје ће Турци прећи Тису, што Еугену Савојском омогући тријумф. Генерал Петар Дука, Херцеговац, био је главни командант Баната. Ту је већ поменути Вук Исаковић, затим Зорићи, Наранџићи и десетине других о којима ће више ријечи бити неком другом приликом.

Аутор: Драган Мијовић