Хиљаду триста каплара је назив за још недошколоване официре који су послати као појачање Првој армији у Колубарској бици.

Како је Србија  била суочена са надмоћнијим непријатељем у Првом свјетском рату, велики број младића напустио је школовање и ставио се на располагање врховној команди. Састав ове јединице требао је да чини будућу интелектуалну елиту Србије, да их рат није прекинуо у образовању и послао у неком сасвим другом смјеру. Побједа српске војске на Церу је била историјска, али губици у људству су били велики. Из строја је избачено чак 259 официра и 16.045 подофицира и војника. За тадашњу Србију од око 4 милиона становника, то је био ненадокнадив губитак, нарочито имајући у виду да је у балканским ратовима 1912-1913. године српска војска изгубила око 44 хиљаде официра, подофицира и војника.  

Велики губици у старјешинском кадру били су истовремено и велики губици српске интелигенције и школованих старјешина. Због тога је српска влада дуго оклијевала да у одбрану отаџбине позове своје ђаке, студенте и као и све свршене академце којима је због претходних ратова било одложено служење војног рока. Али када је постало јасно да ће услиједити нова непријатељска офанзива и да би после првог пораза аустроугарска војска била спремна да понови стравичне злочине над цивилним становништвом, донијела се најсмјелија одлука.  

Млади школовани људи који ће бити носиоци друштвеног, научног и политичког живота у Србији морали су да буду прикључени у недостајући подофицирски кадар. У ту сврху, далеко у позадини првих линија фронта на Дрини, Дунаву и Сави, формиран је Ђачки батаљон у царском граду Скопљу 14. септембра 1914. године.

Највећи број припадника Скопског ђачког батаљона чинили су студенти са Београдског универзитета (око 600), затим млади свршени учитељи (око 300), свршени ђаци трговачких академија и различитих стручних школа, али и млади професори, инжењери, књижевници, новинари, сликари и глумци, као и доктори права и филозофије. Од око хиљаду и по ђака и студената пристиглих у Плаву касарну у Скопљу и након љекарских прегледа, њих укупно 1.321 је прошло обуку и добило подофицирски чин. Највећи број ђака дошао је из окружних команди Београда, Шапца, Ужица, Чачка, Крушевца, Лесковца, Горњег Милановца, Крагујевца, Краљева, Ниша али и из новоослобођених крајева старе Србије, посебно ђаци из Битоља и Прилепа. Неки су прекинули студије на најпрестижнијим европским универзитетима да би помогли својој отаџбини. Било је ту синова сељака и занатлија, али и министра, професора, официра.  

Далеко од фронта могли су да се усавршавају и да по завршетку официрске школе учествују у акцијама српске војске. Обуку у Скопљу водио је потпуковник Душан Гишић, ветеран из балканских ратова. Просјечна старост младића била је између 21 и 24 године. Поред стандардних војних тема, у кампу су се често могле чути надахнуте дискусије младих интелектуалаца и научника у напону стваралачке снаге.

Обука у Скопљу је трајала само два мјесеца, пре него штој је Врховна команда позвала младиће на фронт. Задојени патриотизмом, једва су чекали да се придруже биткама. Грађани Скопља су 2. новембра 1914. године испратили воз са младим војницима уз песму и цвијеће.

Енглески лист „Observer“ о путу српске младости на фронт овако извјештава:   „То је једини примјер у историји свијета да једна држава, малена Србија, шаље у рат, искључиво у борбене јединице, свој цвијет. Своју будућност. Цјелокупну интелектуалну омладину, као посљедњу наду за спас своје земље“.  

У одбрани од Макензијевих трупа 1915. постали су наредници, а у повлачењу преко Албаније и пробоју Солунског Фронта већином потпоручници. До краја рата погинуло их је двије трећине. Између 1916. и 1917. године, група од 500 каплара упућена је на наставак школовања у Француску. Након чега су се вратили и учествовали у пробоју Солунског Фронта.

Фото: Панорамио, Гоца Мандић

На Рајцу код Сувобора, у близини мјеста њиховог војевања подигнут им је споменик, као и другим мјестима у Србији. Да се никада не заборави њихово јунаштво. Зато их често називају и „Бесмртни батаљон“.