Браћа Савић из Малешића код Сарајева са насљедницима посљедње двије и по деценије живе и раде у Семберији. И поред инвалидитета, Радослав и Мирослав нису се предали, него су постали једни од највећих пољопривредних произвођача.

Савићи су у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату преживјели тешко рањавење и остали инвалиди. То их није обесхрабрило да данас буду међу најуспјешнијим пољопривредницима у овом дијелу Српске.

- Кренули смо са мало земљишта, а онда све више и више, улазили у веће послове због борбе за опстанак, а други разлог је тај што нисмо могли нигдје да се запослимо јер смо инвалиди - прича Радослав, а надопуњује га Мирослав:

- На земљи имамо пшеницу, кукуруз, дјетелину, то иде за стоку, а ове године смо нешто и паштрњака посијали.

Обрађују више од 50 хекатара своје и земље под закупом, узгајају стоку, производе кромпир, млијеко. Своје производе пласирају на различита тржишта. Истовремено, њих двојица су и добри механичари.

- Не радимо за друге, само за нас поправљамо ако се деси у механизацији неки квар. Једино електронику не знамо, а остало све ми радимо - прича Мирослав.

У породици Савић три генерације привређују, сви на једном мјесту - у домаћинству којег су након принудног напуштања пријератног огњишта у сарајевској регији, стекли и ширили у Семберији. Насљедници ће остати овдје и наставити традицију дједа, оца и стрица.

- Желим да останем у Семберији, у својој држави, да младима покажем да овдје има живота. Студирам Пољопривредни факултет у Бијељини и очекујем да га завршим у року - наглашава Бошко Савић, студент Пољопривредног факултета.

Синови Мирослава Савића се образују у Семберији, а ћерка Теодора у Београду на Факултету за безбједност. Породични живот и дјелатности Савића су за примјер. Показују како се може ни из чега створити нешто и све то оставити насљедницима – да чувају и приширују наслијеђено.

Видео: РТРС