Одмах под шумовитим извором Миљацке, гдје ова  ријека пјени, буја и прескаче препреке низ стотињак метара низбрдице, настаје предивна долина и завјетрина. Ту вјетар не пуше ниодакле, него се хладна и питка ријека полако умири и почне да кривуда низ горњепаљанску удолину.

Људи су се одувијек настањивали тамо гдје су питка вода,  дрво за ватру и изградњу. Тражили су природни простор погодан за лов и риболов,  тамо гдје су  добри пашњаци  и гдје нема јаких вјетрова.

Ту испод Градине су се давно населили, бог зна који наши први становници. Не бих се бавио научним дисциплинама које изучавају компeтентни стручњаци, који се труде да закључе и научно докажу нешто о времену кад су људи били потпуно неписмени, него бих желио скренути пажњу на богом дату љепоту природе и велико богаство рибе, која је и данас привлачи људе који воле добру и здраву исхрану, али и бизнис од ког се може солидно живјети.

Остаци утврђења Павловића - Градина/Фото: Катера

Школа је увијек била та која је била образовна водиља, па су нас ђаке понекад доводили на прелијепе, једнодневне излете ту, баш на врело Миљацке. Додуше, водили су нас и возом у сарајевску оперу, чију музику нисмо баш схватили ни завољели, као ово мјесто гдје се водоскоци и жубор уживо запамте за сва времена.

Увијек је то била занимљива успутна станица и планинарима који су се пели ка планинарским домовима на Равној планини. Љепоту извора и чисте природе тражили смо тада и ми с друге стране Сарајева, на Врелу Босне с бијелим лабудовима. Додуше, тада је Илиџа била једна од најљепших општина у Југославији.

Прије него што је Милорад из Рогатице (осамдесетих година) купио комад земље испод самог врела Миљацке, Паљани су били потпуно заборавили ову љепоту, него су овдје копали седру коју су тесали и од које су се тада  изградиле многе оне складне и једноставне куће на "четири воде", од овог лаганог грађевинског материјала.

А уз то се богме и говорило да (насупрот врела Праче) извор Миљацке, у којем се формира седра, и није баш питка вода, мада се она сада редовно и уредно, контролише, хлорише и чува.

У почетку нико није знао да је покојни Милорад, онако  у радничком одијелу и вјечито са алатом и циварама, уствари, изузетан грађевински инжењер. Већину радова на свом рибњаку и ресторану је потпуно сам урадио.

Ресторан "Врело Миљацке"/Фото: upoznajsrpsku.com

Видјели смо ми, који смо га сретали, да инжењер потуно ужива у свом неимарству, а први гости из Сарајева који су ручали пастрмку са лукмиром, остали су задивљени његовим дјелом и амбијентом. Тих осамдесетих Милорад, са својом породицом, није могао произвести пастрмке, колико их је могао продати у сарајевске и јахоринске ресторане.

Чак се и за вријеме рата тражило слободно мјесто у овом ресторану за добар ручак у природи гдје Миљацка шуми и опушта. Најчешћи гости су тада били „Сфоровци“ у шареним маскирним униформама. 

Када смо са фамилијом из Штокхолма, први пут послије рата, сједили на рибњаку „Врело Миљацка“,  и мене је изненадило да и снаха, која је архитектица и брат, који је сликар, одушевљено кажу да је ово мјесто предивно и да је Милорад смислено, практично и укусно изградио каскадне рибњаке и да је ресторан са дрвеним бунгаловима сјајно уклопио у природни амбијент.

Досад су, овдје испод врела Миљацке, отворена три ресторана-рибњака, с тим што један тренутно не ради. Рибњак „Градина“ се такође, баш фино развија и стално дограђује. Зимус сам сретао госте с Јахорине на ручку баш у овом новом рибњаку.  Има простора да буде и више  угоститељских објеката.

Најљепши дио ове долине испод Горњих Пала заузимају стара Шабановића вила и два велика војна  објекта. Један је сада у власништву „Кинотеке“ Републике Српске,  који се смјестио баш на најљепшем дијелу ове историјске и помало митске удолине.

Изнад, на „Павловића“ Градини, (са 13 великих мрамора у близини), одавно се помало археолошки истражује и задире у неиспитану историју.  Уз првог сусједа, скијалиште „Равна планина“, могла би се развити  изузетно занимљива туристичка понуда. Наравно, да је неопходна  подршка и локалне и републичке заједнице.  

И мјештани и угоститељски радници су јединствени да је пут од свега 2,5 метра ширине заиста неуслован, за било какав већи пролаз аутомобила. Имао сам прилику да понекад угостим, ту у на рибњаку „Миљацка“ познате глумце, књижевнике,  који су врелом Миљацке били одушевљени.  

Није ми намјера да рекламирам било кога, (Милорад  је умро), него скрећем пажњу на неискоришћене изворе Миљацке, Биоштице, Праче, Кадиног врела. На предиван рибњак „Топлик“ , гдје можете срести елитне госте и да кажем да се риба, рибњаци (са ресторанима) и шум воде траже, и да је то она туристичка понуда која је помало запостављена и скрајнута, али је веома, веома уносна и то готово цијеле туристичке сезоне.

Пише: Слобо Ковачевић