Сабиха Гокчен (Sabiha Gökçen) је, према Гинисовој књизи свјетских рекорда, прва жена – борбени пилот. Такође, она је од стране US Air Forces изабрана, као једина жена, међу двадесет најбољих пилота у историји авијације.
Сабиха Гокчен је поријеклом из села Лозна код Бијелог Поља, од оца Изета и мајке Хајрије, из куће Ћоровића. Рођена је 1913. године.
Живјела је у турском граду Бурса, а рано је остала без родитеља. Кад је Бурсу посјетио оснивач модерене Турске, Мустафа Кемал Ататурк, она је имала дванаест година. Пришла му је, рекла му како тешко живе, али да би она вољела отићи у неки интернат да се школује. Кемалу се свидјела и тражио је дозволу од њене браће да је усвоји (предсједник није имао деце, па је усвојио четири женска и четири мушка дјетета). Одвео је у своју палату у Анкару и уписао је у школу, прво основну, па онда Америчку академију Искидар у Истанбулу.
Пошто у Турској нису постојала презимена, донесен је Закон о презименима и Кемал паша је Сабихи додијелио презиме Гокчен (слободан превод – Небеска). Било је то 1934. године прије него је Сабиха уопште показала занимање за ваздухопловство.
Ататурк је 1935. повео Сабиху на свечано отварање Школе летења “Турска птица” и запазио је Сабихино узбуђење и питао је да ли би вољела скакати с падобраном, што је она са одушевљењем прихватила. Након тога, уписао ју је у школу за падобранце, али она се убрзо заљубила у авионе и завршила курс за пилоте, као прва и једина жена. Потом су је послали у Москву на напредни курс једриличарства и летења моторним авионима.
Када се вратила у Турску уредио је да је приме у “мушко друштво”, Ратну пилотску школу, коју је завршила послије једанаест мјесеци и онда се укључила у ваздухопловну јединицу, где је усавршила летење на бомбардерима и борбеним ловцима. Исте године за време курдске побуне изводила је успјешне борбене летове за шта је награђивана.
Сљедеће године као славна пилоткиња обилазила је балканске земље. Потом је постављена за главног инструктора школе коју је сама завршила, да би 1954. постала члан борда директора Турског авијатичарског друштва.
Летјела је 28 година широм свијета, укупно преко 8000 сати, од чега 32 сата у борбеним акцијама,а промијенила је 22 различита типа авиона. Њену књигу “Живот на Ататурковом путу” објавило је Турско ваздухопловно друштво 1981. године у знак сјећања на стоту годишњицу рођења Мустафе Кемал паше Ататурка.
Старији истанбулски међународни аеродром по њој носи име.
Аутор: Борис Зоговић
