- Чудне су људске судбине. Мој примјер за то је најбољи. Рођен сам 24. априла 1932. и цијели живот сам се борио, радио све и свашта и на крају дођох у ситуацију да се сам о себи не могу да бринем - прича овај времешни Рогатичанин који је дошао у дом након смрти супруге Ковиљке.

Синови Зоран и Слободан те кћерка Зорана долазили су и обилазили га, звали га код себе у Србију, али он каже да је изабрао да позне године проводи са својом генерацијом, оживљавајући приче из младости.

- Међусобно се разумијемо и враћамо сјећања на вријеме кад смо били млади - прича Рајко који је пензију зарадио градећи и одржавајући путеве.

Животни пут му је, прича, био трновит, а каже да никад неће заборавити да је као дјечак случајно избјегао познати усташки покољ Срба у Старом Броду и Милошевићима на Дрини у прољеће 1942. У овим годинама најтеже му пада што је већина његових пријатеља отишла тамо одакле се, како каже, не враћа.

- Тешко сам поднио одлазак супруге, а нема ни већине мојих другара и раје са којом сам, Бога ми, уз пиће знао и зору дочекати. Оставили су ме да тражим нове пријатеље. Нашао сам их овдје у дому стараца и окупио на овој мојој малој свечаности - рекао је Рајко.