Да тога дана, прије тачно 35 година, нисам био на годишњем одмору, вјероватно бих страдао заједно са мојих 90 колега. Био бих у јами са њима. Чим сам чуо шта се дешава, дошао сам на посао. Када сам видио одакле куља дим, знао сам да нико од рудара с оне стране ватре не може бити жив. Од 90 рудара, само је један схватио шта се дешава и код њега је нађен кисеонички самоспасилац. Успио је да дође на свега неколико десетине метара од излаза и ту је вјероватно пао и изгубио кисеоник. Слике су ми и данас пред очима.

Милорад Савановић, једини преживјели рудар који још увијек ради у Алексиначком руднику, и после три и по деценије носи у себи терет највеће рударске трагедије на овим просторима, која је однијела животе 90 рудара и заувијек промијенила судбине њихових породица. Свега неколико мјесеци до пензије, сваки његов корак кроз ходнике рудника обиљежен је сјећањем на тај кобни дан, када су његови пријатељи и колеге страдали 700 метара под земљом. Несрећа у транспортном ходнику на коти минус 455, гдје су се рудари угушили од продуката пожара, оставила је неизбрисив траг у његовом животу. Рудник је након несреће затворен за експлоатацију угља, а данас ради као предузеће за извођење рударских радова у Србији.

Фото: novosti.rs

Екипа "Вечерњих новости" заједно са јединим свједоком несреће у овом руднику посјетила је улаз у јаму у окну број 2, одакле се тог кобног дана спустило 178 рудара, од којих се 90 није вратило живо.

Фото: novosti.rs

Просторије у којима је посљедњи пут прозвана смјена рудара, након чега су преузели своје лампе и опрему и кренули ка "јами смрти" и послије толико времена сјећа на посљедње безбрижне тренутке које су ту провели, само неколико сати прије несреће. Изблиједиле, и као замрзнуте у времену у некада важном руднику од којег је живио читав крај, и даље леже чланске књижице, фотографије, евиденције о смјенама, ормарићи у свлачионицама, рукавице, ципеле, кашике, флаше - свједоци да је ту некада радило више од 1.000 људи. Пустош и мук деценијама влада у просторијама рудника затвореног неколико мјесеци након несреће, осим у просторији на самом улазу, гдје данас неколико радника производи лијепак за дрво.

- Радио сам на Алексиначком руднику од 1982. године до 1991. године, а у тренутку несреће сам био на годишњем одмору. Дошао сам увече око 18.00 - 18.30. Било је страшно, дим је куљао из окна пошто се окренула ветрена струја да би покушали нешто да учине, да се спасе ко може да се спасе. Био сам целе ноћи ту. Када су ми рекли где се догодила несрећа и где је ватра, пошто сам имао неко знање, одмах сам схватио да они који су иза ватре, нису могли да остану живи. Међу страдалима је било је доста чланова чете из других рудника, из Босне, из Словеније. Неко из Русије је био ту. Страдала су из моје канцеларије два радника: главни машински пословођа и пословођа транспорта. Било је ту што рудара, што пословођа, наџорника, бравара, електричара и осталих радника. Било је њих 90 и нестало - са тугом изговара он пролазећи кроз просторије још увијек црне од дима. Милорад се сјећа сваког дјелића ових просторија, ритуала пред одлазак у јаму, и чувеног поздрава: "Срећно".

Фото: novosti.rs

Но, људски фактор однио је и најмањи дјелић среће тог хладног јесењег дана.

- Увек је узрок људски фактор. Одлучено је тада да се сече једна неисправна шина, радници су се некад повређивали на њу, па је одлучено да је одсеку. Секли су апаратом, варнице су падале, а пошто ту има прашине, а ветрена струја је била јака, распламсала је пламен. Док су они почели да гасе, то је букнуло, није могло да се угаси. Када су они схватили да не могу да угасе било је касно. Ту је дим куљало као из термоцентрале, а они су били на максималној дубини. Нису успели ни да се јаве преко станице – појашњава Савановић.

Вијест о тешкој несрећи у ревирима јаме "Морава" брзо је тада одјекнула у јавности и проширила се читавом Југославијом, а онда и цијелим свијетом. Све радио и ТВ емисије у трену су прекинуте, из часа у час преношена је злокобна информација да је око стотину рудара Алексиначких рудника затрпано под земљом након велике експлозије која се догодила минут прије 12.00 часова истога дана.

Фото: novosti.rs

Наредних 26 дана трајало је извлачење тијела настрадалих са дубине од 700 метара, а Савановић и његове колеге које нису биле у "смјени смрти" су свакодневно помагали око свега.

Недуго послије трагедија, одлуком највиших државних органа Србије, затворен је један од највећих угљенокопа у нашој земљи. Послије више од стотину година постојања и рада стављен је катанац на један од најрентабилнијих српских рудника, који је основан 1883. године. Послије несреће 17. новембра и погибије елитне бригаде рудара престала је експлоатација најквалитетнијег и висококалоричног мрког угља, чије резерве под земљом према свим процјенама достижу између шест и десет милиона тона.

Шест година прије ове катастрофе, у експлозији метана у јами "Морава", 3. јуна 1983, погинуло је 36 рудара и са њима скоро цијело руководство рудника - директори и инжењери, који су боравили у јами у склопу посљедње контроле новог система за модернији и ефикаснији ископ угља. Трагедија није зауставила један од највећих српских угљенокопа у развоју.

- У златно доба рударства Алексиначких рудника, то је шездесетих година, највеће производње су достигнуте негде отприлике око 450.000 тона годишње из шест окана. Рудник је кренуо да ради 1883. године, где је руда коришћена за погон алексиначке пиваре. Након тога преузимају Белгијанци почетком прошлог века и овај део Алексинца доживљава бум, тако што је рудник као рудник доживео велику експанзију, до почетка Првог светског рата, када су стране силе преузеле рудник и максимално га експлоатисале. Након рата рудник је уништен, али и обновљен. После тога је поново кренула експлоатација до Другог светског рата, где се опет десио проблем са окупатором, а рудник уништен у повлачењу, да би после доживео опет једну велику експанзију. Ево, сада се тачно навршава 35 година од те несреће - истиче Младен Стошић, управник градилишта на терену Алексиначког рудника.