Био је понедјељак, 5. октобар 1908, пријатан ранојесенски дан у Београду.

Међутим, негдје иза 16 часова, испред тадашње редакције „Политике“ на Теразијама, комешала се повелика група људи која је сваког трена нарастала, привлачећи као магнет пролазнике. Још из далека чули су се гласни повици, а у ваздуху је зујала нека напетост. Није било дилеме да је у питању некакав протест.

Видно револтирана маса ишла је ка споменику кнезу Михаилу. На челу енергично корача накостријешени Бранислав Нушић, поред њега вјешто удара добош Андрија, цал-келнер из „Балкана“, бивши војни добошар. Десно од њих, са високо дигнутом српском заставом, достојанствено ступа брката људина са астраган шубаром на глави. То је васојевићки јунак Милутин Бабовић, звани Телеграф, бивши хајдук и перјаник књаза Николе, потоњи солунски добровољац. Надимак доби преносећи 40 година кроз „турски“ Санџак тајне усмене поруке између дворова на Цетињу и Београду.

Протестанти узвикују: „Доле Аустрија!“, „Рат Швабама!“ Код споменика дигоше Нушића на постамент и он из ванредног броја „Политике“ чита да је Аустроугарска прогласила анексију Босне и Херцеговине, дрско газећи међународно право и одлуке Берлинског конгреса 1878, који јој је чланом 25, дао само право привремене управе. Повици гнушања и огорчених пријетњи испунише трг, наелектрисана атмосфера је варничила. Масу до кључања доводе Нушићеве ријечи: „Браћо, отаџбина је у опасности, непријатељ је пред вратима! Аустрија хоће да нам отме Босну и Херцеговину, а ми Срби нећемо, не можемо то да допустимо!“

Хук одобравања прелази у скандирање: „У бој! На Дрину!“, „Рат Аустрији! Смрт Швабама!“ Нушић кличе: „Од Косова до данас није било на помолу веће опасности ...“

У том издању „Политике“ Јован Дучић поручује да је тренутак судбоносан јер је у питању будућност цијелог српског племена и част читаве једне нације. Нушић у једном тренутку позва народ да се уписује у добровољце. Зачас поставише сто са табацима хартије. Први се уписа Дучић, за њим директор „Политике“ Владислав Рибникар, потом и сам Нушић. За трен ока се формира дуга колона за пријављивање и до мрака се уписа преко 2.000 добровољаца.

Протест потраја до касних сати, а на истом мјесту настави се и сутрадан, само много масовнији, ширећи се до „Руског цара“ и  „Коларца“, као да се ту сјатио цијели Београд. Уз неуморног Нушића смјењивали су се и други угледни говорници. Зачу се повик: „Сви пред министарство!“ Неко доведе оседланог бијелог коња на којег посадише Нушића па кренуше ка влади која је била у сталном засједању. Тамо маса изгура коњаника на сам улаз па стари владин службеник Јово завапи: „Не побогу, господине Нушићу, с коњем у министарство“, а овај му у свом стилу одговори: „Море пусти, Јово, није ово први коњ који би ушао у министарство!“

Србија остаде сама

Делегација митинга уђе на сједницу, тражећи мобилизацију и рат, али их министар војни пуковник Степа Степановић брзо охлади, рекавши да Србија није војно спремна и без савезника не би издржала ни 15 дана у том сукобу. Но демонстрације се наставише и наредних дана, ширећи се на читаву Србију. И Црна Гора је сва на ногама, у Никшићу, Подгорици и Цетињу жестоки протести, тражи се оружје. У те дане сви Срби су били једно и заједно, без обзира на партијске и политичке разлике и размирице.

У Босни пријетећи мук Срба и муслимана, који стегнутих зуба прате радост и славље католика. Власти појачавају војне и полицијске снаге, маса жбирова и доушника размиље се на све стране. Од градског олоша и насилника формирају се шуцкори, помоћни одреди за гушење могућег устанка. Ускоро се покрећу и монтирани велеиздајнички процеси против угледних Срба. Београд позива на суздржаност јер за оружани отпор сад нема услова па ће се од великих сила тражити политичко рјешење. Расте напетост и у Европи, главне престонице оштро иступају јер је Бал плац потезом свршеног чина (fait accompli) нарушио утврђени европски поредак. Чак је и Њемачка била љута јер је савезница није претходно упознала са овим кораком. И у Стамболу протестни митинзи, Турска је била двоструко погођена јер је и Бугарска тад, на миг Аустрије, прогласила независност, али ће јој на босанску рану Беч ставити мелем у виду два и по милиона фунти.

Сама Русија, слаба послије ратног пораза од Јапана, а видећи да западне силе неће ићи даље од оштрог приговора, заузе тек увријеђен став, успут се надајући некаквој компензацији око пролаза кроз Босфор. Елем, Петроград поручи Србима да жали случај, али да није вријеме за рат Словена са Германима. На крају Србија остаде сама, изложена великим притисцима, гледајући како се уз Радецки марш на границама гомилају Аустроугарске трупе. Беч баца све карте на сто и мобилише око милион војника, Хецендорф и Ерентал насртљиво пријете ратом. Коначно, Београд у марту 1909. поклекну и прихвати фактичко стање, но то је била тек једна изгубљена битка у рату који је тек слиједио.

У цијелој Аустрији се осјећао снажан емотивни набој. У еуфорији због велике државне побједе нису ни били свјесни да је то за монархију пут у катастрофу, која ће због даљег сулудог играња ватром неминовно услиједити у наредним годинама. Ту помпу  смјењивали су изливи мржње према Србији и Србима због отпора анексији. Бечка, пештанска, али и загребачка штампа бљувале су отров као да је Србија присвојила двије аустроугарске покрајине, а не обрнуто, јер, Боже мој, Хабзбурзи имају већа права на Босну него Србија, чији су сународници ту одувијек били доминантно становништво. Млади доктор техничких наука Милутин Миланковић радећи тада у Бечу записа како је јасно осјетио да се налази у непријатељској земљи.

Српски ђаци и студенти из Босне, фанатични родољуби разјарено и гњевно позивају на отпор: „Ако Аустрија покуша да прогута Босну и Херцеговину, ми ћемо јој прогристи стомак.“

Мостарац Владимир Ћоровић, докторанд бечке универзе, у знак протеста одбија примити прстен цара Франца Јозефа као најбољи студент генерације. Његов вршњак и друг из мостарске гимназије Ристо Милићевић у Бечу управо свршава права и пакује кофере, не желећи више ни трена остати ту. И не слути да ће од тог дана његов живот кренути неочекиваним током. Умјесто каријере адвоката или државног службеника он ће кренути ратном стазом и то оном најопаснијом као српски комита - четник, командос речено данашњим језиком, способан за високо ризичне герилске акције.

Пут га преко Херцеговине и Црне Горе доводи у Београд. Ту одмах налази побратима Риста Тохоља, тада већ чувеног комиту из четовања по Старој Србији. Њихово блиско пријатељство датира још од ђачких дана, а њихови путеви обиљежени ватреним српским родољубљем, укрштаће се до краја Милићевићевог живота. Њих два су у граду на Неретви похађали гимназију и припадали тајном ђачком друштву „Српска свијест“, које је једно вријеме издавало лист „Српство“. Национални дух су брусили у мостарском друштву „Гусле“ око којег се окупљала високо освијешћена српска интелигенција: Ћоровић, Шантић, Дучић, Шола, Ђикић и други. Оба Риста ће неко вријеме студирати права у Загребу, а потом у Бечу.

Ту у Београду Милићевић радо постаје члан Тохољеве групе „црнорукаца“ заједно са Миланом Цигановићем, Миленком Копривицом, Илијом Пејновићем и неким Марићем. Горио је светом ватром осветника Косова, увјерен да је коначно куцнуо судбински час за ослобођење јужне Србије, гдје је наш распети народ пиштао под тешким зулумом. Зато се са побратимом ускоро нађе у Прокупљу, гдје је од 1908. до 1912. постојао центар за специјалну обуку добровољаца под командом капетана Војислава Воје Танкосића, који је високо дизао барјак војничке части и српског имена. Врло оштру спартанску обуку спроводили су уз челичну дисциплину официри - старе комите. На околним брдима и ливадама вјежбало се руковање свим врстама оружја и експлозива, училе ратне вјештине герилског ратовања и тренирала издржљивост као пливање у хладној Топлици и друго.

Највише ту бијаше образованих младих идеалиста из Босне и Херцеговине попут Богдана Жерајића, Ђура Шарца, Владимира Гаћиновића, Данила Илића, Цвјетка Поповића, Јована Гашића, Душана Стокића, Мустафе Голубића, Сима Миљуша, Бошка Арежине, Смаја Феровића и многих других. Ту обуку је прошао 1912. и пјесник Милан Ракић, као и низ интелектуалаца попут Вељка Петровића, Ива Ћипика, Станислава Кракова или Винавера, који дође право из Париза. Кроз овај и сличне Танкосићеве кампове у Ћуприји и Врању проћи ће хиљаде пробраних. Око 2.000 је одбијено, међу њима и Гаврило Принцип, јер је Танкосић вјеровао да он жгољав и неухрањен не може поднијети герилске напоре. Принципа је ово тешко погодило и једва му је то касније опростио.

Прекаљени комита

Танкосићев Лапски четнички одред је био елитна, вјероватно борбено најспособнија српска јединица, када се са прокупачког брда Боровњак, октобра 1912. упутио да буквално започне Први балкански рат. Ристо Милићевић се већ тада рачунао у прекаљене комите „спремне стићи и утећи и на страшном мјесту постојати“. Правац наступања одреда било је Мердаре и караула Репоње, гдје је требало тихо заћи за леђа турским положајима и отпочети борбу тек кад, по објави рата 5. октобра, преко границе наступе трупе Треће армије. Међутим због бојазни да актуелни бугарски и грчки преговори са Турцима не заврше примирјем, Танкосић на своју руку одлучује да ствар убрза па 2. октобра, три дана прије објаве рата, започиње крваву кавгу са турским граничним посадама, са којима ће се крвити све док није услиједио продор Моравске дивизије. Лапски одред је у херојским јуришима трпио велике губитке, погинуше Милићевићеви блиски саборци. Резервног поручника Милана Поповића, студента права у Паризу, подмуклом варком убише шиптари, који с бијелом заставом пођоше да му се бајаги предају. Два дана касније у оштром окршају гине и млади четник, студент Сања Живановић, сестрић Аписов, син познатог политичара Живана Живановића. И секретар у влади, Владета Ковачевић, син јединац екс министра, академика Љубомира Ковачевића, погину 11. октобра код Малог Нагоричана.

У каснијем силовитом продирању заједно са Шумадијском дивизијом четници Лапског одреда ће први ући у Приштину, а потом се грчевито тући с Турцима око Скопља, Кичева и Битоља. Способни за најтеже лудо смјеле подухвате, четници су ишли први, а одступали посљедњи и плаћали високу цијену. Смртност у њиховим јединицама била је око 62 одсто људства. У свим окршајима свог одреда два Риста Мостарца јуначки се боре. Милићевић се истиче великом ратничком срчаношћу, за шта га краљ окити златном Обилића медаљом за храброст.

У Другом балканском рату биљежи се учешће Тохоља и Милићевића у оквиру Брегалничке битке.

Прегрмјевши та два балканска рата, Милићевић без сталног намјештења у Београду ради разне послове. Станује на Дорћолу у улици Цариградској бр. 23 код Паја и Вере Кузмановић. Ту ће му сустанари 1914. бити, уз Гаврила Принципа и Владета Билбија из Грахова, Трифко Грабеж са Пала, Добросав Јевђевић из Праче и Ратко Парежанин из Коњица. У то вријеме они су се, као и старе комите, окупљали у кафанама „Жировни венац“ и „Златна моруна“ на Зеленом венцу. Један из тог круга, Душан Славић, потоњи књижар и књижевник, записаће да је Ристо Милићевић важио као један од најчеститијих босанскохерцеговачких омладинаца. Треба му вјеровати, јер је као рођени Мостарац Риста добро знао још од школских дана.

Када су се младобосанци спремали поћи пут Сарајева да изврше видовдански атентат, Шарац Ристу повјери њихов наум и затражи новчани прилог за пут. Милићевић без полића у џепу, чувши о чему се ради, хитро отрча у чаршију и заложи свој златни сат. Читав добијени износ од 80 динара предаде друговима, које ће 28. маја и испратити заједно са Шарцом. Принцип му се јавио дописницом из Лознице.

Аустроугарска је упорно срљала путем без повратка. Мало јој би да 1908. политички порази Србију око Анексије па 1912. на њу хушка Бугаре и Албанце, затим ће јој 1913. запријечити излаз на море и коначно у својој надмености, са висине богова, намјери 1914. да је уз згодан повод и војнички уништи, несвјесна да ће тиме пола планете гурнути у рат, који ће и њој самој доћи главе.

Одмах по објави рата у четничким јединицама се нашло око 2.500 добровољаца сврстаних у четири одреда: Златиборски, Руднички, Горњачки и Јадарски под командом чувених комитских војвода. Били су то истакнути „црнорукци“ Војислав Танкосић, Војин Поповић Вук, Коста Тодоровић и Велимир Вемић. Танкосићев Руднички одред окупи на Торлаку 320 добровољаца  из Босне и Херцеговине, 38 из Србије, шест из Далмације и још шест са других страна. Кичму су чинили стари прекаљени ратници, образовани млади људи, међу којима су висок ранг имали ветерани Милићевић и Тохољ. Прва акција одреда била је рушење Савског моста према Земуну, којом приликом погину добровољац из Црне Горе Душан Ђоновић, поставши прва жртва Великог рата. На вијест о удару јаких аустроугарских снага из правца Босне, одред се хитно пребацује на тај сектор ратишта и хвата у коштац са снагама озлоглашене 42. „вражје“ дивизије из Загреба. Ти су бијесни зликовци одмах по преласку Дрине са нескривеном мржњом започели масакр цивилног становништва не штедећи никога, чак су и мала дјеца набијана на бајонет. У саставу „вражје“ бјеше и 25. домобранска пуковнија, по чијем се ратном дневнику, у наступању од Љубовије до Крупња истакао подофицир 10. чете Јосип Броз за шта је и одликован. Брозово припадање тој 25. пуковнији потврђује и његов лични биограф Дедијер, као и други релевантни извори, но све је залуд, он код неких Срба и данас ужива култ свеца.

Погибија

Управо су се Танкосићеви четници од 14. до 16. августа неустрашиво испријечили пред ту несразмјерно бројнију злочиначку формацију да зауставе њен крвави поход. На 236 окружених четника кидисали су солдати три аустроугарске пуковније: 24, 27, и 25. (Брозова). Послије очајничке дводневне борбе, без часа предаха, на Кошутњој стени више Крупња у строју је остало само 46 четника. Наносећи огромне губитке тим зликовцима из Хрватске, херојски је погинуло 70 див-јунака Рудничког одреда. Ту на бојном пољу у Рађевини и стамени Херцеговац, узвишени родољуб Ристо Милићевић положи свој млади живот за вољену Србију, стичући право да буде уписан у златну књигу њених витезова. Свог мртвог побратима Ристо Тохољ нађе у локви крви како стеже пушку окренуту ка душманима.

У ватреном потресном говору Тохољ се закле на крваву освету над раком свог пријатеља, једновјерника слободе, саборца из крвавих љутих бојева. Рану тог губитка носиће све док и сам двије године касније не паде у Добруџи, јуришајући као командир на челу своје чете.

Бог сами зна колико је смјелих и честитих младих синова, ратних добровољаца Херцеговине, Босне, Црне Горе, Војводине, Далмације, Боке, Лике и других крајева расуло своје кости по разним ратиштима и стратиштима у првим деценијама 20. вијека, не штедећи своју младост за остварење једне велике свете идеје - идеје слободе, сањајући дан уједињења раздробљеног српског народа на његовом етничком простору.

Та идеје је и данас жива и неуништива, јер стара мудрост каже да се може убити птица, али се не може убити њен лет.

Ристу Милићевићу

Кад Оро бео

Закликта и цео

Као пламен плану

Да осветли нас,

И у тебе крила

Орловска су била

Полети и пану

За наш дом и спас.

Сада с наших гора

Трепти круне зора,

И свуд реке среће

Где је плако роб.

И сјај твојих дела

С Дрине вила бела

Пева и цвет меће

На твој светли гроб.

Алекса Шантић ову пјесму посветио је палом пријатељу не слутећи како ће се посмртни остаци двојице витезова српских Тохоља и Милићевића, 1935. баш уз његов гроб сахранити кад их допреме у Мостар из далеке Добруџе, као и из Крупња.

Породица

Породица Милићевићи се у Мостару помиње још од 17. вијека. Из ње су потекли многи угледни Срби, попут старог учитеља Јова Милићевића. Куће су им биле на мостарској Царини гдје је прије 140 година, 29. маја 1884. рођен и Ристо Милићевић. Старином су са Грахова, а историја из те лозе памти и Глигора Милићевића из Билеће, војводу Херцеговачког устанка (1875-1878).

Пише: Драган Мијовић