Сестре по оружју - како су Милунка Савић и Флора Сандс заједно ратовале
13.11.2024. 09:14
0
ИЗВОР: bbc.com
У историјским читанкама, ратним дневницима, па и авантуристичким романима главни ликови су мушкарци, а двије хероине српске војске у Првом свјетском рату показале су да и храброст, одлучност и спремност да пођу у непознато - красе и жене.
Једна из Србије, друга из Енглеске - Милунка Савић и Флора Сандс - најбољи су примјер тих особина.
Обје су ратовале у Другом пјешадијском пуку и биле рањаване.
„Тешко је рећи шта су ове двије жене имале заједничко, имајући у виду сасвим различито поријекло.
Оно што их повезује јесу урођена храброст и посвећеност саборцима - каже за ББЦ на српском Џули Вилрајт, ауторка књиге „Сестре по оружју" (Sisters in Arms) о женама ратницама од античких времена до данас.
Сандс је одрасла у Енглеској у породици средње класе и била је странац међу Србима, наводи у писаном одговору историчарка која предаје на Универзитету у Лондону.
- Била је далеко школованија, старија и искуснија од Милунке, коју је сматрала помало несташним дјететом - додаје Вилрајт.
Судбина их је спојила када су током 1916. обје биле рањене и смјештене у болници надомак Солуна.
- Флора пише да је (Милунка) `устала из кревета, много прије него што је могла да хода како треба`... Храмала је и са штакама отишла без допуштења.
- Сестре су биле шокиране таквим понашањем. По повратку, у знак протеста смјестила се у шатор и запалила га - препричава Вилрајт.
Пут Флоре Сандс
Пишући књигу изучавала је бројну литературу, а посебно дневник Флоре Сандс.
Она се у 40. години придружила Другом пјешадијском пуку српске војске као војник и тамо добила чин капетана.
Фото: Wikimedia Сommons
- Када је 28. новембра 1915. формално постала дио Другог пјешадијског пука (познат и као Гвоздени пук) то је био завршетак њеног пута, којим је, како је касније описала, `природно ишла, постепено од медицинске сестре до војника` - наводи Вилрајт.
Првобитно је у августу 1914. жељела да буде дио британског Одреда за добровољну помоћ, али су је одбили из Министарства за рат.
Одмах потом пријављује се у Црвени крст, који као добровољна болничарка организује супруга српског дипломате Мejбл Грујић, и одлази у Србију.
- Упркос чињеници да је о његовању болесника знала само основно, Сандс је имала ватрено крштење када је требало збринути стотине болесника током епидемије тифуса у болници у Крагујевцу - додаје она.
Била болничарка у Ваљеву гдје је дневно умирало и до 150 људи
У књизи "Сестре по оружју" пише и о периоду који је Флора Сандс провела као болничарка у Ваљевској болници.
Током 1914. и 1915. током епидемије тифуса Ваљево је било град-болница.
Тамо је Флора Сандс усавршила српски, али и први пут оперисала човјека, јер није било никог другог да то уради.
За три недјеље умро је 21 доктор.
- У дневнику је записала: (Особље болнице) нам није дозвољавало да одемо рано да легнемо, говорили су да се никад не зна која ће нам бити посљедња ноћи и зашто да је протраћимо у кревету.
Дневно је умирало - што од рана, што од тифуса - и до 150 људи.
Иако је Флора Сандс, касније ће признати, цијелог живота жељела да буде војник, крајем 1915. изненада је добила ту шансу.
Централне силе су напале Србију и Други пјешадијски пук, ком је припадала њена болница, кренуо је у повлачење.
Она је могла да крене с њима или да одустане.
Без оклијевања постала је прва жена војник и заједно са читавом српском војском искусила читаву голготу повлачења преко неприступачних и снијегом окованих планина Црне Горе и Албаније.
Више од 70.000 војника и 140.000 цивила су умрли од зиме или постали ратни заробљеници прије него што су преживјели стигли до Јадранског мора.
- Сандс се показала као способан и храбар војник - истиче Вилрајт.
У јануару 1916. Сандс је унапређена у десетара, мјесец дана касније у наредника, а у мају те године, посебним одобрењем српског парламента, у почасног потпуковника.
Тешко је рањена у бици против Бугара у близини Солуна децембра 1916. и за те заслуге је унапређена и одликована орденом Карађорђеве звијезде.
Поново је рањена у јулу 1917. године, али се до октобра вратила у јединицу.
Пут Милунке Савић
„У Другом пјешадијском пуку током повлачења 1915. поред Флоре Сандс била је млада дјевојка са села, коју она у мемоарима описује као да неког ко се 'стално бори са различитим изазовима'".
- Док је Британка, као старија, цијенила Милункину изванредну храброст, Савић, чини се, није била свјесна легендарног статуса саборца - каже историчарка.
Она наводи податак да је Милунка Савић рођена поред Новог Пазара 1888, као најстарија од осморо дјеце.
Нико од њих није ишао у школу.
Као године рођења српске хероине помињу се и 1890. и 1892, али се зна мјесто - село Копривница код Јошаничке бање.
Кад је почео Балкански рат 1912. Милункин брат Милун био је међу десетинама хиљада младића који су добили позив за мобилизацију, али је она отишла умјесто њега.
- Одсекла је дугу црну косу, позајмила братову одјећу и отишла у први регрутни центар.
Милунка је у Првом балканском рату била у пјешадији и нису је открили - наводи Вилврајт.
Када се рат завршио 1913. вратила се кући, али је неколико мјесеци касније почео Други балкански рат - и `Милун` је поново добио позив из војног одсека.
Добио/ла је и унапређење у каплара
Проблеми почињу када је у Брегалничкој бици прострељена у груди, па је љекар открио њен пол.
Њен командант војвода Радомир Путник сматрао је да жени није мјесто на првој линији фронта и понудио јој је „традиционалнији женски посао".
Увријеђена, Милунка је одговорила да је `само занима да се бори са непријатељем отаџбине`.
Путник је попустио и сакрио је прави идентитет каплара Савића који се вратио у борбе.
Истакла се као бомбаш у Колубарској бици 1914. због чега је одликована орденом Карађорђеве звијезде.
Двије године касније у бици на Црној ријеци заробила је 23 бугарска војника без било чије помоћи.
Рањавана је чак девет пута, а рањена је и прешла Албанију.
Добитница је и Медаље за храброст Милош Обилић, француског ордена Легије части, Споменице из Првог свјетског рата, као и Албанске споменице.
„Шта би сад Флора урадила?"
Како је било врло неуобичајено 1914. године да се једна жена бави медицином, Флора Сандс је била узор многим Британкама да касније крену њеним стопама, каже Вилврајт.
- Захваљујући Флори, која је учествовала у рату и то на првим линијама фронта, чак су покренуте расправе да ли женама треба дозволити да учествују у борбама.
Нашла сам наводе једне медицинске сестре која је радила у Србији - да је када би се нашла у некој тешкој или опасној ситуацији самој себи постављала питање: `Шта би Флора сад урадила?` - наводи Вилрајт.
Није само помагала на фронту и у болничким постељама, већ и међу земљацима.
Док је била са војском на Крфу 1916. прикупљала је залихе за војску и рањенике. Тада је добила позив од Српског потпорног фонда да преводи за њих.
Организовала је војнике да у луци истоварају намирнице које су стизале бродовима.
Српски потпорни фонд, који је основала група утицајних Британаца, током Првог свјетског рата сакупио је за Србију 546.668 фунти - данашњих 41 милион евра, писао је Недељник.
- Били су поносни што је `тако племенита ћерка Енглеске у прилици да помаже српском војнику` - наводи историчарка.
Акције прикупљања новца биле су врло успјешне.
- На Лондонској берзи угља прикупила је више од 700 фунти 1916. и британски Црвени крст у Солуну омогућио јој је да `обуче цијелу Моравску дивизију` Прве армије - наводи Вилрајт.
Године 1918. радила је са Фондом Часне Евелин Хаверфилд на набавци доњег веша, шалова, капа и рукавица, као и прикупљању пара за бесплатне мензе у којима би се хранили старији војници.
У књизи Вилрајт наводи како су Флору Сандс српски војници питали хоће ли им и кад Британија помоћи.
- Она је била уз Србе када је осјетила да су их Британци пустили низ воду - наводи Вилрајт.
Српска војска на паради побjеде у Паризу (јун 1919) Фото: Народна библиотека Србије
Шта је било послије?
Хероинама се животни путеви преплићу и у престоници, али није познато да ли су се сретале.
Послије демобилизације 1918, Милунка одлази у Београд, усваја три ћерке, удаје се и рађа још једну.
Kад год би је неко упитао за догодовштине из рата она би одговорила: 'Ја сам војник, а не приповедач'.
- Иако је била у вишеструко одликована, као и многе друге жене у рату, она је умањивала сопствени допринос и осјећала се неугодно када се о томе јавно говорило - истиче Вилрајт.
Флора Сандс се , наводи, осјећала као код куће у новој земљи и послије повлачења из српске војске удала се за колегу официра, Руса Јурија Јуденича.
- Врло снажно је описивала осјећај отуђености, јер није могла да се уклопи ни у свијет жена ни у свијет мушкараца, живјећи негдје између - описује историчарка.
Упркос томе што је неколико пута учествовала у прикупљању новца за ратом разрушену Србију као својеврсни амбасадор, она то никад није радила као званични представник владе.
Окушала се у неколико различитих послова, али нигдје није могла да се скраси, на крају се након Јуденичове смрти вратила породици у Енглеску гдје је и умрла 1956. године.
- За жене је данас важно да разумију своју историју и да поштују оне које су биле довољно дрске да крше правила и успостављају нове трендове, а Флора је урадила све то - закључује ауторка.
Прва таксисткиња у Београду
Флора Сандс је је била прва официрка у српској војсци.
Рођена је 1876. године, а у Србију је први пут стигла током Првог балканског рата, као болничарка.
Исто је урадила и када је почео Први свјетски рат - у Србију је стигла у августу 1914. године.
Сандс је током 1915. инсистирала да је пошаљу на фронт, иако се томе противио британски конзул, али узалудно - Сандс ступа у војску генерала Милоша Васића.
Касније је објавила биографију Енглескиња наредница у српској војсци, засновану на писмима и уписима из дневника.
Послије рата је једно вријеме живјела у Београду, гдје је возила први београдски такси, након чега се враћа у Британију.
РТС је крајем деведесетих о њеном животу снимио филм Наша Енглескиња.
Прије неколико године је добила улицу у Београду на општини Савски венац.
Пише: Наташа Анђелковић
