– Нико нам не долази, немамо струју, немамо воду, немамо купатило. Увече се скупимо уз пламен свеће и ћутимо. Шта друго да радимо – тихо, више као за себе, каже дванаестогодишња Бојана Миловановић.

Она са мајком, оцем, братом и двије сестре живи у селу Суваја код Малог Пожаревца, у општини Сопот. Породица је складна, воле се, чувају и пазе, али прича о њима веома јетужна. Они немају баш ништа, изједа их немаштина и најчешће не знају како да изгурају наредни дан.

Упркос томе, они су насмијани. Екипу "Блица" дочекала су озарена лица мајке Валентине (40), њене кћерке Биљана (13), Бојана (12), Јована (3) и сина Николе (10). Отац Саша (44) тренутно је на послу, једини је запослени у овом домаћинству и он је тај који покушава да им обезбиједи хљеб. Да преживе…

Кућа у којој живе је трошна, оронула. Блато је свуда око ње. Блато је и у кући. Нема пода, само земља, а кров који пријети да се сруши прокишњава. И небо као да се уротило против њих. Цијели мај пљушти киша. Унутра као да су напољу.

– Кућа не припада нама, она је на земљишту предузећа које смо више пута молили да нам је уступи. Струје нема, искључена је због великог дуга – каже Валентина док држи најмлађу Јовану у наручју и спроводи нас по кући.

У стопу је прати кћерка Биљана која је као најстарија преузела бригу о брату и сестрама.

– Волим да читам, имам неке старе књиге па учим из њих, али нисам неки ђак. Помажем мами око брата и сестара. Овде ја спавам, овде сестра, Никола и Јована су са мамом и татом у соби – објашњава Биљана показујући расклимани кревет на спрат који користи заједно са сестром Бојаном.

У другој просторији један кревет – на њему спавају Валентина и Саша са двоје дјеце – премало простора за много чланова. Трећа просторија је потпуно нефункционална, па је Миловановићи користе као оставу.

– Колико год да се трудим да чистим, то је немогуће очистити, блато је свуда. Грејемо се на дрва, имамо неку пећ, а дрва кад нам неко поклони или кад их сами нађемо – каже Валентина, мазећи по коси Јовану, која јој се приљубила уз ногу.

Кад су их питали гдје се купају, дјеца и мајка су само оборили погледе.

– Ми немамо купатило. Имамо пољски ве-це иза куће, али и он није ограђен – каже Бојана.

У ствари, то што они зову ве-цеом је неколико дасака обраслих травом. Боље немају. Стиде се због тога, кажу да се због услова у којима живе и не друже много са другима.

– Не зовем другаре, немам где да их доведем. Понекад када желим нешто да гледам на телевизији, наставница ми дозволи да останем у школи послије наставе. То ми је једина прилика да гледам оно што и моји вршњаци – прича Биљана, за коју мајка каже да је вриједна, али да не воли много да учи, те да је имала психичке проблеме због којих је сада на лијековима.

Кућа без воде је још једна мука за ову породицу. Валентина мора сваког дана да иде до комшилука да донесе флаше са водом. Понекад флаше с водом носи у једној руци, а Јовану у другој. Осмијеси на лицима и нада боре се с тугом. Тешко је породици Миловановић – дјеца свакодневно пјешаче до школе, живе у мраку, уз свијећу, али се надају да ће и за њих доћи боља времена. Добрих људи још има.