Редован посао, кредит, мала кућа и у њој дјечица. Александра и Предраг су вјеровали да имају све што и други млади парови који граде заједнички живот. Али, с петим дјететом на путу у дијелу куће избија пожар, а фамилија ненадано остаје и без редовних прихода.

У невјерици шта их је све задесило, породица Тривић из Горњих Карајзоваца код Градишке започиње један сасвим други живот, живот у неизвјесности од сваког сљедећег дана. Тривићи су, нажалост, недаћу осјетили и прије него што је криза изазвана пандемијом вируса корона цијело друштво помјерила из лежишта и натјерала у губитке.

Ова седмочлана фамилија станује буквално у двије просторије, већа дјеца су заједно у својој соби, беба и родитељи спавају у дневној. Али, гдје чељад није бијесна ни кућа није тијесна. Много их више мучи што су им кров и дио пода изгорјели у пожару, па их хитно треба поправити. 

Једно што им се није променило и из чега двоје вриједних родитеља црпе сву снагу јесте љубав и осмијех њихове дјеце: десетогодишњег Сергеја, осмогодишњег Луке, петогодишње Саре, двогодишњег Стефана и најмање – седмомјесечне мезимице Сање.

– Прије пет година подигли смо кредит за кућу, обоје смо радили у приватним фирмама. Ја сам претежно била у трећој смјени, од 22 до шест сати ујутру, како бих по дану чувала дјецу. Мало одспавам када се муж врати с посла и доста. Ништа није ми било тешко, јер сам знала да ћу на крају мјесеца да добијем који динар, да ћу платити рату кредита. Међутим, док сам била трудна с петим дјететом, фирма у којој сам радила угасила је погон и проглашена сам технолошким вишком. Недуго затим и муж остаје без посла у свом предузећу, због малог обима посла. Нашли смо се одједном без прихода, живот се, ето, окрене у секунди – прича мајка Александра.

Обоје родитеља без посла, дјеца расту, а обавезе пристижу. Знали су да је пред њима тешко вријеме, али док се не нађеш у таквој ситуацији – немогуће је ни наслутити колико. Предраг је у међувремену почео да ради за надницу у комшилуку, што им је колика-толика сигурност. 

Ипак, сваки мјесец треба некако платити рату кредита, а кад помисле на 20.000 марака колико још имају вратити, заврти им се у глави. И дуг за струју попео се на 750 марака. 

– У нашем засеоку је лош напон струје, не можемо ни замрзивач држати. Имам мали фижидер који отапам свака два дана да би могао хладити. Веш машину не смијем до краја напунити, само на пола је палим, али како год да је, рачуни за струју стижу. Кад год имамо нешто новца, ми одемо уплатити дио како нам је не би искључили – говори ова млада жена.

Прижељкивали су некад како ће уредити још двије спаваће собе, али приоритети су се промијенили. Нагорјели кров не може дочекати зиму, као ни оронули под из којег сада излазе мрави.

Младим паровима у Српској махом се поручује да не чекају идеалне услове за стварање породице. Управо Предраг и Александра нису никад калкулисали, сами су све градили и стварали, па ипак од поштеног рада данас не могу пристојно живјети. Овим поносним људима најтеже пада што о својој судбини морају причати јавно, у нади да ће се за њих наћи излаз из врзиног кола како не би остали без крова над главом, али и цијеле куће. 

Сви који би жељели да помогну овој породици да дјецу изведу на прави пут могу их позвати на број телефона 066/791-561.

“Живот је тежак свакоме”

Александра је јединица и врло добро зна како је одрастати без брата и сестре, свог најмилијег, с којим се у младости играш, дијелиш тајне, смишљаш несташлуке, чак и мало посвађаш. Баш зато је хтјела да својој дјеци пружи једну посебну љубав и везу за цијели живот, каква се рађа у великим породицама.

– Обожавам дјецу, живим за њих, сваки дан се будим само ради њих. Планирали смо да имамо троје-четворо дјеце, пето нисмо, али не кајемо се ни једне секунде, свако дијете волимо подједнако. А, живот је тежак свакоме, не само вишечланим фамилијама. Републику Српску обожавам, као и свој народ, и најрадије бих остала и живела овдје, само не знам више са којом опцијом – сјетно говори ова млада мајка.